Prvi Prvi na Skali
  • Advertisement

 
 

Sport

24.06.2020

Slavoljub Sorgić Cobri, 11. april 1928. - 23. jun 2020.

Prvi Prvi na Skali
http://www.vfphysical.rs/ http://www.prviprvinaskali.com/clanci/apeli/za-nedin-oporavak-i-bolju-buducnost.html http://prviprvinaskali.com/clanci/dom/roditelji/amber-alert-da-li-ces-pomoci-ako-znas-da-mozes.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/prestoni-kragujevac.html http://prviprvinaskali.com/clanci/kg-vodic/sumadija-i-pomoravlje-dusa-srbije.html http://prviprvinaskali.https://prviprvinaskali.com/strane/donacije-i-sponzorstva.html

’’Kada treptaji zašume u meni, čujem zvuke boženstvene simfonije, koju do sada niko nije čuo i niko neće ni čuti.’’

ODLAZAK ŠAMPIONA JUGOSLAVIJE I SRBIJE:
Preminuo legendarni bokser i trener Slavko Sorgić

Sorgić je bio kao takmičar dva puta prvak Jugoslavije i četiri puta prvak Srbije u boksu, a bio je i uspešan reprezentativac Jugoslavije

KRAGUJEVAC - Velikan jugoslovenskog, srpskog i kragujevačkog boksa Slavko Sorgić Cobri preminuo je u 93. godini u Kragujevcu, objavio je portal Glas Šumadije.

Sorgić je bio kao takmičar dva puta prvak Jugoslavije i četiri puta prvak Srbije u boksu, a bio je i uspešan reprezentativac Jugoslavije.

Kao trener Bokserskog kluba "Radnički" osvajao je više ekipnih, državnih titula, a bio je trener osvajača medalja Puzovića i Labudovića na svetskim takmičenjima, prvi trener reprezentacije na Balkanijadi u Atini, svetskom prvenstvu u Beogradu (BAPSI) – najveći uspeh ekipnog jugoslovenskog boksa i evropskom u Kelnu.

Sorgić je bio trener i sekundant u ringu osvajačima medalja na svetskim takmičenjima proslavljenim asovima Miodragu Perunoviću i Dragomiru Vujkoviću.

Dobitnik je dve zlatne medalje za vrhunske rezultate u sportu SOFKJ i zaslužni je gradjanin Grada Kragujevca.

Za svoje izuzetne doprinose u boksu dobio je i nacionalnu penziju.

Učesnik rata od 1941-1945. godine u kome je ranjavan.

Slavko Sorgić je završio vojnu akademiju u ondašnjem Sovjetskom Savezu zbog čega je kasnije robijao na Golom otoku i Svetom Grguru.

Uspešno se bavio pre boksa fudbalom, u kragujevačkoj "Šumadiji", i atletikom ali je u sportu prevagnula njegova ljubav prema plemenitoj veštini.

Slavko Sorgić Cobri pisao je i poeziju ("Zemlja belih breza"), a svoju golgotu na Golom otoku opisao je u autobiografskoj prozi "Prolazak kroz pakao".

Mesto i vreme sahrane Slavka Sorgića Cobrija biće naknadno objavljeno.

Izvor: Kurir 


ARHIVA

2009.

Dokazi stigli posle „gonga” administracije

Dani plemenite veštine: Sorgić (levo) dva puta je bio prvak SFRJ u srednjoj kategoriji

Kragujevac – U ringu nikada nije bio ponižen, teške udarce i poraze primao je stoički, a posle teške ali fer borbe protivnicima bi uvek čestitao. Danas, međutim, on nije u stanju to da učini. Prvi put u životu doživeo je „težak nokaut“. Oboren je na kolena, ali ne „među konopcima“, nego za „zelenim stolom“.

Slavka Sorgića Cobrija, velikana jugoslovenskog i srpskog boksa, najbržeg nokautera stare Jugoslavije po mišljenju Tome Hladnog, ostavio je bez daha udarac „ispod pojasa”, koji mu je zadala administracija.

Naime, iako trener reprezentacije u vreme najvećih uspeha naših boksera, ovaj četvorostruki prvak Srbije i dvaput najbolji u SFRJ u srednjoj kategoriji nije dobio državnu penziju, nacionalno sportsko priznanje namenjeno osvajačima medalja na velikim međunarodnim takmičenjima.

Sorgić je, zapravo, bio deo stručnog štaba jugoslovenske reprezentacije koja je na Svetskom prvenstvu u Beogradu 1978. imala šestoricu finalista, a kao sekundant stajao je „u uglu“ Dragomiru Vujkoviću i Miodragu Perunoviću, osvajačima srebrnih medalja. Godinu dana kasnije, na Evropskom prvenstvu u Kelnu, Perunovića je doveo do „zlata“ i najvišeg mesta na postolju.

Ovi uspesi, međutim, nisu precizno evidentirani u Bokserskom savezu Srbije.

– Malo je reći da sam bio zbunjen kada sam na spisku, pored mog imena, video i ime kolege koji nikada nije bio trener reprezentacije. Čovek je preminuo, pa nije u redu da ga pominjem, ali sve je to dovelo do jedne opšte zbrke. Bio sam prinuđen da zamolim Vujkovića i Perunovića da posvedoče da sam stajao „u uglu“ kad su oni osvajali medalje. Nije mi bilo prijatno, a i oni su se čudili – priča Sorgić za „Politiku“.

No, i pored potpisanih izjava ove dvojice boksera, Slavko Sorgić nije uspeo da ostvari pravo na nacionalnu penziju. Rečeno mu je da je zakasnio sa predajom dokumentacije, a njegova naknadna prijava stavljena je „ad akta“. Nacionalnu penziju, kako kaže, nije dočekao niko iz tog stručnog štaba, ni Bruno Hrastinski, legendarni selektor reprezentacije na pomenutim prvenstvima.

– Hrastinski je preminuo, a umrli su i svi ostali članovi stručnog štaba koji je vodio reprezentaciju u Beogradu 1978. i Kelnu 1979. Zaborav je, možda, dobar za neke druge, mučne stvari, ali zašto iz sećanja i dokumentacije brisati najveće uspehe jugoslovenskog i srpskog boksa – pita se Sorgić, koji je već zašao u 82. godinu.

Cobri je ostvario značajne rezultate i kao trener kragujevačkog „Radničkog“. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka klub je uveo u prvu ligu, a Mirko Puzović i Milivoje Labudović, bokseri koje je stvorio i dugo trenirao, osvojili su bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u Haleu 1982.

– Dakle, kako god neko tumačio zapetljane uredbe i propise, meni, mislim, pripada državna penzija – veli Cobri.

Uredba Ministarstva omladine i sporta

„Sportistima, državljanima Republike Srbije, koji su kao reprezentativci Jugoslavije ili SCG osvojili, odnosno koji osvoje medalju na OI, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi, svetskim i evropskim prvenstvima u olimpijskim sportovima ili su bili, odnosno budu nosioci svetskog rekorda u olimpijskim sportovima, kao i njihovim trenerima (glavnom treneru ekipe, treneru sportiste), državljanima Republike Srbije, dodeljuje se – nacionalno sportsko priznanje (u vidu diplome i doživotnog mesečnog novčanog primanja).“

Brane Kartalović
Izvor: Politika, 9. 3. 2009.

 
2013.



Poezija Slavka Sorgića



2018.

Revija boksa u čast Slavka Sorgića



2019.

Slavko Sorgić, legendarni bokser, proslavio 91. rođendan


U ČAST SPORTSKOG VELIKANA

Sportski velikan - bokser, fudbaler, atletičar - ratnik, vojni pitomac, pesnik, pripovedač, trener, zaslužni građanin Kragujevca, i uz sve to ljudina, danas će u društvu prijatelja iz sporta i života proslaviti 91. rođendan. Ovaj tekst je njemu u čast za sve što je uradio u Kragujevcu i za Kragujevac

Susret je zakazan za 11 sati, u njegovoj kući u Gušićevoj. Zatičemo ga u dnevnoj sobi, za radnim stolom, kraj prozora kroz koji dopire dovoljno svetlosti - da može da čita.

Dočekuje nas sa osmehom, srdačno se rukujemo. Nas smo trojica, istoričar sporta Mića Ranković, dugogodišnji bokserski radnik Miroslav Tomić i pisac ovog teksta. Pitamo ga za zdravlje, on mimikom odgovara da nije kao što je bilo.

- Šta čitate, koja vam je to knjiga?
- Ne čitam, samo gledam - odgovara, okrećući korice sa naslovom „Kroz zemlju belih breza”.
- Znači, gledate samoga sebe - uzvraćamo šalom.
- Svaku od ovih pesama iz knjige znam napamet - kaže i počinje, kao đače pred učiteljom, da deklamuje „Bele breze”. Malo utanjenim i promuklim glasom, ali vrlo emotivno, baš glumački, kao što je nekada stihove govorio Pera Kralj. Desetak, ili koliko li već strofa, izgovorio je u dahu, nije ni zamucnuo, niti jednu reč izgovorio bez dobre dikcije.

Onda pravi kratku pauzu i ponavlja:
- Sve ih znam, jedino njih pamtim od prve do poslednje, a druge stvari zaboravljam.

Zbirku pesama „Kroz zemlju belih breza” objavili su kragujevački „Koraci” 2013. godine, a u pogovoru knjige pokojni pesnik i književnik Zoran Petrović napisao je i ovo:

„Napokon, taj izuzetan čovek, neverovatne volje i energije, u već poznim godinama, otkriva ono što ga je ne samo krasilo i omogućavalo kao takvog, izgleda, čitavog njegovog života, dakle, otkriva nam onog pesnika u sebi, onog goniča tela i duše koji je od njegovog života stvarao biografiju vrednu najuzbudljivijeg romana.
Preostao mu je poslednji, najteži meč: da savlada fantomski život uspomena u sebi, da kao realnost primi onog protivnika iznutra sa kojim se sigurno susretao pre svojih bokserskih mečeva, ali koji nije bio ovako krcat tuđim ličnostima koje ga prepunog uspomena, sada, ne samo sačinjavaju, nego i upotpunjuju.”

Slušaj cvrkut ptica

Nije li priča naglavačke, ako počne poezijom, a treba da naslika legendu grada Slavoljuba Slavka Sorgića, „skraćeno” Cobrija. Ne, nije. Pesme su razgolitile njegovu dušu, a bez te i takve duše ne bi uspeo da bude sve što je bio: ratnik, vojni akademac, fudbaler, atletičar, pa bokser, bokserski trener, robijaš na Golom otoku, pripovedač, zaslužni građanin grada Kragujevca, nosilac nacionalne sportske penzije. Uz sve to, i u svemu tome - ljudina.

O tome mu i nadimak govori. Cobri - šta to znači, a nije ništa šatrovački.

- Nadimak sam, praktično, ja sam sebi dao. Mnoge ljude oslovljavao sam sa „Cobri”, a to je u mom značenju bilo - dobrica ili dobri. Ja drugima tako, a oni meni uzvratiše i ja postah i ostadoh Cobri, objašnjava Slavko.
O njegovoj senzibilnosti svedoči i insert koji je u serijalu „Beleške jednog reportera” ispričao poznati kragujevački novinar Kazimir Petrović.

„Na Kopaoniku, u julu 1989. godine, u kampu Sportskog društva „Radnički”, boravilo je oko 200 mladih talentovanih boksera. Cobri je vodio školu. Jedne subotnje večeri legli smo kasno, jer smo se zadržali slušajući Mileta Kigena i monodramu „Led”. Pred zoru, nije bilo ni pola pet, neko me budi i šapuće: Ustani i pođi da ti nešto pokažem. Onako sanjiv, prepoznajem Sorgića, koji je bio uporan. Nemam kud, ustanem i krenem za Cobrijem. Jeste leto, ali bez dobre jakne nije se moglo. Posle dvesta metara kroz šumu, zastanemo na jednom malom proplanku.

- Slušaj - kaže Sorgić i pretvara se u uvo.
- Šta da slušam, Cobri, hladno mi je i spava mi se.
- Pa zar ne čuješ ovu divotu od cvrkuta?
- Čujem, pa šta?
- Uživaj!
- A ptice se raspevale, samo bruji.

Cobri mi odrecitova dva tri stiha neke svoje pesme, još malo poslušasmo cvrkut i vratismo se nazad u odmaralište na partiju šaha, jer povratka u krevet više nije bilo. Tako sam upoznao Sorgića i kao nežnog čoveka, pesnika, ljubitelja prirode.

A možda je ličnost Slavka Sorgića najbolje odslikao već pominjani Miroslav Tomić, penzionisani inženjer, ikonopisac, slikar i vajar, inače Cobrijev prijatelj: „On je višak mentalne, intelektualne i umetničke energije preneo u sport i zato je bio tako uspešan.”

Inače, Tomić je osmislio i dizajnirao specijalnu zahvalnicu i rođendansku čestitku Slavku i one će mu danas biti svečano uručene. On je rođen baš 11. aprila pre 91. godinu

Prvo bacanje Rusa na pod

Veliki Cobri, dakle, uveliko „gazi” desetu deceniju života. Dobro je, mada „krštenica” čini svoje. Već nekoliko meseci ne viđamo ga dok „štrafta” gradom, a išao je kao oni brzi hodači na dvadeset kilometara. Nažalost, noge su malo popustile, hoda po kući i prošeta po dvorištu. Mentalno i psihički je onaj stari, jedino mu je glas malo utanjio.

Sa ushićenjem čeka večerašnje rođendansko slavlje koje mu priređuju prijatelji iz duge bokserske karijere, što kao borca u ringu, što dugogodišnjeg trenera i sportskog funkcionera. Raduje se što će gašenju 91. rođendanske svećice prisustvovati Nenad Borovčanin, aktuelni predsednik Bokserskog saveza Srbije, velikani jugoslovenskog boksa Miodrag Perunović, Dragan Vujković, Tadija i Slobodan Kačar, kao i zvezde kragujevačkog boksa - Mirko Puzović, Milivoje Labudović, Velimir Jevtić, Milan Todorović, Milovan Nikolić, Rajko Stefanović, Zoran Jeremić Koreja, Zoran Rašković Bocinac...

O sportskoj karijeri Slavka Sorgića mnogo puta je i mnogo toga zapisano, a sam Cobri ranije je zabeležio svoje sećanje na prvo odmeravanje u ringu. Bilo je to u Moskvi. Kao borac NOR-a i uzoran vojnik zaslužio je da ga, odmah posle Drugog svetskog rata, država pošalje na školovanje za oficira JNA u Vojnu akademiju u Rusiju, ondašnji Sovjetski Savez. Učenje i vežbe bili su naporni, a svake nedelje u krugu Akademije održavana su razna sportska takmičenja. Sorgić je tada tek ponešto znao o boksu.

„Na jednom takmičenju dobio sam priliku da ukrstim rukavice sa nekim Rusom. Znao sam da je moj protivnik dugo trenirao boks i da je u boljoj fizičkoj kondiciji od mene. Zato sam odlučio da pokušam da borbu okončam što pre. Podigao sam ruke u stav ’dupli dekung’ i pošao na protivnika. Ubrzo, on se našao na podu. Meč je bio gotov. Nisam ni znao kako sam se vratio u paviljon. Bio sam senzacionalni pobednik, ali nisam dalje trenirao boks. Nastava je bila veoma naporna i tražila celog čoveka. Tek kasnije sam uspeo da usavršim svoju boksersku veštinu”, zapisao je Sorgić.

Međutim, to „kasnije” došlo je sa velikom docnjom. Po završetku školovanja u Moskvi i povratka u zemlju, dolazi Rezolucija Informbiroa. Kao ruski đak Sorgić je oteran na Goli otok i tamo kao osuđenik proveo 38 meseci. Sa robije se vraća pred kraj 1952. i tada počinje njegovo pravo, aktivno bavljenje sportom. Na oficirsku karijeru, kao „ibeovcu, stavljena je tačka, a prvo zaposlenje dobio je kao referent u Medicinskoj školi.

Fudbal, boks, atletika

Zanimljivo je, Sorgić je prvo počeo da igra fudbal u kragujevačkoj „Šumadiji”. Tamo je ostao samo jednu sezonu i potom se posvetio boksu i atletici - istovremeno. Izabrao je desetoboj kao najkompleksniju atletsku disciplinu i na prvenstvu republika 1953. u Sarajevu osvaja drugo mesto.

Ipak, boks dobija prevagu i njegov sportski uspon ide munjevito. Već na prvom izboru koji je organizovao list „Svetlost” 1954. godine biva proglašen za najboljeg sportistu grada. Onda je dve godine uzastopno, 1955. i 1956, prvak Jugoslavije u polusrednjoj kategoriji. Što bi sportski novinari rekli, šampion je rođen.
Cela bokserska karijera Slavka Sorgića skovana je u kragujevačkom „Radničkom”. Kada je okončao borbe u ringu, posvetio se trenerskom radu. U tandemu sa velikim bokserskim stručnjakom Borisom Dugecom vodi „Radnički” do najvećih uspeha u istoriji. Godine 1962. klub osvaja kup Jugoslavije, a pošto te godine nije bilo ligaškog takmičenja, ova titula bila je isto što i šampionska.

Dve godine zaredom, 1962. i 1965, „Radnički” je ekipni prvak Jugoslavije, a istu titulu osvaja i u sezoni 1971/72. Tada je liga bila najbrojnija, imala je 14 klubova iz svih republika ondašnje velike zemlje, pa je time i uspeh kluba iz Kragujevca bio vredniji.Sve to vreme, ponovimo, kraj ringa kao treneri i stratezi stoje Boris Dugec i Slavko Sorgić.

Odmah potom Sorgić je izabran za pomoćnika trenera reprezentacije Jugoslavije Bruna Hrastinskog, imena za respekt u ovom sportu, i na toj funkciji ostaje do 1980. godine. U to vreme jugoslovenski boks ima veoma značajno mesto u Evropi i svetu.

Stigla je potom i penzija, i ona nacionalna za zaslužne sportiste (istina, posle nekih nepotrebnih birokratskih peripetija), ali Slavko Sorgić nikada se nije odvojio od boksa i „Radničkog”. Obavljao je u klubu razne funkcije, ali najdragoceniji su bili njegovi saveti, posebno klincima koji se tek okušavaju u ovom sportu. Svoje znanje i iskustvo uvek je nesebično stavljao na raspolaganje klubu i bokserima.
Prošlog leta, kad smo se sreli na ulici, pitam ga - kako ide penzionerski?
Ej, zarazilo me, bre, pecanje. To mi je glavni hobi.

- A gde pecaš?
- Na Velikoj Moravi, Gružanskom jezeru, a najviše na reci Gruži.
- Sa kim?
- Ranije sa pokojnim Dušanom Živaljevićem, a sada sa Srećkom Mačkom, Rajkom Mašincem i Acom Gusanom.
- I bude li nešto?
- Slatko se ispričamo i podružimo.
Tri dana pred rođendan, kada smo se sa „doviđenja” pozdravljali sa Cobrijem, on je tiho, šapatom, više kao pitanje nego kao slutnju, prošaputao:
- - Ne znam da li ćemo se još viđati.
- Hoćemo, Cobri, hoćemo, ti si večiti borac i pobednik.
- A danas nam je divan dan, divan dan, našem Cobriju rođendan, rođendan.

TEŠKI GOLOOTOČKI DANI
Prolaz kroz pakao

Slavko Sorgić je jedna od mnogih nevinih žrtava posleratne politike Josipa Broza, jer je nakon školovanja na Vojnoj akademiji u Moskvi, gde ga je poslala država, ni kriv ni dužan, završio kao golootočki osuđenik. O trogodišnjem robijanju na Svetom Grguru napisao je knjigu „Prolaz kroz pakao”. To je njegovo svedočenje o svemu što je proživeo, a sam naslov sve govori.

U recenziji za ovu knjigu, koja je objavljena 2010. godine, književnik Vidosav Stevanović, između ostalog, napisao je:

Mirno, biranim rečima, ne vređajući nikog i ne sveteći se, ne zadajući niske udarce, Sorgić o svojim patnjama i iskušenjima koje je nevoljno prošao, još jednom pokazuje šta znači biti pravi sportista: kad je protivnik na podu, borba se prekida.

U „Mitu o Sizifu” Kami iznosi filozofske, intelektualne i moralne mogućnosti starog grčkog mita koji se iznova događa. Sizif uz brdo gura kamen koji će se, kad izmoreni čovek stigne do vrha, skotrljati pod brdo - i to se u beskraj ponavlja poput naših svakodnevnih napora. Jedini trenutak prividne pobede za tog čoveka je onaj kad stigne na vrh i, pre nego što se kamen počne kotrljati nazad, baci pogled na predeo koji se otvara pred njim. Kakav je to predeo? Svaki od nas ima svoj, ili bi trebalo da ga ima. Nisam se mogao oteti misli da ga je Sorga ugledao prvi put u onom delu svog života u logoru koji opisuje u poglavlju „Rekord u bušenju kamena” i koji mu je možda izazvao strast da ga ponovi više puta na mnogim ringovima.

BOKSERSKI KLUB „RADNIČKI” DANAS
Povratak na šampionski tron

Bokserski klub „Radnički” iz Kragujevca poslednju šampionsku titulu u ekipnoj konkurenciji osvojio je 2002/2003. godine, tada u državi koja se zvala Srbija i Crna Gora . Pošto posle toga Savezna bokserska liga više nije postojala, pa bi se moglo reći da je „Radnički” i danas „aktuelni” državni prvak.

Nažalost, nastupile su godine velikog urušavanja boksa kao sporta u Srbiji, pa i u Kragujevcu. Takvo stanje potrajalo je skoro dve decenije, a istinski preokret, po tvrdnjama starih sportskih radnika, počeo je pre dve godine, kada je za predsednika Bokserskog saveza Srbije izabran Nenad Borovčanin. Dobar poznavalac boksa, pun radnog elana i energija, on je započeo oporavak boksa u Srbiji.

Prošle jeseni ponovo je, posle mnogo godina, obnovljena Savezna bokserska liga u kojoj učestvuje šest klubova: „Metalac” iz Valjeva, „Loznica”, „Radnički” iz Kragujevca i Beograda „Naisus” iz Niša i novosadska „Vojvodina”.

Istovremeno je obavljeno „ veliko spremanje” i u kragujevačkom klubu. Za sportskog direktora doveden je naš najtrofejniji bokser Mirko Puzović, a aktivirali su se Milivoje Labudović i Velimir Jevtić, takođe stari veliki asovi, kao članovi Upravnog odbora, a tu je i privrednik i bivši sportista Dragan Jovović Beli.

Obnovljena je i omladinska škola, pa sada BK „Radnički” liči na onaj stari šampionski tim.- Doduše, nadomak je osvajanje šampionske titule i u obnovljenoj ligi, jer „Radnički” je trenutno na trećem mestu, ali u preostala tri kola ugostiće „Metalac” i „Loznicu”, koji su sada na čelu tabele. Dakle, velike su šanse da Kragujevčani ponovo budu bokserski lideri Srbije.

Izvor: Kragujevačke, 12. 4. 2019. 
 
Foto: Privatna arhiva
Snimak ekrana: Duo digital media


Donacija za udruzenje PRVI PRVI NA SKALI 2020



STRANICA KOJA SE ČUJE
 - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANATVITERINSTAGRAM 

PRVI PRVI NA SKALI Podrska PPNS

ARHIVA PPNS 

PRVI PRVI NA SKALI Udruzenje osnovano


DREN

DOM

POTROŠAČI

PRVI PRVI NA SKALI Sadrzaj O GMO

● O GMO ● Roba bez GMO ● Foto ● Video (O GMObez prevoda) ● Članci (domaći medijistrani mediji) ● Dokumenti (domaći izvoristrani izvori) ● Svet ● Evropa ● Srbija ● Gradovi-opštine ● Kragujevac bez GMO ● M. M. Ševarlić

KRAGUJEVAC BEZ GMO FB GRUPA
SRBIJA BEZ GMO FB STRANA 

Print Friendly and PDF

Komentara (0)



Dodaj komentar