Zakon o državnom poljoprivrednom zemljištu je sistemski i sudbina agrara zavisi od toga kako će se postupati s najvažnijim resursom kojeg Srbija ima. Stoga je najvažnije da izmene ovog strateškog dokumenta prođu široku javnu raspravu u koju će biti uključen i Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, i lokalne samouprave, i poljoprivredna udruženja. Na moju veliku žalost, komunikacija Sekretarijata sa Ministarstvom za poljoprivredu ne postoji iako smo dosad jedanaest puta pokušali da zakažemo sastanak po raznim pitanjima, od rekonstrukcije vodoprivrednih preduzeća u društvenom vlasništvu, do poremećaja na tržištu mesa i mleka. Plašimo se da će da izostane i razgovor o zakonu o zemljištu, za koji nismo dobili ni radnu verziju da bismo videli šta je ideja. To povlači mogućnost da se neće čuti i uvažiti glas vojvođanskih poljoprivrednika i da će veće pravo na državne njive dobiti neko drugi, to jest stranci, a ne naši paori.
Ovo je u razgovoru za “Dnevnik” pistakao okrajinski sekretar za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu Branislav Bogaroški. Prvi čovek vojvođanskog agrara podsetio je na to da najveći deo državnih njiva, kojih, kako navodi, u Vojvodini ima 540.000 hektara, a koje se izdaju u zakup, u slučaju da izmene pomenutog zakona gurnu naša gazdinstva u drugi plan, posledice će biti jako teške i dugo neće moći da se isprave.
– Sigurno je da strane kompanije mogu u prvom momentu uložiti više nego naši poljoprivrednici, jer su finansijski sposobniji, ali na taj način dolazimo u situaciju da profit koji se ostvari iz tako organizovane poljoprivrede neće ostajati u zemlji. Svaka multinacionalna kompanija, naravno, ima interes da profit ulaže tamo gde se najbrže oplođuje, i on može da završi u petoj, desetoj zemlji. A kada naši paori uđu u arendu, sve što se zaradi kroz obradu tih njiva troši se tu, u selu, u lokalanoj sredini. Državnim zemljištem upravlja Republika Srbija, a najveći deo tog resursa je u Vojvodini i najviša cena na licitacijama se postiže ovde, tako da nije neosnovano da se razmišlja o formiranju zemljišnog fonda na nivou APV. Uporedna praksa je šarolika u zemljama EU ali nisu nepoznati modeli da imate kompleks državnog poljoprivrednog zemljišta koje se izdaje gazdinstvima i to je, zapravo, odgovorna i dugoročna politika – ocenjuje Bogaroški.
Kao primer lošeg gazdovanja državnim njivama on navodi arapsku kompaniju, koja je već kupila preduzeće u Sivcu i uzela u zakup njive koje sada oru tri-četiri čoveka po ugovoru, umesto 70 domaćinstava koja su do sad živela od te zemlje.
– Još ako se granica zakupa podigne na 20 ili 40 godina, to bi značilo da dve generacije ovdašnjih poljoprivrednika nemaju ni teorijsku šansu da će doći do nekog većeg kompleksa zemlje. Čak i oni napredniji paori, koji su motor razvoja i stvaraju viškove, biće ugroženi. Oni su se prethodnih godina zadužili, kupili mehanizaciju, računajući da će iznajmljivanjem doći do većih površina – i šta ako bez toga ostanu?
Naš sagovornik napominje da to ne znači da ne treba omogućiti investicije i podseća na to da i sada svaka strana kompanija može otvoriti pravno lice u Srbiji i investirati. Ali, strance, po njemu, ipak ne treba pustiti u državne njive, pogotovo ako je već situacija takva da je veliki broj kombinata u postupku likvidacije ili restrukturiranja i za njih se može naći strani investitor.
– Neka stranci ulažu novac u PIK Bečej, PKB, Dolovo..., a ne da ulaze u deo držvanog zemljišta koje se izdaje paorima – poručuje Bogaroški i navodi primer nemačke kompanije “Tenis” koja – kako je i sekretar saznao iz medija – u dogovoru s Vladom Srbije namerava da otvori dvadeset farmi, s tim da po svakoj dobija 3.000 hektara državnih njiva, to jest 60.000 hektara.
Ako se uzmu u obzir i 170.000 hektara oranica, koje se potražuju restitucijom, to bi značilo da će petinu državnih njiva uzeti jedna kompanija, a šta je sa desetinama gazdinstava koja zavise od tih parcela, pita se naš sagovornik.
– Koliko je važna javna rasprava o zakonima, najbolje pokazuje primer s kraja prošle godine kada je bez nje izmenjen zakon o subvencijama, uz obrazloženje da je time zaštićen interes 95 odsto gazdinstava, što nije tačno. Prvo, u Vojvodini je to 90 odsto, jer su ovde veći posedi, a drugo – otkad se to subvencije daju po gazdinstvu? Smanjenjem premiranih površina sa 100 na 20 hektara, čak 34 odsto zemljišta u Vojvodini je ostalo bez subvencija, odnosno bez 3,5 milijarde dinara. Toliko je, naime, manje došlo u poljoprivredu APV, što je stravičan udar za vojvođanske paore – napominje Bogaroški ukazujući na značaj zakona o šumama, zakona o vodama i zakona o naknadama, čije su izmene takođe predviđene, a reč je o krucijalnim dokumentima.
Podsećajući na to da Vojvodina ima 40 odsto zemljišta ispod nivoa velikih reka, te da je 84 odsto ugroženo podzemnim vodama, on navodi da postoji buyetski fond za vode na nivou Pokrajine, u koji su se slivale sve naknade i koji je namenski trošen za vodoprivredu. Kako kaže, novim zakonom o naknadama (radnom verzijom) nije predviđena naknada za odvodnjavanje kao namenski prihod već je to opšti prihod buyeta Republike Srbije i ukoliko se buyetski fond prepolovi, a na taj način hoće, pare mogu otići na drugu stranu, što dovodi do drugog ozbiljnog problema: nema navodnjavanja, nema odbrane od poplava...
Osvrćući se na aktuelan problem viškova mleka, Bogaroški veli da je bilo jasno još krajem prošle godine, kada smo imali problem s otkupom svinja, da će i do ovoga doći. Znalo se, kaže naš sagovornik, da će sankcije Rusiji imati negativan efekat po našu poljoprivredu...
– Mere koje je sada država poduzela su dobre, ali šta je sa prvih šest meseci ove godine i kako se to odrazilo na male proizvođače – pita se Bogaroški. – Ako je proklamovani cilj Vlade povećanje stočarske proizvodnje, onda mora u praksi da se primenjuje, ne može se dopustiti da agonija kod svinjara i proizvođača mleka traje mesecima i da mnogi ugase proizvodnju pa da se tek onda reaguje.
Stoga je, veli, strateško opredeljenje Sekretarijata da ulaže u investicije koje će omogućiti gazdinstvima da se ne bave isključivo primarnom proizvodnjom i trgovinom tih proizvoda, već da u domaćinstvima mogu tim proizvodima da daju dodatnu vrednost. Po njegovim rečima, Sekretarijat ima u ovoj godini na raspolaganju 7,2 milijarde dinara, što je više od 11 odsto pokrajinskog buyeta, a to je pokazatelj da je poljoprivreda definitivno prioritet za APV.
– Dve trećine tih sredstava usmeravamo u vodoprivredu i mislim da je 2014. pokazala ispravnost tog puta. Preko četiri milijarde dinara svake godine usmerimo u odbranu od popolava, održavanje i rekonstrukciju kanalske mreže, što nije rađeno decenijama unazad, i prvi rezulati se vide. U kanalsku mrežu uložena je milijarda dinara, van redovnog održavanja, i urađeno je 1.500 kilometra kanalske mreže, što možda nije direktno vezano za poljoprivredu, ali svakako ona zavisi od toga – navodi Bogaroški. – Registrovanim gazdinstvima direktno je namenjeno 985 miliona dinara. Koncipirali smo naše konkurse po sistemu IARD programa da bi pripremili poljoprivrednike na tu metodologiju i proceduru – da investiraju i da pravo na subvenciju, tj. povraćaj novca, dobiju po završenoj investiciji. Mi dajemo bespovratno do 50 odsto vrednosti investicije, a ove godine smo uspeli da usaglasimo konkurse sa pokrajinskim fondovima koji kreditiraju poljoprivredu i daju kredite sa jedan do tri odsto kamate. Njihovi se konkursi prvo objavljuju, i onda, kada gazdinstva završe investiciju, mogu kod nas da ostvare povrat 50 odsto uloženog, tako da im je polovina vrednosti investicije yabe, dok drugu polovinu realizuju uz zajam sa kamatom od jedan do tri odsto. I to je put za koji mislimo da će doneti pozitivan pomak za vojvođanski agrar.
GMO kod nas nema samo u teoriji
– U Srbiji je zabranjeno hranjenje stoke GMO hranom i zato nam je proizvodnja skuplja nego u zemljama gde je takva hrana dozvoljena. Priprema se, koliko je javnosti poznato, izmena zakona o GMO, ali mi bismo kao država pre svega morali da poradimo na tome da obezbedimo sledljivost u proizvodnji, jasne mehanizme kontrole i jasnu oznaku na kojoj će pisati šta je domaći proizvod, bez GMO, a šta nije – kaže Branislav Bogaroški. – Trenutno ne postoji obaveza obeležavanja mesnih prerađevina i mi ne znamo da li je taj proizvod napravljen od domaće stoke koja nije hranjena modifikovanom hranom ili uvozne, koja potencijalno jeste, tako da sad kupujemo mačku u džaku. Naša politika jeste – nema GMO, ali nisam siguran da je tako u praksi. Uostalom, imali smo uvoz desetina hiljada tona svinja, a znamo li čime su hranjene? Možda neko zna – ali potrošači sigurno ne.
Komentara: 0