Dragoljub Rihter(ović) pitomac Vojnotehničke škole i radnik »Zastave«
Sto deset porodičnih godina u "Zastavi"
Dolazak porodice Rihter, odnosno Rihterović, vezan jer za Ernsta Rihtera, mog dedu. Moj deda je u Kragujevac došao po odobrenju Vojnog ministarstva Nemačke. Zapravo, u to vreme je to bila Pruska monarhija. To odobrenje je dobio 2. novembra 1888. godine.
U Kragujevac je stigao dve godine nakon toga. Nije prošlo mnogo, a on je, iako još uvek mlad, sklopio brak sa našom bakom Katarinom, potonjom Rihter. Iz tog braka je rođeno petoro dece, tri dečaka i dve devojčice: moj otac Žarko, zatim stričevi Miodrag i Jovan, i dve tetke – Evgenija i Olivera. Sva deca su rođena do 1900. godine.
Deda je radio u Vojnotehničkom zavodu, kao korespondent za nemački jezik i nastavnik nemačkog u Vojnozanatlijskoj školi.
Sva deca moga dede su dobila srpska imena. I ne samo što im je dao srpska imena – težio je da deca u njegovom prisustvu govore samo nemački, da bi naučila taj jezik, a u prisustvu babe Katarine – samo srpski, tako da su sva deca odlično znala oba jezika. Naravno, to im je kasnije pomoglo tokom života i rada.
Životni putevi su im bili različiti: jedna tetka je otišla u Beograd, druga u Sarajevo, neki su otišli u Niš – tako da je do 1945. godine u Kragujevcu ostala samo naša porodica Rihter, čija je glava bio moj otac Žarko.
I moj otac, kao i deda, to je tada bilo uobičajeno, imao je petoro dece: četiri sina – Radoslava, Dragoslava, Dušana i mene, Dragoljuba, i ćerku Veru.
Deda je 1892. godine počeo da radi, a posle njegove smrti u »Zastavi« je radio moj otac Žarko, do Drugog svetskog rata; posle rata zaposlio sam se u »Zastavi«: do 1949. bio sam polaznik pitomačke škole, a od 1950. sam i zvanično počeo da radim, da zarađujem svoje parče hleba. Negde oko 1980. godine moj sin je završio Tehničku školu, a pošto se tih godina teže dolazilo do posla, on se nakon prekvalifikacije i sam zaposlio u »Zastavi«, u službi bezbednosti. Tako je naša porodica 110 godina vezana za »Zastavu«!
Otac je za vreme rata radio u Vojnotehničkom zavodu, te ga je na poslu, u fabrici, zatekla racija 20. oktobra 1941. Direktor fabrike im nije dozvoljavao da izlaze iz fabričkog kruga, da ih ne bi oterali u topovske šupe u Šumaricama. Zadržao ih je u halama do pet sati uveče. Kada su ih pustili, otac je, došavši kući, saznao da su Nemci odveli mog najstarieg brata Radoslava. Pokušao je da ga spase, ali nije uspeo – tako da je 21. oktobra i on streljan sa ostalim građanima Kragujevca.
Deda je predavao nemački jezik; zatim je radio na uvozu opreme i repromaterijala za potrebe vojne fabrike, a jedno vreme je predavao i trgovačkoj omladini. Za vreme rata se tako izdržavao, jer je izgubio posao u fabrici. Ja u šali kažem da se deda bavio i »tezgarenjem«. Mnogo dece je bilo, a svega jedna plata – morao je da se snalazi, pa je obučavao i decu imućnijih Kragujevčana koji su hteli da im deca znaju jedan svetski jezik.
Događale su mi se i neprijatnosti sa mojim prezimenom. Prilikom preuzimanja izvoda iz matične knjige rođenih, pre tri godine, saopštili su mi u Skupštini opštine, u matičnoj službi, da »ne mogu da dobijem izvod iz matične knjige rođenih na Rihterović« – kao što sam prethodnih 67-68 godina dobijao – već jedino na prezime Rihter. Rekli su mi da je u matičnim knjigama, koje su dobili iz crkve posle Drugog svetskog rata, zavedeno da su mi roditelji Rihter Žarko i Rihter Jelena, te prema tome i ja mogu da odbijem izvod samo na prezime Rihter. Posle izvesnog kolebanja i razmišljanja prihvatio sam to, smatrajući da su to moji verodostojni koreni. Tako sam i sva dokumenta promenio na Rihter.
Jeste mome sinu i mojim unucima prezime Rihter, ali mi smo Srbi. I ja se osećam kao Srbin. Tu sam od rođenja, slavim Đurđevdan, sva deca imaju srpska imena. Mi smo Srbi nemačkog porekla, a Đurđevdan je kao porodičnu slavu odabrao još deda Ernst. Naši preci su samo došli sa strane, a ovde su prihvaćeni kao ravnopravni i uvaženi sugrađani.
Komentara: 0