Kada Srbija efektivno nešto proda – juče Bor ili sutra dodeli koncesiju Rio Tintu, na sigurnom je putu sopstvene ’afrikanizacije’

OD DOS-A DO SNS-A, STVARNOST I MITOVI O SRPSKOJ EKONOMIJI – objavljeno u „Le Monde Diplomatique“ (srpsko izdanje, februar 2024)

Politički diskurs u Srbiji, kao i u drugim tranzicionim demokratijama, najčešće ima samo dve, povezane teme – to su zloupotreba vlasti (u različitim oblicima) i korupcija. U senci ovih tema, pred decembarske izbore 2023, polemisalo se i o ekonomskim rezultatima vladajuće SNS-ove koalicije uz povremeno upoređivanje s rezultatima prethodnih, DOS-ovih vlasti. Polemisalo se površno, propagandno i svako je iz obilja ekonomskih pokazatelja uzimao ono što mu odgovara i interpretirao kako mu je volja

Novinski tekst nije stručna studija i ne daje prostora za valjanu analizu ekonomskih rezultata različitih vlasti u novom milenijumu. Ozbiljna studija bi se morala baviti kompleksnom slikom i međuzavisnošću ekonomskih pokazatelja, a ne pojedinačnim pokazateljima van ukupnog konteksta. Smisao ovog teksta je samo da ukaže na objektivne limite statističkih informacija, na mehanizme koji se koriste kako bi se stvorila slika ulepšane ekonomske stvarnosti, kao i na neke ekonomske i statističke fenomene koji u javnosti prolaze najčešće neprimećeno.

Statistika i njeni limiti

Posao statistike je da pokuša da sklopi sliku ekonomskih i socijalnih kretanja u državi. Taj proces je komplikovan, prostor za greške je veliki, metodologija i statističke definicije se menjaju, podaci se periodično revidiraju, a kod mnogih vremenskih serija postoji i diskontinuitet. Neki podaci se dobijaju putem anketa i procena na bazi uzoraka o čijoj valjanosti se uvek može polemisati. Podaci koje daju ispitanici u anketama kao i podaci koje dostavljaju privredni akteri često su nepouzdani, itd. Rečju, slepa vera u egzaktnost statistike je naivna i mudro je biti oprezan u interpretaciji podataka. Ovo važi za sve statističke sisteme bez obzira na stepen njihove razvijenosti.

Zemlje u razvoju imaju i dodatne statističke muke. Ogroman i potpuno zanemaren problem je što ove zemlje nisu razvile svoju metodologiju objektivizacije ekonomskih kretanja. One su usvojile sistem ekonomskih pokazatelja pravljen za potrebe i po meri razvijenih država. Razvijene države posluju, trguju i zadužuju se najčešće u sopstvenoj, konvertibilnoj valuti, a ekonomski podaci su uglavnom homogeni i uporedivi u vremenu. Kod država u razvoju domaći statistički pokazatelji i njihova interpretacija su velikim delom uslovljeni politikom kursa nacionalnih, nekonvertibilnih valuta. To se odnosi i na Srbiju koja funkcioniše u dvovalutnom evro-dinarskom sistemu. Ne samo da je pouzdanost pokazatelja upitna, već su i široko otvorena vrata za njihovu „kreativnu“ interpretaciju. A kada su vrata već otvorena, šteta je propustiti priliku.

Kako ulepšati stvarnost

Pred decembarske izbore 2023. građani su bombardovani podacima o izvanrednom rastu plata (i penzija) tokom perioda aktuelnih vlasti. Iako je dinar jedina zakonska valuta, iako su primanja građana u dinarima, sve cifre koje je predsednik Srbije ispisivao na kineskoj tabli bile su u evrima. Jedini razlog za upotrebu evra je što se tako kreira iluzija o velikom rastu zarada kojoj iskaz u evrima daje kredibilitet. Nevolja je što taj metod nema nikakvu statističku vrednost. On ne pokazuje koliko su primanja u Srbiji realno porasla i koliko roba i usluga građani mogu sebi da priušte danas u odnosu na juče. Ti podaci implicitno pokazuju samo stepen obezvređivanja kupovne moći evra na srpskom tržištu.

Koristeći predsedničku metodologiju, nazovimo to tako, prosečne neto zarade iskazane u evrima za prvih 11 meseci 2023. porasle su u odnosu na isti prosek iz 2022. za 15% – sa oko 631 na 726 evra. U stvarnosti, realan rast zarada za 11 meseci je 2%. Statistika uredno objavljuje podatke o realnom rastu zarada, ali vlast te podatke uredno i savesno prećutkuje.

Do ovog jaza između evro rasta i realnog rasta dolazi tako što se nominalni iznos dinarske zarade (gde je sadržan i efekat inflacije) deli kursom dinara koji već sedam godina jača. Što je inflacija viša, plate iskazane u evrima sve su veće, iako se kupovna moć marginalno povećava. Kada kurs miruje ili jača, inflacija je najveći saveznik vlasti koje kreiraju stvarnost u ružičastom.

Valja imati na umu i da prosečna zarada ne reflektuje stvarnu poziciju prosečnog radnika. Prosek može biti deformisan kako veoma niskim zaradama na dnu piramide, tako i izuzetno visokim primanjima na njenom vrhu. Statistika otklanja ovu deformaciju kroz tzv. medijalnu zaradu. U poslednjih par godina srpska statistika objavljuje i ovaj podatak, ali ga srpski zvaničnici nikada ne pominju. Razlog je što je medijalna zarada niža od prosečne za oko 23%. Npr. dok je prosečna neto zarad u novembru 2023. (poslednji objavljeni podaci) bila 89,956 dinara, medijalna zarada je bila 69,088. Isto to ali malo drugačije – prosečna zarada je za oko 30% veća od medijalne i za toliko je ulepšana stvarnost prosečnog zaposlenog radnika.

Uzgred, prosečna plata skriva i velike razlike po regionima i opštinama u Srbiji. Ilustracije radi, zarade u Beogradskom regionu su za oko 51% više od onih u regionu Šumadije i Zapadne Srbije, zarade na beogradskoj opštini Vračar su 2,6 puta veće od onih u Bojniku, itd. Ove velike razlike u zaradama mogu delom da objasne i razloge demografskog kolapsa svih delova Srbije i veliku koncentraciju stanovništva u Beogradskom regionu.

Na terenu rasta realnih zarada DOS je bio uspešniji. Iako je u periodu od 2001. bilo promena u definiciji zarada, iako je bilo i prekida vremenskih serija, nema nikakve sumnje da su zarade u periodu DOS-a realno rasle mnogo brže nego u vreme aktuelnih vlasti (dva do četiri puta brže u zavisnosti od izbora bazne godine). Prosečna realna stopa rasta zarada od 2012. je oko 2.5% godišnje. Velika razlika u stopi rasta zarada može se objasniti i niskom bazom (niskim primanjima) kakva su bila početkom novog milenijuma, kao i padom realnih zarada u godinama fiskalne konsolidacije 2013-2017.

Ovakva analiza bi mogla da obraduje opozicioni deo javnosti koji rutinski ne prihvata da se u Srbiji događa bilo šta dobro i veruje da od 2013. građani žive u predvorju paklu. Ali, podaci o primanjima, uzeti izolovano, zanemaruju činjenicu da veliki broj ljudi u Srbiji danas regularno radi, prima plate i vidljiv je za statistiku. U periodu od 2000. zaključno sa 2012. reformske vlasti su kombinacijom neoliberalnih reformi, razvojne bezidejnosti, nebrige, i prodajući sve što se moglo prodati uspele da smanje broj registrovano zaposlenih za oko 400,000 duša – sa oko 2,264 miliona na oko 1,866 miliona. (Ovo nisu podaci na bazi anketa o zaposlenosti do kojih ne držim mnogo.)

Od 2012. do 2023, za vakta novih vlasti, broj registrovanih zaposlenih je povećan za oko 434,000. Ukupan broj zaposlenih je sada na nivou od oko 2,3 miliona, i prvi put je veći od broja zaposlenih iz 2000. (U ovom broju nisu sadržani registrovani poljoprivrednici kojih je danas nešto ispod 54,000 i čiji broj kontinuirano opada.) Porast broja zaposlenih je zasigurno popravio finansijsku situaciju srpskih porodica i bar delom kompenzovao skroman realan rast zarada. Uspeh aktuelnih vlasti kada je reč o zaposlenosti se ne može osporiti, sem iz političkog inata.

Koliki je stvarni rast srpskog BDP-a

Identičan ružičasti metod koji je primenjen u analizi rasta plata, primenjen je i na rast bruto domaćeg proizvoda. I ovde je na kineskoj tabli predsednik ispisivao cifre BDP-a u evrima. U odnosu na 2012. BDP je sa 33,7 milijardi evra skočio na 60,4 milijarde u 2022. i veći je za oko 79%. To daje prosečan godišnji rast BDP-a od sjajnih (i potpuno nerealnih) 6%. Kao i kod zarada, i u ovom obračunu je inflacija, uz jačanje kursa dinara, veštački povećala iznos BDP-a. Nažalost, realan prosečan rast BDP-a u ovom desetogodišnjem periodu bio je samo skromnih 2.6%. Iako srpska statistika objavljuje stope realnog privrednog rasta, predsednik ne voli da ih pominje.

Predsednik nije domaće stope realnog rasta uporedio ni sa stopama u širem regionu (kako ga MMF definiše.) Da jeste, videlo bi se da je u desetogodišnjem periodu srpska ekonomija rasla ispod proseka regiona. Ako se izuzmu Rusija, Ukrajina i Belorusija, prosek regiona je skromnih 3.2%. Srpski ekonomski tigar i dalje spava uprkos neukusnim najavama vlasti da će Srbija, koliko juče ili već sutra, sustići i prestići veliki broj evropskih zemalja.

Ovde nije reč o kritici niske stope rasta. Ta analiza bi zahtevala kompleksnu elaboraciju koja bi ukazivala ne samo na lošu razvojnu politiku već i na objektivna ograničenja rasta i eksterne šokove. Nije reč ni o tome da je srpski BDP iskazan u evrima računski netačan – ta cifra se pojavljuje i u međunarodnim statistikama. Reč je o tome da se stope rasta domaće ekonomije ne izračunavaju preko BDP-a u evrima.

Ako se upoređuju prosečne stope rasta BDP-a u vreme DOS-ovih i SNS-ovih vlasti statistika je ponovo na strani DOS-a. Prosečna stopa rasta BDP-a za period 2001-2012. bila je oko 4%, dok je u periodu 2013-2022. bila oko pomenutih 2.6%. I ovde, kao i kod zarada, uspeh DOS-a je pre svega vezan za nisku početnu bazu, uz dodatni paradoks – rast BDP-a je ostvarivan uz stalni pad broja zaposlenih. Kako sam davno ironično napisao, zaposleni su bili najveća smetnja većem ekonomskom uspehu DOS-ovih vlasti.

Kada je o manipulacijama reč, pravde radi treba podsetiti da su i DOS-ove vlasti volele da koriste iste statističke tehnike u slikanju stvarnosti koje nema. Doduše, to se nije radilo ni dnevno ni tako frenetično kao danas. U oktobru 2005. saznali smo od ondašnjih vlasti da je BDP po stanovniku, u dolarima, za samo četiri godine povećan tri i po puta. Po tom alhemijskom metodu, prosečna godišnja stopa rasta se kretala oko 37%. Da je to zaista bila istina, bila bi to najveća prosečna stopa rasta zabeležena u istoriji čovečanstva. Srećom po ondašnje vlasti, ekonomski analitičari su tada bili listom na njihovoj strani pa su zažmurili na besmislenost ovakve alhemijske statistike. Struka je srećom progledala, ali tek pod SNS vlastima.

Dugovi i mehanizmi samozavaravanja

Najveće opasnosti po ekonomije u razvoju uvek dolaze spolja. Ekonomske krize u pravilu počinju kao krize devizne likvidnosti, ubrzo postaju valutne krize i potom potapaju banke i privredu. Iako nije jedini, najvažniji parametar rizika vezan je za odnos BDP-a i spoljnog duga. (Spoljni dug pokazuje koliko svi domaći akteri – država, privreda, banke itd. duguju stranim kreditorima.) Zbog opisane kursne deformacije BDP-a to je varljiv pokazatelj. Za razliku od spoljnog duga koji je uvek u stranoj valuti i mora se servisirati u stranoj valuti, BDP se samo računski prevodi u stranu valutu. Statističko prevođenje BDP-a u evra neće stvoriti devize za vraćanje deviznih dugova, niti Narodna banka može štampati evra i tako popravljati deviznu likvidnost.

Iako pokazatelji rizika signaliziraju problem, trenutak izbijanje dužničkih kriza ne može se predvideti niti postoji nivo duga na kome će kriza nužno buknuti. Krize obično izbijaju onda kada strani finansijeri odluče da više neće kupovati državne obveznice ili neće odobravati kredite nekoj zemlji. Te odluke mogu biti vođene racionalnim ekonomskim razlozima, internim ili eksternim, a mogu biti i sredstvo političkog pritiska na slabe zemlje. Države mogu odlagati dužničke krize i prodajom javnih preduzeća i resursa, što je, kako zli jezici kažu, za političare finansijski veoma unosno. Rast spoljnog duga je zato sjajan instrument da se iznudi rasprodaja nacionalnih dobara.

Struktura i ročnost dugova su važni parametri u analizi dužničkog rizika. Vlasti u tranzicionom državama su naučile da je najbolje zaduživati se dugoročno, s tim da se otplata glavnice pomeri što dalje u budućnost. U međuvremenu će se otplaćivati samo kamate. Kada trenutak otplate i refinansiranja dođe, o tome će lupati glavu onaj ko se zatekne na vlasti. Demokratske države, ne samo tranzicione, imaju ugrađen defekt dužničke neodgovornosti.

Kada je reč o pokazateljima rizika, iskazivanje BDP-a u evrima ili dolarima, iako je to međunarodno usvojena metodologija, dovodi do velikih samoobmana. U 2012. spoljni dug je iznosio 25,6 milijardi, dok je sa septembrom 2023. bio 44,8 milijardi evra. Dok je realni BDP u tom periodu kumulativno porastao za oko 29%, spoljni dug je porastao za 75%. Iako je spoljni dug rastao u proseku dva puta brže od stope realnog rasta BDP-a, odnos spoljnog duga prema BDP-u u evrima bio je sve povoljniji i sa nivoa od 76% pao je na oko 67% danas. (Ista vrsta deformacije vezana je i za analizu javnog – budžetskog – duga, ali će ovde to biti preskočeno kako bi se izbeglo ponavljanje istih teza. Pri tome, devizna, kritičnija komponenta javnog duga je uključena u visinu spoljnog duga.)

Nema nikakve dileme da je Srbija opasno, visoko zadužena i da je stvarna zaduženost skrivena precenjenim BDP-om u evrima. Ni visoke devizne rezerve, ni činjenica da kreditori i dalje kupuju srpske hartije od vrednosti ne mogu promeniti tu činjenicu.

Precenjeni kurs dinara je veliki promašaj monetarnih vlasti i tempirana finansijska bomba. Od februara 2017. kada je evro vredeo oko 124 dinara, stiglo se do današnjih oko 117 dinara za evro. Kurs ne samo da nanosi štetu trgovinskom bilansu, već je i ključni faktor deformacije domaćih makropokazatelja. Ekonomiste koji veruju da kurs nije precenjen, podsetio bih na poučni iskaz ekonomiste Rudija Dornbuša – krize do kojih dovodi precenjeni kurs se veoma dugo pripremaju a potom se dogode mnogo brže nego što se očekuje. Ako se ne veruje preminulom Dornbušu, nije loše podsetiti se do čega je dovelo teško precenjivanje dinara u vreme vlasti DOS-a i krize 2008-2009. I tada, kao i danas, vlasti su arogantno negirale da je dinar precenjen.

Šta se ne vidi, šta se ne razume i o čemu se ne govori

BDP i dinamika njegovog rasta je omiljena ekonomska tema iako BDP nije pouzdana mera ni kvaliteta života niti blagostanja građana jedne zemlje. BDP se može meriti na tri načina i svaki od njih bi morao dati isti konačni zbir. Po jednoj od tri definicije, BDP je zbir svih zarada, dividendi, kamata, renti (i poreza) ostvarenih u jednoj godini, u okviru jedne zemlje. Za obračun BDP-a je nebitno da li prihode ostvaruju stranci ili domaća lica – bitna je samo teritorija na kojoj se ekonomska aktivnost odvija. Što stranci više zarađuju, sve je slabija korelacija između visine BDP-a i kvaliteta života građana u Srbiji. Građani mogu biti ushićeni visokim prihodima koje stranci ostvaruju u Srbiji, ali tom prihodu država ne može prići sem marginalno, kroz poreze. A neoliberalna nauka nas uči da porezi moraju biti što niži kako bi svi živeli sretno.

Države poput Srbije koje su neto uvoznice kapitala imaju nešto bolji pokazatelj ekonomskog uspeha i to je bruto nacionalni dohodak (BND). Taj pokazatelj obuhvata sve prihode koje domaća lica (srpska preduzeća i građani) ostvare kako u Srbiji, tako i kroz investicije u inostranstvu. (Srpska dijaspora živi van Srbije i doznake dijaspore nisu deo srpskog BND-a.)

Bilo bi logičnije i da se svi pokazatelji rizika izračunavaju u odnosu na BND, a ne u odnosu na BDP kao što se radi sada. Tako iskazani pokazatelji bi nešto bolje odslikavali stvarno stanje i finansijske rizike nerazvijenih država. Jaz između BDP-a i BND-a bi se mogao tretirati i kao stepen kolonizacije. U 2022. ukupan BDP je bio veći od BND-a za oko 5%.

Za razliku od preduzeća čiji bilans stanja kroz sistem dvojnog knjigovodstva prati i dugove i imovinu, državni makrobilansi nisu koncipirani za tu vrstu praćenja. Države nemaju dvojno knjigovodstvo društvenog bogatstva i oslanjaju se samo na neku vrsta bilansa uspeha. Kada se novac pozajmljuje da bi se gradili putevi, pruge, luke, bolnice, itd, tada paralelno s rastom duga raste i društveno bogatstvo i potencijal za stvaranje nove vrednosti. Ako s druge strane, pozajmljeni novac ode na potrošnju, društveno bogatstvo nije uvećano dok su dugovi ostali. Npr. putevi koje je vlast SNS-a izgradila se ne vide u statistici spoljnog duga, kao što se „ne vide“ ni putevi koje DOS-ova vlast nije izgradila.

Čini se i da je uzalud govoriti i upozoravati vlasti na pogubnost politike deviznog zaduživanja kako bi se tim novcem finansirali domaća dinarska potrošnja. Da mudrosti i odgovornosti ima, država ni jedan evro ili dolar ne bi pozajmljivala za te svrhe.

Građani 92% svoje štednje drže u devizama. Devizna štednja je danas na nivou od oko 13,4 milijardi evra, od čega je oko 82% kratkoročna štednja. Iako ovde nije reč o spoljnom dugu, reč je o implicitnom deviznom dugu. U trenucima finansijskih kriza, kako je to bilo 2008, povlačenje devizne štednje iz banaka postaje opasan faktor destabilizacije finansijskog sistema. Kod analize rizika, dramatična, neprepoznata razlika postoji između država koje štede u svojoj valuti i onih koje štede u tuđoj. (Uzgred, dvodecenijska destrukcija kupovne moći građana koji štede u devizama prolazi nezapaženo i veliki broj građana živi u slatkoj iluziji da je štednjom u devizama zaštitio svoj standard.)

Zaboravlja se ili ignoriše da je i privatni sektor visoko devizno zadužen. To zaduživanje je ohrabrivano kako nerealnim kursom, tako i globalnim kamatama koje su godinama, sve do 2023, bile na najnižem nivou u modernoj istoriji. U strukturi spoljnog duga na privatni sektor otpada 45% ukupnih dugova. U Srbiji se naivno veruje kako su privatni dugovi samo privatna stvar dužnika. To je opasna iluzija. Ekonomska istorija uči da dugovi privatnog sektora mogu dovesti državu u dužničku krizu, baš kao što je u krizu mogu uvesti državni dugovi.

U stvorenom ambijentu „spasonosnih“ stranih investicija čak i stručnjacima izmiče činjenica da su i strane investicije oblik spoljnog duga. Smisao svake strane investicije je da se oplodi i da se iz zemlje iznese više nego što se unelo. Iako tu nema ni fiksnih rokova otplate ni kamate, strane investicije će pre ili kasnije rezultirati odlivom deviza i stvoriće prostor za deviznu destabilizaciju i pritisak na kurs. I iz ugla devizne likvidnosti i rizika, kao i iz ugla kreiranja BDP-a, ogromna je kvalitativna razlika između domaćih i stranih investicija, naravno, u korist domaćih.

I konačno, kada pominjemo strane investicije, treba ukazati na još jedan fenomen koji je poznat već decenijama. Države koje se oslanjaju na strane investicije kao na motor razvoja, rastu sporije od država koje se ne oslanjaju na strance. Ali u inostranim analizama koje to potvrđuju se ipak prećutkuje da su strane investicije i oblik kolonizacije malih država, pogotovo kada stranci kupuju domaće resurse. Kada Srbija efektivno nešto proda – juče Bor ili sutra dodeli koncesiju Rio Tintu, ona se ni za jotu ne razlikuje od kakve afričke, uboge države i na sigurnom je putu sopstvene „afrikanizacije“.

ARHIVA PPNS RIO TINTO KAO METAFORA: BDP I STATISTIČKE ILUZIJE

Rio Tinto kao metafora: BDP i statističke iluzije
Veliki priliv direktnih stranih investicija jeste pomogao Srbiji da se broj zaposlenih poveća, ali nije omogućio njen brži razvoj što stope rasta jasno pokazuju. Nažalost, ni strana iskustva, pa čak ni domaće empirijske istine nisu doprle ni do srpskih političara ni do uticajnih domaćih ekonomista. U tom kontekstu nema bitne razlike između starih i novih vlasti – ideološke osnove i logika interesa je ista i kod jednih i kod drugih. Srbija će, sva je prilika, ostati zarobljena u onome što se u teoriji naziva „klopkom srednje razvijenosti“. Sa svakim mesecom koji prođe biće sve teže izaći iz nje.

Korekcija – U izvornom tekstu sam pogrešno naveo da je devizna štednja građana oko 10 milijardi evra, a ne 13,4 milijarde. Grešku sam otklonio kada mi je jedan čitalac bloga skrenuo pažnju, na čemu sam mu zahvalan.

AUTOR

Опис фотографије није доступан.
O meni

Rođen sam 1955. u Valjevu. Od 1992. živim u Londonu gde sam do 2020. radio kao samostalni poslovni konsultant. „Korporativni“ život mi je bio vezan isključivo za beogradski Energoprojekt u kome sam između ostalog bio finansijski direktor radne organizacije Energoprojekt-Energodata i finansijski direktor holdinga Energoprojekt. Završio sam osnovnu školu Drinka Pavlović u Beogradu, zatim Petu beogradsku gimnaziju, i diplomirao sam i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Izuzev ovog bloga nisam aktivan na društvenim mrežama i izvinjavam se svima koji pokušavaju da me kontaktiraju preko mreže LinkedIn. Iako moj profil tamo postoji, odavno sam ga zatvorio, ali nažalost LinkedIn ga i dalje drži na svom sajtu.

Naslovna ilustracija: Tigar u ekonomiji - Zoran Svilar
Izvor: N. Katić, 11. 2. 2024.

ARHIVA PPNS OD SUROVOG NOVOG SVETA DO OPASNIH VREMENA: SVET JE U RUKAMA PSIHOPATA – I SVI SCENARIJI SU MOGUĆI

IZ ARHIVE
OSNOVNA ISTRAŽIVANJA LITIJUMA I SVA PRIMENJENA GEOLOŠKA ISTRAŽIVANJA NISU DOZVOLJENA PROGRAMOM ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE U KRAGUJEVCU OD 2023-2033	SANU: PROMOCIJA ZBORNIKA "PROJEKAT JADAR - ŠTA JE POZNATO?" (VIDEO) - EKSKLUZIVNO NA PPNS	"RUDARSKA INDUSTRIJA JE GLAVNI IZVOR ZAGAĐENJA ZEMLJIŠTA NA ZAPADNOM BALKANU" - ZAJEDNIČKI ISTRAŽIVAČKI CENTAR EVROPSKE KOMISIJE