Meni se, takav utisak neprestano imam, dve uspomene na Kragujevac odnose na dva arhitektonska objekta, dva toponima kojih se uvek sa radošću sećam.
Jedna je uspomena na Gimnaziju, u čijoj sali sada sedimo (prvi deo razgovora je vođen u svečanoj sali Prve kragujevačke gimnazije – napomena M. S.), u kojoj sam proveo osam godina. Ja ne znam da li je to bilo bolje ili gore, ali mi smo imali osmogodišnju gimnaziju koja je počinjala posle četvorogodišnje osnovne škole i delila se do male mature, i od male do velike mature. Ja sam tih osam godina proveo u istoj zgradi, menjajući samo učionice. Naravno, svaka učionica me vezuje za različita doba mog dečaštva i mladosti. Mislim, bez preterivanja, da sam iz ove gimnazije poneo želju da upoznam svet – a ona je mogla da potekne samo iz znanja koja sam ovde stekao.
Nekako mi je prijatno da pohvalim te svoje profesore, koji su bili bolji od mene, u tom smislu što su bili strpljiviji. Mi smo kao deca i kao dečaci imali i druge svoje probleme i potrebe kojima smo često davali prednost, što su naši profesori razumeli – mada mi to nismo primećivali ni osećali. Zbog toga se ja sada, sećajući se tih divnih ljudi, i zahvaljujem i izvinjavam.
Na primer, mi smo strahovito voleli da igramo fudbal. Verujem, da smo mogli da odemo na neko svetsko prvenstvo – pobedili bismo. Imali smo tim koji je mogao da bude samo »tim snova«. Kada ovo kažem, onda naglašavam da je taj fudbal bio plod ogromne ljubavi prema igri koja je počela sa krpenjačom; tek kasnije dobili smo pravu fudbalsku loptu. Između toga je bilo gumenče. Moja uspomena se vezuje i za jedan novi sport – košarku; ona se tada tek probijala i ubrzo sasvim osvojila sportsku omladinu.
Prema tome, ako sam govorio o dva arhitektonska objekta – onda je to, sa jedne strane, ova divna zgrada Gimnazije, a sa druge – košarkaško igralište, koje je neko zvao i stadion, u Gradskom parku.
Park je za mene predstavljao doista jedno izuzetno mesto. U mom sećanju on predstavlja oazu topline, ne znam tačno od kada, ali svakako od ranih dečačkih godina. Ovog prostora se sećam jer su me vodili na fudbalske utakmice, a fudbalsko igralište je tu blizu mesta na kome sada razgovaramo (drugi deo razgovora smo vodili na košarkaškom igralištu u Gornjem parku – napomena M. S.). To je možda bilo u vreme okupacije. Ono čega se sasvim dobro sećam jeste utakmica koja se igrala posle oslobođenja, između »Radničkog« i »Crvene zvezde«. Bila je to jedna velika, dobro odigrana utakmica, ali u mojoj svesti, u mom sećanju – i prevelika. Na drugoj strani, sigurno da je ta utakmica bila veoma značajna jer je odlučivala koji klub će ići u tek formiranu Prvu saveznu ligu. U drugom poluvremenu »Radnički« je poveo sa 1:0. Gol je dao izuzetnim volejem, igrač koji se, čini mi se, zvao Sima; ne bih sada pokušavao da se setim njegovog prezimena. Ali sećam se Lovrića kako je leteo za tom loptom, a lopta je ipak uletela u mrežu – bio je to jako lep gol! Posle toga je utakmica postala vrlo dramatična. Zvezdin tim sa velikim imenima, sećam ih se još, za vreme rata su dolazili kao »BSK« – otprilike ti isti igrači su sada igrali za »Zvezdu«. Kidisali su na gol »Radničkog« i u poslednjim minutima su dali dva gola. To je jedna od nezaboravnih uspomena.
Inače, Park je bio poznat po mladićima koji žive oko njega. Zvali su ih »parkanci«. Ja nisam pripadao toj grupi, uvek sam stanovao negde dalje od Parka, ali sam često dolazio da čitam ili da igram košarku. Ja sam tu, na primer, kao učenik šestog, sedmog i osmog razreda gimnazije pročitao knjige o psihoanalizi Adlera ili Junga, koje je »Kosmos« izdao još pre rata; ili knjigu Bertranda Rasela »Ljudsko znanje«, koja je izašla u novoj filozofskoj biblioteci NOLIT-a. To je, dakle, za mene bilo mesto gde sam se mučio sa teškim, ali izuzetno zanimljivim knjigama.
Što se tiče parkanaca, ostali su zapamćeni, čini mi se, po dve stvari. Starija generacija imala je velikog uspeha kod devojaka. Bili su lepi momci, velike dase, da ne spominjem imena. Oni su ušli u legendu, pamte ih Kragujevčani tih generacija. Neki od njih su važili i kao majstori u kartanju.
Moja generacija je bila odanija sportu. Parkanci su igrali izvanredan mali fudbal: igrao se na košarkaškom igralištu, kada se ne igra košarka, ali češće ispod njega. Tu se igrao takav fudbal, da se izgaralo od lepote i ljubavi. Sećam se driblinga u deset kvadratnih santimetara, kada je zastajao dah kod proturanja lopte kroz noge, udaraca petom, slanja lopte petom u gol ili do igrača koji će dati gol. Posle takvih poteza više nije trebalo igrati utakmicu jer je taj koji je to uradio jednostavno prestajao da igra. Posle takvog genijalnog poteza ceo fudbal se pretvarao u priču o njemu, pa je nastavljati igru izgledalo besmisleno. Ali, nastavljalo se – jer su i drugi hteli da uđu u priču.
Međutim, ja sam pripadao toj drugoj generaciji koja je igrala košarku. Igrali smo sa promenljivim uspehom; moja generacija je dva puta ulazila u saveznu ligu, ako se dobro sećam – 1969. i 1971. godine. Nismo ozbiljno trenirali, ali smo igrali sa velikom ljubavlju. Zato je sve zavisilo od našeg nadahnuća. I neki veliki timovi su ovde loše prošli. Čuveni »Beograd«, na vrhuncu svoje snage i moći – ovde je poražen sa 14 koševa razlike u jednoj igri koja je za njih bila iznenađujuća. A bogami i za nas. Treba pomenuti velikane ovog terena i te generacije: trenutno mi pada na pamet centar, koji je iamo specijalni zadatak da čuva Koraća, izvesni Damba; zatim, Ganja koji je takođe igrao na mestu centra; pa jedan izuzetno talentovani centar i važan u igri, iako je bio nekako manje atraktivan za publiku – Bunga. Treba pomenuti neke koji su posle jedno vreme igrali u »Crvenoj zvezdi«, kao što je Mima i Vrba, takođe centar. Naravno, svi oni imaju svoja imena, ali su postali slavni pod ovim nadimcima.
I više od svih, igrač nad igračima, koga smo zvali Veliki Zaginac – s pravom. Kada Zaginac ulazi pod koš, publici nije ostajalo ništa drugo nego da skoči sa podignutim rukama i da viče: »Bravo, maestro!« To je bio igrač izuzetnog talenta, možda nedovoljne discipline da bi postao i veliki jugoslovenski, ja verujem i evropski igrač.
Pomenuo sam malopre da je OKK »Beograd« ovde neslavno prošao. Sećam se jednog čoveka koji je prosto živeo za taj klub i ispisao njegove velike dane. On je rukovodio ne timom, nego celim klubom, i to kompletnom organizacijom, a to se najčešće i ne primećuje. To je čuveni Šema, koji je nekako uvek bio ljut kada njegovi veliki igrači kod nas budu nadigrani. Život je tako hteo, da je on postao moj tast – pa mu i dan-danas često pominjem tu utakmicu.
Ovo je jedno mesto gde je Kragujevac, pored fudbala, mladima pružao i nešto novo – košarku, koja je okupljala srednjoškolsku omladinu.
Ali nikako ne smemo zaboraviti da je na ovom mestu održan čitav niz velikih boks-mečeva u kojima se proslavila velika ekipa kragujevačkih boksera. Oni su bili malo stariji od mene, ali su u mom sećanju ostali kao divovi jugoslovenskog boksa. Kada boksuju Jakovljević, Sorgić, Lazarević, Ljubomirović, Stojanović – to je značilo gotovo sigurnih deset poena u svakom meču.
I, eto, kada je toliko vremena proteklo, sada, pod ovim ranim prolećnim suncem nekako se ponovo osećam veseo. Sećam se tih toplih trenutaka doživljenih na ovome mestu gde je sport pružao uživanja kakva samo on može!
Komentara: 0