Filmsko podsećanje na dva lica Drugog svetskog rata
Novinar i dokumentarista Zoran Dobrić, zaposlen u austrijskoj državnoj televiziji ORF, četiri godine je prikupljao materijal o masovnim streljanjima civila, između ostalog u Dragincu, Kraljevu i Kragujevcu
Žrtve logora Jasenovac i Aušvic bile su odvratno ponižavane pre nego što su ubijene, ali krajnji cilj ove dve fabrike smrti, Nezavisne države Hrvatske (NDH) i nemačkog Vermahta, u Drugom svetskom ratu bio je različit. Smisao Aušvica bio je da ubiju što više osoba za što kraće vreme, dok je u ustaškoj mašineriji smrti poenta bila da što više i što strašnije srpske zarobljenike ponize pre nego što im se život oduzme na najodvratniji način. Namera im je bila prvenstveno da ih ponize, pa tek onda ubiju.
Miodrag Joksimović je preživeo streljanje, njegova sestra nije. Sahranio ju je nedaleko od mesta gde je ubijena, u dvorištu kuće u kojoj on i dan danas živi u Draginacu
Ovaj podatak i podsećanje, koga nisu svesni mnogi u Srbiji, a kamoli u svetu, ključna nit je dokumentarnog filma „Dva lica rata”, režisera Zorana Dobrića, koji je juče, uz podršku Muzeja žrtava genocida, imao srpsku premijeru u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu. Pedesetčetvorominutni dokumentarac rađen u produkciji austrijske državne televizije ORF, na kojoj je autor zaposlen, premijerno je u januaru prikazan na njoj, posle čega je izazvao ogromno interesovanje javnosti u toj zemlji. Domaći gledaoci ga sutra mogu pogledati na drugom programu Radio televizije Srbije u 20 časova.
Zoran Dobrić za naš list pojašnjava da film za prvu od dve osnovne teme ima stravične zločine nad srpskim civilima počinjene na osnovu zloglasnog naređenja generala Vermahta, nemačkih nacističkih oružanih snaga, Franca Bemea, Austrijanca poreklom, koje je glasilo: „Sto Srba za jednog ubijenog pripadnika Vermahta, a 50 za jednog ranjenog!”
– Ni Adolf Hitler, ni Beme nikada nisu zaboravili da su ih Srbi porazili u Prvom svetskom ratu. Zato je 19. septembra 1941. lično Hitler postavio Bemea za glavnokomandujućeg nemačkom okupacionom zonom u Srbiji, znajući da je zbog toga gajio snažan osećaj mržnje prema Srbima. Preporuku glavnokomandujućeg Hitlerovog generalštaba, feldmaršala Vilhelma Kajtela, da se za jednog ubijenog vojnika Vermahta strelja 100, a za ranjenog 50 civila, general Franc Beme je primenio u Srbiji. Za samo 75 dana njegovog zapovedanja u nemačkoj okupacionoj zoni u Srbiji 1941. godine, po njegovom naređenju, streljano je najmanje 35.000 civila – Srba, Jevreja i Roma. Najmasovnija streljanja obavljena su u oktobru 1941. u Dragincu, Kraljevu i Kragujevcu – svedoči autor dokumentarca.
Zoran Dobrić otkriva da je razgovarao sa istoričarima u Srbiji koji nisu čuli za Draginac, iako je u njemu streljano više osoba nego u Kragujevcu. Od toga 305 dece, tek rođenih – od tri dana do deset godina.
Streljanje talaca u Srbiji u vreme komandanta Franca Bemea
– E to je bruka i sramota, pokazatelj našeg odnosa prema žrtvama. Kao što je sramota da je naš najpoznatiji komemorativni centar posvećen masovnom streljanju civila, a namerno ne govorim njegovo ime, na zidovima 57 godina držao ogromnu sliku pogrešnog generala Paula Badera, dok po premijeri mog filma nije zamenjena Bemeovom. Kada Srbi ne znaju ko je rukovodio zločinima, kako će stranci znati. Pronašao sam Bemeovo svedočenje u kom kaže da je kod nas 34.000 civila streljano pod njegovom komandom i žali se da prvih nekoliko nedelja nije vođena evidencija. Znači da ih je bilo bar 35.000, što je dvostruko više od cifre kojom barataju istoričari i koju nalazimo na Guglu. To je naša krv, sramota je da se time ne bavimo. Dosta gorčine čujete iz mene, to mi je bolna istina – iskren je Zoran Dobrić.Dodaje da se u Srbiji poslednjih godina događaju očigledne promene, koje su najvidljivije kroz rad Muzeja žrtava genocida i da je podrška koju dobija od njegovog direktora Dejana Ristića nešto što do sada nije u Srbiji imao. Takođe se zahvalio Jasmini Tutunović Trifunović iz te ustanove, koja mu je izuzetno pomogla u prikupljanju građe za film.
U delu „Dva lica rata”, posle višegodišnjeg prikupljanja građe, snimanom između 2017. i 2021. godine, prvi put su počinioci ratnih zločina odvojeni na austrijske i nemačke, jer su, kako u komandujućem, tako i u izvršnom kadru Vermahta u Srbiji, najmanje dve trećine zločinaca činili austrijski oficiri i vojnici.
– Srž filma su svedočenja sada odraslih osoba koje su u vreme zločina imale između tri i 12 godina i prošle golgotu koju teško možemo da zamislimo. A najstrašnije što su oni preživeli pre svega poniženje, a i muke koje ne mogu nikada da se zaborave. To je ono što osetite kod svih njih. Prvo gledaju u pod i plaču, ili im glas treperi. Sramota ih je što se to poniženje ucrtalo u njihov život i jedini lek da se suoče sa njim je priznanje onoga ko je tako nešto napravio. Uvek je tako, svejedno da li govorimo o zločinima u današnjem vremenu ili u NDH – zaključuje Dobrić i dodaje da je krivica Srbije što se o austrijskim zločinima ne zna dovoljno, a da je logično što oni o tome ćute.
Druga osnovna tema filma govori da ništa nije crno-belo i opisuje humanost Austrijanke, plemenite Diane Budisavljević, koja je nastojala da od jeseni 1941. do kraja rata 1945. iz hrvatskih logora smrti spasi što više srpske dece koja su sistematski ubijana, morena glađu, usmrćivana namerno ili slučajno izazivanim infekcijama, ali i pojedinačnim likvidacijama.
Srpska deca u logoru Sisak za vreme NDH
Film je nastao isključivo na osnovu autorevog višegodišnjeg temeljnog istraživanja arhivske građe srpske, hrvatske, austrijske i nemačke provenijencije, kao i privatnih arhiva koji se danas čuvaju širom Evrope. Njegovim emitovanjem na austrijskoj državnoj televiziji prvi put su na javnom medijskom servisu jedne članice Evropske unije detaljno prikazani i dokumentovani zločini Vermahta i NDH počinjeni nad Srbima. Iz Muzeja žrtava genocida, naglašavaju da je, zahvaljujući upravi Jugoslovenske kinoteke, srpska premijera ovog izuzetnog ostvarenja realizovana u istom onom prostoru u kome je u februaru 1946. godine održano suđenje najvišim oficirima Vermahta za ratne zločine počinjene na tlu Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.
Inače, istraživački novinar i dokumentarista Zoran Dobrić zaposlen je od 1991. godine u austrijskoj državnoj televiziji ORF. Uz mnogobrojne tekstove za nemačke i austrijske medije, prošle godine objavio je i svoju prvu knjigu pod naslovom „Komadić života”, u kojoj se istraživački bavi transplantacijom organa u Austriji i Nemačkoj. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, među kojima se ističe ona dodeljena u Austriji za istraživačko novinarstvo – „Robert Hohner”. Rođen je 1960. u Smederevu, gde je u istoimenom radiju bio dugogodišnji novinar-saradnik.
Dragana Jokić-Stamenković
Foto: Dojče vele
Izvor: Politika
PRVI PRVI NA SKALI:
KRAGUJEVAČKI OKTOBAR
STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM
PODRŽI PPNS!
MIHAJLO PUPIN
ARČIBALD RAJS
Komentara: 2
DRAGAN STANIĆ
Početak filma lažan-govori se o bombardovanju Beograda 6.4.1941. a prikazuju se kadrovi bombardovanja Amsterdama i snimci bombardovanja Beograda iz 1943. U kadru kad se vidi zgrada Albanije i požar sa leve strane je iz 1943 da je pustio još koju secundu video bi se Švabaki vojnik koji to sve posmatra.Kada nemaš što ti treba to kažeš i pustiš nešto drugo.
DRAGAN STANIĆ
Zaboravio sam reći da bombardovanje 6.4.1941. NE POSTOJI NI SEKUNDA SNIMKA. Kasnija bombardovanja postoje snimci.