’Život je kao luk, skidaš sloj po sloj, a ponekad i zaplačeš’

Zavisi kakav ti se luk dokotrlja na tanjir, jer tvoje rođenje, pol, pripadnost, i još mnogo toga ionako nisu tvoj izbor. Pa tako ako se kojim slučajem, srećom ili nesrećom zadesiš u Jemenu, život je slojevito ljut do obamrlosti.

No, hajdemo sloj po sloj da vidimo gde ćemo...

UDALA SE ILI UČILA – FEREDŽA TI NE GINE

Kada bismo se kojim čudom vratili u detinjstvo trineastogodišnje devojčice u nekom Jemenu, i umesto da te mama odvede u bioskop, kupovinu, ili gde već mame vode svoje devojčice, natakne ti feredžu na lice i odvede pravo pred oltar gde te neki sredovečni čika čeka kako bi te preko noći pretvorio u ženu.

‘Mama, probudi me, ovo je noćna mora!’ Sreća pa kod nas jeste noćna mora.

U Jemenu je stvarnost. No, da se razumemo, nije da nemaju izbora ako imaju sreće da su im roditelji makar malo napredniji, pa uz podosta ubeđivanja pristanu na tu školu. Ali feredža im opet ne gine, tu nema pogađanja. Doduše i to venčanje se uz podosta ubeđivanja može odložiti koju godinu, recimo do četrnaest, petnaest. Ali, dalje od toga ne valja nikako, jer su male šanse da se nakon toga udaju, pa postanu stare cure.

Ima to i svojih prednosti. Kad se udaš onda možeš čak i da se normalno obučeš (ili svučeš), našminkaš, doteraš i zabavljaš iza zatvorenih vrata, samo u ženskom društvu, naravno. I bez slikanja, molim. Ovako, ako imaš izbora pa odabereš školu, posao, auto, i sve ono nešto "nenormalno", onda su vrlo male šanse da se ikada udaš i osnuješ porodicu. Ma da, ko će tebe staru, kad ima mladih!

Sve meni to Salima onako usput objasnila, završila posao, navukla feredžu na lice, sela u svoj mali džip i odvezla se kući. A meni ljuto, izgoreše mi oči!

PRLJAV SI AKO NISI ČISTOKRVAN

E, za ovaj sloj valja malo prekopati po smeću, doslovce, ne bili se došlo do pravog smeća manjinskih prava. Ne vidi oko dobro te nečistokrvne strance jer se nekako stope sa tim smećem u kojem žive. Tek odnekud neka mala, čupava glava izviri kao da se tek stvorila tu, zbunjeno okrene oko sebe, kao da se pita ’ko sam, šta sam, gde sam!?’ Jedna strana baca i zatrpava, druga pokušava nešto da od toga napravi kako bi nekako živela u svemu tome. Jedni kažu šta ovi drugi traže kod nas, ovi drugi traže da ovi prvi prestanu da ih zatrpavaju. I tako stalno. Uh, ovo baš, baš ljuto!

KONAČNA OBAMRLOST

Ne može više koliko je ljuto, dajte pivo, dajte nešto! E, nema pivo, ima samo kat, to može svako da žvaće bez obzira na pol, pripadnost, čistokrvnost, može i po čitav dan i noć, dok ne obamreš, otupiš totalno, zaboraviš ko si, šta si, odakle si. Do sledećeg ljutog sloja, pa valjda nekad i nekako stigneš do te srži, ili doguraš do kraja.

Nataša

GALERIJA JEMEN