Saobraćajne muke žitelja sela Borač, stare srpske vladarske rezidencije u pitomoj Gruži, kao u srednjem veku. Grad iz koga je Despot vodio državu danas nema javni prevoz. Engleskinja zaplakala u staroj srpskoj crkvi

TEŠKO kraju koji obilaze samo pop i poštar, vele meštani sela Borač u srcu Šumadije. Sa žaljenjem konstatuju da su usluge sveštenika sve potrebnije u ovom delu pitome Gruže, a da poštar ima sve manje adresa za obilazak, jer je sve više domova zapečaćeno čituljom.

Borač je poslednje u nizu starih velikih gružanskih sela koje se protežu od Kragujevca do podnožja šumovitih brda Ješevice. Svetski je čuveno po prirodnom fenomenu Boračkom kršu, ostatku ugašenog vulkana na kome su velike tvrđave gradili Kelti, Rimljani, Vizantinci, Srbi. Vrhunac slave Borač je doživeo u vreme despota Stefana Lazarevića, koji je ovde imao rezidenciju.

- Borač je bio despotova privremena prestonica pre Beograda, odavde su vođeni državni poslovi - kaže Dušan Božović, hroničar i pesnik Gruže. - U gradu pod Boračkim kršem pod tvrđavom bio je trgovački centar, tu je bila prepisivačka, građevinska i vojna škola, u današnjem smilu te reči. Za sve to postoje dokazi u dokumentima, ali i na terenu, samo kad bi neko hteo da dođe i vidi.

Sagovornik "Novosti" naglašava da ovaj kraj nikada nije sistematski arheološki istražen, a da njegova čuda turisti obilaze samoinicijativno, najviše zahvljujući fotografijama i pričama avanturista i ljubitelja prirode.

- Prošlog leta nam je došla u posetu Engleskinja koja je na internetu gledala fotografije Boračkog krša i naše crkve iz 14. veka sa jedinstvenim freskama - kaže otac Marko, paroh u Boraču. - Rasplakala se na jutarnjoj liturgiji. Rekla nam je da nijednoj velikoj katedrali nije osetila toliko emocija i bliskost s Bogom kao u našoj crkvici. Obišla je Borački krš, divila se svemu, a onda je uveče stavila ranac na leđa, sela na bicikl i otišla da dalje obilazi svet. Sreća njena, imala je bicikl pa je mogla da ode.

Naime, građani "prestonog sela Borač", na raskršću drevnih puteva duže od tri godine nisu imali redovan autobuski prevoz do Kragujevca, od koga ih deli oko 40 kilometara. Kragujevački prevoznik "Autosaobraćaj" je privatizovan, pa propao, a stanovnici gružanskih sela ostali su bez prevoza. Taksisti, najčešće "divlji", danas skupo naplaćuju prevoz. Zbog svega, deo srednjoškolaca preselio se u kragujevačke učeničke domove, a deo se našao u izolaciji. Tek pre nekoliko nedelja počeo je da saobraća minibus tek osnovanog preduzeća "Pun gas" iz Borača.

- Prodao sam dve krave i počeo da vozim iz inata, nisam više mogao da moljakam da mi neko preveze decu do škole - kaže Veljko Vujić, koji drži vezu zaboravljenih gružanskih sela Borača, Toponice, Brnjice, Zabojnice, Sumurovca sa svetom. - Kažu da smo srce Šumadije. Jeste srce, ali sa začepljenom arterijom. Stari ljudi, kojih je najviše po selima, tri godine nisu mogli do lekara ako nisu imali za taksi. A i kad su imali, taksisti zimi nisu hteli da voze, jer su ovdašnji putevi trećeg rada, što znači da se i ne čiste. Mnogo je ljudi zato otišlo. Slika Gruže se najbolje vidi u mraku, kad voziš kroz sela u kojima je tek tu i tamo neki prozor osvetljen.

Tragom ove priče, reporteri "Novosti" krenuli su kroz Gružu u Borač, medijski slavno mesto u kome je pre nekoliko snimana serija "Moj rođak sa sela". Tada se verovalo da će zaživeti seoski turizam, naročito izletnički jer je reč o mestu nadomak Kragujevca, s kojim je bilo saobraćajno dobro povezano.

Boračani su se ponadali povratku stare slave grada u kome je despot Stefan dubrovačkim trgovcima 1503. izdao povelju o slobodnoj trgovini. Kao znak proviđenja gledali su brojne bele pruge mlaznjaka na nebu koje se ukrštaju iznad njihovog sela.

- Grupa vojnih pilota, jedna od mnogih koja je tad došla da vidi Borački krš i despotov grad ispričala nam je da je nebo iznad Borača velika raskrsnica vazdušnih koridora - kaže Božović. - Ponadali smo se da će se ta raskrsnica vratiti na zemlju, kao onomad, u srednjem veku. Putevi su isti i tad i sad, osim ako ih ljudi ludošću i sebičlukom ne zatvore. To se desilo "slavnom Borču" pa se sve više njegovih stanovnika seli na onu nebesku raskrsnicu, a sve nas je manje na zemlji.

On objašnjava da su dolinama reka i preko brežuljaka šumovite Ješevice u zaleđu grada nekada išli karavani od jadranskih luka preko Peštera, Ibarske doline, kroz Šumadiju i dalje u Panonsku niziju. Isti putevi i danas postoje i izgledaju kao u srednjem veku, a koriste ih samo vredni domaćini kad idu u njivu i lovci, kad nije veliko blato. Mada oko Boračkog krša, na mestu nekadašnjeg velikog civilnog naselja, još uvek ima tragovi popločanih saobraćajnica.

- Od Borača do Gornjeg Milanovca je samo 15 kilometara, ali nema puta osim zemljanog, srednjovekovnog - kaže Božović. - Do čuvene Banje Trepče kod Čačka, iz koje turisti žele da svrate do našeg Boračkog krša i obližnjeg Gružanskog jezera samo je 12 kilometara. Isti onaj koji su koristili dubrovački trgovci, možda malo gori. Zbog puteva je tada ovaj deo Srbije kipeo životom, zbog puteva se sad život gasi.

Božović gotovo sakodnevno obilazi ostatke tvrđave i starog grada i otkriva načine na koji je građen i kako se u njemu živelo kroz milenijume.

- Tako ulazim u veličanstveni svet od koga su ostali moćni zidovi, tajanstveni tuneli koji vode duboko u zemlju, ostaci građevina - govori Božović. - Lutajući po kršu brzo shvatite i koliko je sva moć i sila prolazna, kad vidite kako vam se lepo otesano rimsko kamenje s mukom slagano u visoke zidove kotrlja pod nogama, pokriveno mahovinom.

On pokazuje litice na kojima prolećne bujice i danas otkrivaju kosti i vrhove strela koje su odapinjali branioci i osvajači grada. Štapom otkriva kružne rimske i četvrtaste vizantijske temelje kula i pokazuje lukove zasutih tunela.

- Ko god da je došao dođe na Borački krš osetio se kao deo te milenijumske priče, a dolazilo ih je mnogo - kaže Božović. - Strance je čudilo zašto ovo nije uređeno. Bilo me je sramota da kažem da ovo nije nikad ni ozbiljno istraženo. Ako ne računaš ove zanesenjake što idu s detektorima da nađu neko zlato s kojim će da idu u bolji život. Nekad su ovde mladi ljudi dolazili da se druže i s devojkama, a danas jure utvare. Nema od toga sreće.

ZBOG KNJIGA BEZ ODELA

Hroničar Dušan Božović je Boračkom kršu i despotovom gradu posvetio ceo život. Prve velike batine u životu dobio je od oca kad je imao devet godina, jer je privučen nadzemaljskim izgledom krša otišao da ga sam istržuje. Zbog krša je prošao težak ispit zrelosti i dobio očevo priznanje da je "svoj čovek". - Već sam se zamomčio i otac mi je dao novac da kupim prvo odelo, a ja sam kupio knjige o srpskoj istoriji, koja me je više zanimala od šepurenja - seća se sa setom Božović. - Otac se prvo se strašno naljutio, a onda mi je rekao da treba da živim svoj život, ako sam tako odlučio. Tako sam nastavio potragu za prošlošću Gruže, kroz knjige i arhive, naučio sam ponešto i o arheologiji. Ako ne poznaješ svoju prošlost, onda si stranac u svojoj zemlji.

* Foto, dole: U senci stare tvrđave nema više velikog grada

Boris Subašić
Izvor: Novosti