Mislio sam da postoji samo jedna sorta kapitalizma. Ta obična, što postoji na Zapadu više od sto godina, a kod nas poslednjih dvadesetak. Sorta je stara, ne daje prinose k’o nekad, ali šta ćeš, bolje nema.

U poslednje vreme sam počeo da sumnjam da je ova naša drugačija. Zato sam i otišao na Zapad, prerušen u turistu, da proverim kakvo je stanje kod njih. Rezultati su zapanjujući i plašim se da ih saopštim javnosti. Zapadnjaci su prešli na GMO!

Prošle godine bio sam u Austriji. Subotnje popodne iskoristio sam da posetim veliki tržni centar. U trgovinama se najbolje primeti koje sorte kapitalizma se gaje. Naviknut na radno vreme kod nas, opušteno sam došao u pozno popodne, računajući da ću imati nekoliko sati za kupovinu. Sačekalo me je neprijatno iznenađenje. Subotom rade do šest!? Da vam ne pričam da nedeljom uopšte i ne radi. Crv sumnje počeo je da me nagriza. Zauzeo sam položaj u jednoj radnji, računajući da će ozbiljnom kupcu progledati kroz prste, kao što mi uspeva u našim tržnim centrima. A onda, ponovo neprijatno iznenađenje. Deset minuta pred zatvaranje ljubazni glas preko razglasa obaveštava kupce da polako završavaju kupovinu i krenu ka kasi. Pravim se lud, kao ne razumem nemački. Pet minuta zatim prilazi mi obezbeđenje i prstom pokazuje kuda da idem. Da bude jasno i bez znanja nemačkog šta treba da radim. Minut pred zatvaranje nalazim se na kasi i poslednji sam u prodavnici. Pružam kreditnu karticu da platim tih nekoliko sitnica i čeka me treće iznenađenje. Plaćanje samo u gotovini. Kasirka u stilu graničnog carinika, oduzima robu koju sam odabrao. Mirno i bez reči pokazuje mi sat i da je radno vreme isteklo. Aufiderzen. Dođite nam opet. Ali, od ponedeljka nadalje.

Čekajte, braćo, povikah očajnički, zar u kapitalizmu radnici ne bi trebalo da budu izrabljeni do kraja. Kod nas, u prodavnicama istih brendova radi se po ceo dan. I nedeljom. Jašta! Naše kasirke me nikada nisu tako oterale iz radnje pri kraju radnog vremena. Žure i one na poslednji autobus, čekaju ih kući muževi i deca, ali šta da rade, ćute i trpe.

Grdno sam se razočarao u taj njihov novi, mutirani, kapitalizam. Ma, to je gotovo postao socijalizam. Da ne verujete kako im je grozno. Sindikati im sve jači, radnici imaju sve veća prava, hoće i radnu nedelju da skrate na četiri dana. Još kad mi je poslovni partner Franc iz Klagenfurta došapnuo da njihovi radnici žive samo od jednog posla, bilo mi ih je čak i žao. Dođu, tako, nesretnici s posla i ne znaju šta će sa sobom. Onda izađu sa takvim istima, tumaraju po gradu, idu u bioskope, restorane. Vikendom otputuju u planine. Svašta u tom očaju rade. Lutaju leti i zimi po stranim hotelima u želji da nekako prekrate vreme tih predugih godišnjih odmora. Dosadno im, ne znaju šta će sa slobodnim vremenom. Ispričam ja Francu kako kod nas svaki radnik pored stalnog posla, trguje brojnim drugim proizvodima u slobodno, a neretko i u radno vreme. Znam tačno šta kod koga mogu da nađem. Vaspitačica Milica je i akviziter za knjige. Kasirka u pekari povremeno prodaje oriflejm. Za mesara Batu znam pouzdano da trguje rejban naočarima. Zoki taksista prodaje muške parfeme. Još nisam provalio poštara, stalno nešto mulja po torbi. Sumnjam na to da raznosi pice zajedno sa poštom. Na tri kupljena proizvoda postajete najbolji prijatelji, na pet će vam biti ponuđeno kumstvo. Decu mi tako krstila Maja frizerka, što prodaje cepter-posuđe.

Sluša sve to Franc, sa suzama u očima, odmahuje glavom ne verujući da negde postoji tako plodna zemlja. A meni, pravo da vam kažem, drago. Imam i ja nečim da se ponosim. Srećan sam što je ovaj naš kapitalizam pravi, organski. I baš neka nam zavide strani kapitalisti, što je naša sorta mnogo zdravija, prirodnija i daje bolje prinose.

Pročulo se to već po EU, počeli i da se raspituju o tome. Neki biznismeni sa Zapada uvideli su da njihov GMO-kapitalizam ima mnogo nedostataka. Sve teže se obrađuje. Ne znaju u čemu je tajna našeg kapitalizma. Ne mogu da razumeju kako našim kapitalistima uspeva da ne uplaćuju staž i doprinose po nekoliko godina, da ne plaćaju obaveze kupcima i državi. Pitaju se kako se zapošljava na crno, kako se mogu dobiti razvojni krediti koji se potroše na Maldivima, kako da zatvore firmu u dugovima, pa otvore novu. Pritom,vide i da njihov GMO-radnik nije dobar. Ne možeš više da ga sažvaćeš kako treba. A košta deset puta više. Naš, sa druge strane, puca od zdravlja. Za dvesta evra mesečno da biraš radnika kakvog ’oćeš. Možeš da ga sažvaćeš, iscediš, šta god ti odgovara.

Tada sam shvatio da gajeći taj neiskvareni, prvobitni kapitalizam postajemo zemlja zanimljiva za ulaganje. Stranci su prepoznali da gajimo te zdrave sorte kapitalizma. Hoće ljudi prirodno. Spremni su i da ulože. I da vidiš što je to pametan narod, čim su došli, odmah su ukapirali kako to ide. Eto, u Inđiji dva stranca otvorila firmu i obećali radnicima da će ih zaposliti ako im prvo pozajme novac za učešće u kreditu. Zauzvrat će izgraditi fabriku i zaposliti baš njih. Ljudi se sažalili, podigli kredite na sebe, prikupili milionče, a gazde uzele pare i pobegli. Radnici ostali bez zaposlenja, ali sa dugovima banci. Vlasnici su se javili sa Sejšela i poručili su da su veoma zadovoljni sortom kapitalizma koja se gaji u Srbiji i da su prinosi naprosto neverovatni. Bili su ljubazni da nas reklamiraju i preporuče po svetu. Očekujemo da ćemo vrlo brzo dobiti nove ugledne biznismene željne lakog profita. Baš mi je bilo žao kad sam saznao za ovaj slučaj. Zar je moguće da se toga nije setio neki naš kapitalista. Pa, zar smo zaboravili da su gazda Jezda i Dafina naši znameniti biznismeni. Još će i njih da nam prisvoje! Nedajmo, ljudi, da nam stranci kradu naše znanje i našu istoriju.

Sada nam je prvobitni kapitalizam velika prilika. Svi se, ionako, vraćaju tom prirodnom načinu života. Imamo know-how, domaće eksperte, sertifikate i licence za gajenje sorte. Širom sveta naši priznati stručnjaci mogu da drže konferencije i seminare na temu „Kako da zaposlite na crno“, „Pedeset nijansi sive ekonomije“, „Uzmi kredit, platiće žirant“, „Timski rad u apsolutnoj tišini“. Veoma su traženi i udžbenici iz našeg kapitalizma „Rečnik savremene liderske komunikacije – Ćut’! M’rš! i drugih sto izraza“, „Kako vezati konja gde ti gazda kaže“, „Mobing bez masnica“, „Feedback kroz kratke psovke“. Otvorili smo i velike tehnološke razvojne centre kroz ekperimentalne privatizacije. Čak smo i zakone prilagodili. Strani studenti se ponovo zanimaju da uče od nas. Ovoga puta ne iz Afrike, već iz Zapadne Evrope. Mnogo toga smo uradili na stvaranju savršenog poslovnog okruženja. Šteta da se ne iskoristi.

Sad kad nam je krenulo, kada smo najzad našli nešto po čemu nas stranci cene, naravno da nećemo da uvodimo taj njihov GMO-kapitalizam. Nismo valjda ludi da se menjamo, makar nas uslovljavali ulaskom u EU, STO, NATO, FIFA-u, UEFA-u, UNICEF… Naš kapitalizam je naš. I čuvaćemo ga kao zenicu oka svoga. Samo još da ga preživimo.

A hoćemo. Ne brinem se ja za to. Ako smo preživeli onaj naš socijalizam, preživećemo i ovaj naš kapitalizam. I mi smo žilava sorta.

Za karikaturu je zaslužan Nikola Dragaš.

Dnevnik jednog direktora