Sa razgovora u Gradskoj knjižnici „Da li je pisati o muzici isto kao plesati o arhitekturi?“

Beograd - Ono što me zanima je mitska aura rok muzike, a ne ono konkretno - melodija, ritam, tekst. Tu auru ja želim da rastumačim samom sebi i to je, u stvari, neka vrsta intrapsihičke igre - rekao je na početku razgovora „Da li je pisati o muzici isto kao plesati o arhitekturi?“ rok kritičar Žikica Simić, potvrđujući staro (kritičarsko) geslo - da pišući o nekome i nečemu, onaj koji piše uvek piše o sebi.

U razgovoru na tragu misli Elvisa Kostela ili Frenka Zape (nije utvrđeno tačno koga) u Gradskoj knjižnici, književnom programu Kulturnog centra Grad, učestvovali su i Teofil Pančić, publicista, književnik i književni, ali i rok kritičar, i Nebojša Marić, jedan od urednika veb magazina Pop boks, a moderatori su bili Tijana Spasić i Bojan Marjanović.

Govoreći o tome kako da se iz jedne umetničke forme utisak prenese u drugu, odnosno o tome da li pristup treba da bude intuitivan ili faktografski, Nebojša Marić podsetio je da se on često bavi mladim neafirmisanim domaćim bendovima, pa su za njegovo pisanje ipak bile važne i informacije. Sa druge strane, i on i Žikica Simić, složili su se da je internet umnogome promenio način pisanja o muzici, pretvorivši ga u kratko, brzo i efikasno, i istovremeno „uzdrmavši“ poverenje u autoritet autora jer je dostupnost informacija učinila da i drugi mogu slobodno da formiraju sopstveno mišljenje. Ipak, Marić je istakao da je, na kraju krajeva, kritika uvek subjektivni čin.

Sličnog mišljenja je i Teofil Pančić koji kritiku vidi i kao lični doživljaj i kao kontekstualizovanje. „Kritika se sastoji od informacije, interpretacije i vrednovanja“, rekao je on uz napomenu da je kritika uvek i vrsta izbora. A rokenrol, čak i kada direktno nije predmet njegovog pisanja za njega je „pozadinsko zračenje“.

- U pitanju je iskustvo, odrastanje u nečemu što se zove rokenrol kultura i što je formiralo moj senzibilitet, razmišljanje, pisanje, poigravanje asocijacijama. Rokenrol kultura stara je 50, 60 godina, srasla je sa priličnim brojem generacija, pa je postala mejnstrim i stvar opšte kulture - objasnio je Pančić, istakavši još jednom lični momenat u pisanju o nečemu - da uživanje u određenom delu mora da se vidi i da uzbuđenje povodom njega mora da se prenese na čitaoca.

Na pitanje da li je važno o čemu tekst rok pesme „peva“, Žikica Simić setio se da su pojedini kritičari pričali o tome kako su svoje mišljenje o nekim pesmama zasnovali na onome što su potpuno pogrešno čuli i podvukao da je bitan čitav rok izraz a ne sami stihovi. „Oni su pisani da bi bili pevani i ne treba ih upoređivati sa akademskom poezijom“, istakao je on. Pridružio mu se i Teofil Pančić plastično objasnivši:

- Kada pročitaš stihove Discipline kičme na papiru: Vreme je za pravdu/vreme je za istinu/Ah, ah, kakva sreća/disciplina biće veća, to baš i ne zvuči nešto posebno, ali kada ih uglazbiš i staviš u tadašnji kontekst kraja osamdesetih u kome su se na ulicama izvikivali ti pompezni zahtevi za pravdom i istinom, odjednom je poentiranje da će disciplina biti veća zvučalo jezivo, moćno i proročki.

Simić je naveo sličan primer sa pesmom „Be bop a lula“, zbog koje je Sinatra izjavio da su tekstovi rok pesama nešto najgluplje što je čuo, ali, dodao je, ako neko ima rok senzibilitet onda to ima smisla (Lenon je to, na primer, smatrao za najbolju rok pesmu).

Ipak, pomenuto je i da Dilanova „Like a Rolingstone“ deluje kao klasično delo, poezija koja se oslanja na Bodlera i Rilkea, da je Lenard Koen bio najpre pesnik i prozni pisac a onda i kantautor i sve to jednako dobro, dok je u „domaćoj radinosti“ nekoliko puta istaknut Goribor kao odličan primer dobre književnosti i dobrog rokenrola. Ukazano je, međutim, da se ne sme desiti da to što je neko „roker“ bude izgovor za njegovu lošu književnost ili da se loši stihovi u rok proglase poezijom jer je poezija nerazumljiva, kako je duhovito primetio Pančić. Simić je istakao i da je za njega najveći rok pisac u književnosti Luj Ferdinand Selin a najveći rokenrol film je Fordov kaubojac „Čovek koji je ubio Liberti Valansa“. Kao uspešan primer književnika i rokera na domaćoj sceni naveden je i Slobodan Tišma i njegov bend La Strada.

Uočeno je i da, bar kad je domaći rokenrol u pitanju, u njemu ima bolje poezije od one koja se objavljuje u zbirkama pesama, a bunt koji možda nije direktan u stihovima različitih bendova, opet uklopljen u muziku i kontekst dobija buntovničku rokenrol crtu. Takva je za Pančića pesma Kande, Kodže i Nebojše „Proći će i njihovo“, koja se slušala neposredno pred petooktobarska zbivanja a za Žikicu Simića koncert Neočekivane sile koji se odigrao jednog podneva u Domu omladine usred bombardovanja pred nevelikom grupom ljudi.

Na kraju su pomenute i knjige koje pišu muzičari - čitava Geopetikina edicija Notni spisi je posvećena ovoj vrsti književnosti, a tu su i autobiografije od kojih su u poslednje vreme posebno istakle ona Peti Smit i Kita Ričardsa, pa opet na domaćem terenu Marko Šelić Marčelo, kao hip-hoper, pesnik, romanopisac, te odlična knjiga o začecima ovdašnjeg rokenrola „Godine na 6“ Vlade Jankovića Džeta.

Zamke industrije i kanona

Bilo je reči i o tome kako veliki rokenrol autor uspevaju ili ne da izbegnu zamke rok industrije i kanona, o onima čiji autoritet i karijera odolevaju pritiscima poput Bob Dilana, kome osim rok industrije svake godine „preti“ i Nobelova nagrada, ili primera Black Pees, koji su pristali na pravila pomenute industrije i u kompromisima sa njom izgubili na oštrini i vedrije varijante - Džeka Vajta, koji se, kako rok industrija nalaže, obogatio, a potom nastavio da se bavi isključivo onim stvarima koje ga zanimaju.
 

Izvoe: Danas
Autor: I. Matijević