Miša i Milica su se zaljubili jedno u drugo na prvi pogled. To je bila jedna od onih filmskih budalaština. Miša je bio visoki, snažni i lepuškasti bolničar u Hitnoj pomoći, imao je zelene oči. Još od malih nogu, ama baš o takvim očima Milica je najviše maštala. Kada ju je Miša prvi put ugledao, pružajući prvu pomoć njenoj baki sa kojom je živela, odmah je zapazio njene svilenkaste kovrdže, slatku, majušnu rupicu na bradi i njena obla ramena boje kapućina. Kombinacija upravo ona koju je Miša celog svog života tražio. Nisu prošla ni tri meseca, a Miličina baka Smiljana, koja se u potpunosti oporavila, je, neverovatno srećna i veoma okretna za svoje godine, igrala na njihovom venčanju. Već sledeće godine Milica je na svet donela devojčicu od 3,2 kilograma, koja je 19 godina kasnije bila prvi predstavnik Srbije na Olimpijskim igrama u disciplini skok s motkom. Nije osvojila medalju, ali je od opštine ipak dobila manji stan na korišćenje.
Radmilo, koga su svi u naselju znali kao Ludog Radeta, ceo svoj život je posvetio pecanju. Kada nije pecao na obližnjoj reci, Velikoj Moravi ili sedeo dokon ispred svoje prodavnice mamaca, Radmilo je u podrumu svoje zgrade, koristeći stegu, nasleđenu od oca, picete, nasleđene od majke, pecaroške strune, nasleđene od ujaka, udice, nasleđene od dede, i perje iz jastuka, nasleđenog od bake, pravio varalice za klenove, štuke, pastrmke i druge pecaroše koji su ih od njega kupovali. Iako predan svom „poslu“, Radmilo nikako nije uspevao da ostvari svoj najveći san. Nikako mu nije polazilo za rukom da upeca i na obalu izvuče „rečnu neman“, soma kapitalca od „preko ko zna koliko“ kila koji je poslednjih dvadesetak godina uspevao da nadmudri sve ribolovce toga kraja. Nije da nije uspevao da ga zakači. Som je na njegov štap udario bar 10 puta, ali je uvek nekako uspevao da sklizne sa udice ili da, jednostavno – pokida silk. Ipak, jednog vrelog, letnjeg popodneva, Radmilu se ostvario toliko sanjani san! Zakačio je, a zatim i, posle čitavih 45 minuta borbe, na obalu izvukao ogromnog soma! Dok je, uz pomoć tada prisutnih ribolovaca, pokušavao da izmeri ribu, na licu mu se pojavio jedan majušan i nepoverljiv osmeh. Radmilu zaista nije bilo jasno kako je uopšte uspeo da tolikog soma na svoju udicu namami uz pomoć samo jednog jedinog crvića iako je na ostale dve udice stavio kudikamo kvalitetnije mamce. Izgovarajući rečenicu: „Ludi Rade i nije tako lud!“, neko od prisutnih je fotografisao ribolovca i njegov ulov. Tada je nastala slika koja je završila u jednom od sledećih brojeva revije Lov i ribolov čija redakcija je Radetu dodelila nagradu za najbolji ulov godine: mušičarenje na brzim rekama Španije. Radmilo se iz Španije nikada nije vratio. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći nedaleko od San Sebastijana.
Vatrogasac Zoran Kekić je bio vrlo požrtvovan i revnosan u svom poslu. Hrabar i plemenit, uvek je bio prvi koji bi razbijao vrata i upadao u zapaljenu zgradu, kuću ili stan, spasavajući sve koji su bili u opasnosti. Neretko se dešavalo da iz zapaljenih prostorija iznosi i kućne ljubimce: mačke, pse, kanarince..., pa čak, jednom prilikom, i čitav akvarijum sa ribicama. Od opštine je dobio nekoliko pohvalnica, gostovao je na televiziji, a od velikog broja ljudi koje je spasio redovno je dobijao pisma, zahvalnice, cveće, poklone... Sve to je, sem poklona veće materijalne vrednosti, sa radošću primao. Imao je vremena čak i za učestvovanje u pokaznoj nastavi u osnovnim i srednjim školama. Povećanje svesti, kod ljudi svih uzrasta, o opasnostima koje nastaju nepravilnim rukovanjem vatrom, strujom i vodom, bio mu je jedan od životnih ciljeva. Ipak, jednog četvrtka, 3. jula, tokom trajanja radnog vremena, sve se to promenilo. Zoran Kekić je nekoliko dana pokušavao da se otme toj „odvratnoj“ stvarnosti koja ga je iznenadno sasekla. Pokušavao je da iz usta izbaci taj „smrdljivi, gadni“ osećaj koji mu nije dao da guta. Pokušavao je da zaboravi, da smetne sa uma sve te „morbidne, teške“ misli, da osvetli taj „crni, stravični“ film koji mu se konstantno vrteo pred očima. Ali, što se više borio to mu je bivalo sve teže. Konačno, 18. avgusta iste godine, Zoran Kekić daje otkaz i napušta vatrogasnu službu. Sledećih nekoliko godina bezuspešno se vukao od psihijatra do psihijatra. Bivalo mu je sve lošije. Ni lekovi nisu pomogli. Žena ga je napustila i odvela decu. Prijatelji su se plašili njegovih konstantno zakrvavljenih očiju i sve apsurdnijih rečenica koje je izgovarao kroz zube. Pošto je, tokom jednog od sve češćih napada ludila, pokušao sam sebi da izvrši lobotomiju, Zoran Kekić biva i definitivno hospitalizovan.
Porodica Guzina, otac Ilija, majka Zorka i ćerke Ranka i Danka, čitavih 14 godina se vucarala od nemila do nedraga. Oni su imali status „privremeno raseljenih lica“. Oni su bili izbeglice. Kolektivni smeštaji, moteli, hoteli, nervozni rođaci i tako dalje. Sa sobom su poneli samo najosnovnije, a iza sebe ostavili bogato uređenu kuću i veliko, plodno imanje. Nije kuče imalo za šta da ih ujede. Ni malo kuče, ni veliko. Od cele te muke i brige Ilija se propio i izgubio ionako bedan posao. Zorka je neko vreme čistila po kućama bogatih ljudi ali se, od teškog rada i cele te muke i brige, gadno razbolela i završila u bolnici. Ranka i Danka su zbog cele te muke i brige, i konstantnog menjanja škola, zbog čestih selidbi, počele da ređaju sve lošije i lošije ocene tako da su ponavljale razrede i gubile godine. U trenucima kada je Ilija rakijom, džibrom, pripremao sebe za skok sa Brankovog mosta, kada je Zorka pomišljala da li da na crnom tržištu proda svoj jedini zdravi bubreg, kada je Ranka brljala po fioci tražeći svoja privremena dokumenta ne bi li probala da zapali preko grane u Holandiju i tamo zaradi neki novac prostituišući se – Danka je u telefonskom razgovoru sa nekom ženom iz socijalnog saznala da je, konačno i definitivno, rešeno stambeno pitanje porodice Guzina. Naime, neka dobra duša, neka istinski humana duša, zaveštala je svoj stan izbegličkoj porodici, sa najmanje dvoje dece, čije prezime je moralo biti izvučeno nasumice, nekakvom lutrijom, iz sveukupnog izbegličkog spiska. Ubrzo, po useljenju u svoj novi stan, stvari su krenule da se odvijaju u mnogo boljem pravcu za porodicu Guzina. Iliji je spojen „srpski“ radni staž sa onim „hrvatskim“, pa je stekao pravo na penziju. Prestao je da pije i počeo da igra šah i kladionicu. Zorka je, sa ženom s kojom je delila bolničku sobu, započela privatni biznis. Krojačka radnja koju su otvorile je sasvim solidno poslovala čak i u ova teška vremena. Ranka se udala za momka kog je upoznala na stepeništu zgrade u koju su se uselili (živeo je 3 sprata iznad). Ubrzo nakon venčanja su se preselili u Malme. Danka je, čuvajući za novac sitnu decu iz ulaza, pronašla svoje životno opredeljenje. Godinu dana kasnije je čak uspela i da upiše Učiteljski fakultet u Jagodini, koji, ipak, nikada nije završila.
N. N. lice je živelo mirno u svom stanu i u svom svetu, potpuno van uobičajenih tokova kojim su se kretali ostali ljudi, životinje, biljke i sve druge nežive stvari. N.N. lice je bilo jedno ni specijalno staro, ni specijalno mlado lice. N.N. lice, naravno, shodno svojim navikama, nije imalo preterano puno prijatelja. Kako je N.N. lice zarađivalo za život nije poznato, ali pretpostavlja se da se bavilo uobičajenim poslovima za lica neuobičajenih navika. Odakle je N.N. lice tačno došlo, nije poznato. Zna se samo da se N.N. lice, jednog letnjeg dana, obesilo o šipku koja je razvodila grejanje po stanu, i dalje, po zgradi. Vrlo dugo je N.N. lice visilo na jakom, debelom kanapu, tik iznad ulaznih vrata. Kako je vreme odmicalo telo N.N. lica je sve više trulelo. Napadale su ga i velike muve zunzare kojih je tog leta bilo više nego obično. Smrad, koje je telo N.N. lica ispuštalo, svakako potpomognut visokim temperaturama, širio se po zgradi i prvo stigao do susednog stana, stana u kome je, sa svojom unukom, živela baka Smiljana. Starici je toliko pozlilo u hodniku zgrade, dok je pokušavala da otključa vrata, pošto se vratila sa pijace, da je njena unuka Milica morala da pozove hitnu pomoć. N.N. lice se nije odazivalo na zvuk zvona na koje se naslonio Miša, jedan od bolničara. Sumnjajući na najgore, odmah je pozvao nadležne službe. Prvi su na lice mesta stigli vatrogasci. Ne želeći da čeka policiju najodlučniji vatrogasac, Zoran Kekić, odlučuje da odmah provali u stan. Telo N.N. lica mu nije dozvoljavalo da otvori ulazna vrata. Iako već u poznoj fazi raspadanja, još uvek je bilo dovoljno čvrsto i teško da ih uspešno blokira. Zoran Kekić blago odškrine vrata stana N.N. lica, koliko je to bilo moguće, i zapahne ga oblak smrada punog truleži tela koje se pretvaralo u kašu gnoja, govana i delimično svarene hrane. Dobar deo tog oblaka vatrogasac proguta i on zauvek ostane zalepljen za njegov jezik, ždrelo i pluća. I dalje odlučan u svojoj nameri da u stan uđe, Zoran Kekić izlazi napolje, hvata dugačke stube i naslanja ih na zgradu, u blizini jednog od prozora stana N.N. lica. Spretnim pokretima lomi staklo i uskače u dnevnu sobu. Na prizor koji je u hodniku zatekao ništa nije moglo da ga pripremi. Telo N.N. lica, potpuno golo, oklembešeno, u isto vreme je i kapalo na pod prepun buba i stajalo čvrsto i pravo kao na straži. Smrad kao da je mogao da se vidi i dodirne. Koža N.N. lica je šljaštala u stotine boja raspadanja. U trenutku u kom je vatrogasac Zoran Kekić pokušao da dođe sebi, donja vilica N.N. lica se otključala i zinula, na šta je kapak levog oka odgovorio otvaranjem, a odmah zatim i zatvaranjem. N.N. lice, dobrano nakon svoje smrti, uspelo je da namigne nesrećnom vatrogascu i da se već sledećeg trenutka, pošto je kanap konačno popustio, skljoka na pod.
Vatrogasac Zoran Kekić otvara vrata stana N.N. lica, preskače njegovo, na gomilu, naslagano telo i izlazi, ukočenim korakom, ukrućenih glasnih žica, praznih očiju, omlitavelih nervnih završetaka, mrtvih čula... Za njim, kao slatka mala armija, gibala se gomilica nabreklih, masnih, porcelanski beličastih crva koji su napuštali grudni koš N.N. lica. Jedan crvić sklizne niz stepenik, otkotrlja se do suprotnog kraja i upadne u procep između dva gelendera. Putuje dugo, lagan je jer u sebi nosi samo majušan deo džigerice N.N. lica, i pada na sto u podrumu, tik uz stegu na kojoj je Radmilo, pecaroš, poznat kao Ludi Rade, radio praveći svoju najnoviju varalicu. Radmilo podigne crva i osmehne se.
– Crvi obično beže od ribolovaca! Ti si, izgleda, jedan poseban crv!
N.N. lice je sahranjeno na finom mestu. Odmah, kad se prođe kroz glavnu kapiju groblja, ide se desno, asfaltiranim puteljkom, skroz do kraja, do guste vrzine, do brežuljka uvelih venaca i peskom isprljanih komada voska sa koga često kukuriče fazan, do neuređenih humki ostalih socijalnih slučajeva i N. N. lica...
Iza N.N. lica ostala je velika kolekcija knjiga i kratka oproštajna poruka, ne zna se tačno kome namenjena:
„Ne znam kako ljude više ne mrzi da se kreću samo pravolinijski. Zar im nije preko glave to da uzimaju hleb, seku ga nožem, stavljaju u usta i gutaju? Zar ne žele da bar malo promene, da izmešaju stvari, da prošaraju? Zar im baš nikada ne padne na pamet da prvo gutaju hleb, onda ga uzimaju i stavljaju u usta, pa tek onda seku nožem?
P.S. Svoj stan želim da zaveštam izbegličkoj porodici, sa najmanje dvoje dece, čije prezime bi moralo biti izvučeno nasumice, nekakvom lutrijom, iz sveukupnog izbegličkog spiska.
U Ćupriji, 22. 06. 2008.
N.N.“
BIOGRAFIJA AUTORA
Petar Mihajlović je rođen 1979. godine u Kragujevcu. Studirao je medicinu, upisao treću godinu prava, a onda diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Za tekst drame Samo ne u Švajcarsku dobio je nagradu "Slobodan Selenić", a za dramu Radnička hronika Sterijinu nagradu na konkursu za originalni domaći dramski tekst. Po njegovim tekstovima izvedeno je nekoliko predstava, radio-drama i radio-minijatura. Scenarista je više dugometražnih igranih filmova u nastajanju i koscenarista jedne od popularnih televizijskijih serija. Izdao je zbirku kratkih priča Serijski samoubica (Jefimija, 2000) i roman Ništa (Geopoetika, 2013). Živi i radi u Beogradu.
Izvor: Koraci 7-9/2014
Foto: Novosti
PPNS/KG VODIČ
Komentara: 0