Ovih sam dana obilazila afričke rupe bolno svesna tužne istine da ma kako bili siromašni, ma koliko im je život težak, ne gube veru u zajedništvo, a samim tim i humanost, te da im je život puno bogatiji od tog našeg virtualnog. Ne da nemaju FB, nego nemaju posao, nemaju budućnost, nemaju čak ni struje. Al imaju jedni druge za u dobru i u zlu. Koliko samo zaista žive u zajednici gde je svaki pojednac jako svestan da nema isticanja, nema favoriziranja, nema egoizma. Ako imaju svi, imace i taj pojedinac.

Podeca li vas to na naš socijalizam u malom, dok ga nismo srušili zato što su pojednici postali bahati i sve im je bilo malo. I sad su nas navukli na masovni opijat, virtualne mreže, sapunice itd, kako bi nas smirili. Hleba/hljeba/kruha i igara, narode! Šta će biti kada bude nestalo tog hleba, nestane para za plaćanje struje, nestane para za internet, nestane "prijatelja"?

Koga to briga, još uvek toga ima. Al ima li stvarnih Prijatelja, stvarnih ljubavi, stvarnog života?

Strašno je kako se "prijatelji" zaborave ako nisu na Fejsbuku. Odnosno, strašno je i to što ih apsolutno nije ni briga i ne primete da te više nema. Mogla bih tako i da umrem, i da niko ne zna, i da nikog nije briga jesam li mrtva ili živa. Strašno je i kada je tvojoj deci važnije da nešto lepo u svom životu nalepe na FB, a da svojim roditeljima prvo ne kažu. Strašno je kada vam "fejs" postane jedino sredstvo komunikacije, čak i sa pravim prijateljima. I strašno je kako vas lako odbace, kada odlučite da se "skinete", svesni da ste "opijeni" masovnom drogom iluzije i obmane, koja vas uljuljkava kao opijum da ne biste slučajno dizali revolucije, izlazili na ulice, skidali svoje korumpirane vlade, borili se protiv sistema koji vas guši i sputava. Bili ono što stvarno jeste, bez šminke, bez fotošopa, bez sakrivanja iza ekrana...

Probajte da deaktivirate svoj FB nalog, pokazaće vam slike vaših "prijatelja" i reći će kako ćete im nedostajati... Ma, stvarno!? Koga nema bez njega se može, al’ mene ima, živa sam!

Živa je i Afrika. I druge Afrike ovog sveta, mnogo više no što mi, na Fejskubu, mislimo da smo živi.

Nekoliko godina sam visila na tom FB, u početku neaktivno, sa namerom da budem u kontaktu sa ljudima koje upoznajem, nakon toga sam "dobila" i "prijatelje" koji se čak nisu ni potrudili da se upoznamo, makar i virtuelno jer im je najvažnije bilo to što oni izjave, nalepe. Dobila sam i virtuelne udvarače kojima sam se virtualno jako sviđala, baš su me volli i baš su bili hrabri da to i kažu, sve dok nije trebalo realno to i pokazati.

Onda sam vodila svoju "bitku" da pokažem ljudima koliko je stvaran život ispunjeniji od tog virtuelnog, koliko samo priroda može da nas izbalansira, da bih u jednom trenutku i sama postala ovisnik. Koliko vas se nakači na FB čim se probudi i koliko je vama zadnje što pogledate FB, pre no što odete na spavanje? Koliko puta ste kliknuli na "home" da biste pogledali "vesti", kao da zavirujete u lonac svojih "prijatelja", da vidite šta se kuva kod njih? Koliko vas "špijunira" simpatije, muževe, žene, decu, suparnice/suparnike? Koliko vas virtualno "vodi ljubav"? Koliko vas se makar jednom osecalo kao da je u prodavnici profila, kao da je na prodaju i čeka da vas neko "kupi" klikom, ćaskanjem, poslom...? Zašto nema "anlajka" Zato što imate opciju ili da vam se sviđa, ili da ignorišete (mrzim ignorisanje, radije mi kaži iskreno ono što mislis, znaću da si mi iskren prijatelj).

Koliko vas je željno makar jednog klika, pažnje, želje da vas neko primeti, kao potvrdu da postojite? Koliko vas je strašno usamljeno, otuđeno?

Reći ćete da lupam gluposti, da sam luda, da se to ne događa vama, da vi niste "opijeni".

Skidala sam se sa FB opijata "na suvo". Krize su prošle. Nedostaju mi samo pravi prijatelji, oni sa kojima sam bar jedan dan stvarno provela bez šminke, bez foliranja, makar se i posvađali u tom jednom danu. Sa kojima sam jela, pila, plakala i smejala se. Kao što su mi uvek, i pre FB nedostajali. Al’ oni znaju i ja znam gde se možemo naći, i u dobru i u zlu.

Živa sam, ma koliko me drugi otpisivali.

Nataša Đorđević