Stranice rubrike "Belosvetska pisma" donosila je zapise sa najrazličitijih tačaka Planete nam drage. Bila su to to svedočenja o mestima i pre svega - ljudima, iz pera žene koja kao emotivno biće - misli i oseća lokalno, a kao humanitarni radnik - radi globalno...

Moje namere da vam ispričam ovu priču nisu bitne, jer je do vas kako ćete je prihvatiti, i hoćete li nakon toga bar malo da razmislite o promeni vaše percepcije sveta, ljudi, života. Ne zavaravam se idejama da ću promeniti svet nabolje, ali mi je namera da ova priča dođe ne samo do vaših očiju, već i svesti, te da ćete bar na trenutak da udahnete život u svoj njegovoj istinskoj lepoti, ma koliko vam se realnost tog života čini bolnom. A, najvažnije od svega, da ne arhivirate u muzeje ljude koji nisu na nivou vašeg tehnološkog razvoja, da ih ne gledate kao "lenje divljake" koji se samo sukobljavaju između sebe. Prisetite se našeg nedavnog rata na Balkanu, i ne zavaravajte se činjenicom da ako niste držali pušku u rukama, niste ni sudelovali u njemu. Ne postoje divljaci koji samo znaju da ratuju, postoje ratovi koji od ljudi naprave divljake.

Osvešćenost je samo reč. Ona dobija na značenju tek kad se ispuni nečim malo dubljim od spretnog baratanja visokom tehnologijom, instant znanjem pokupljenim "guglanjem", percepcijom sveta i našeg načina života kao divnog, jer ne postoji ni jedna druga percepcija, ili je jednostavno ne želimo videti. Možda i zato što nas svakodnevno bombarduju kopijama kopija, produktima nekakvog standarda življenja gde je originalni život izgubio svako značenje. Čini se da više ne postoji mogućnost da se pogleda iznad toga i vidi koliko smo ustvari sebe zatvorili u kaveze neprirodne okoline i života koji su značajno zamenili original, samu prirodu i sam život.

Pišem ovo naprosto iznenađenja i zgađena uskoumnim razmišljanjima načitanih i visokoškolovanih pojedinaca, a još više medijima koji takva razmišljanja objavljuju širokim narodnim masama, koje pak to baš i ne zanima. Mada, široke narodne mase u vreme visoke tehnologije i nikad lakše dostupnosti informacija izgleda da samo zanima rezultat IQ fejsbuk kviza, rijaliti šou Simone i Ante, razvod Nine Badrić, ili nova blesava izjava Karleuše.

Deca koja umiru od gladi, ili od side, zemljotresi i poplave koji odnose živote, ratovi kao svakodnevnica življenja, su tamo negde daleko, bitno samo da nisu tu, kod mene.

To je nekako i razumljivo, ljudske oči ne žele da vide patnju i bedu, lakše je oku prihvatiti sjaj, ma koliko on bio lažan. Al’ ono što je najgore, ljude izgleda ne zanima ni uspeh malog čoveka i lepota života u zajednici gde svaki uspeh pojedinca ima za svrhu prosperitet te zajednice. Pojmovi kao individualno i pojedinačno - ne postoje.

Koliko smo zapravo mi, visokotehnološki razvijeni ljudi, uskraćeni za taj osećaj zajedništva, i koliko samo možemo naučiti od tih tamodaleko "lenjih divljaka", tamodaleko u nekom Zimbabveu gde se svako smeje, onako pravo od srca smeje. Uprkos činjenici da u proseku žive tek tridesetsedam godina, da je svakom četvrtom detetu sida odnela oba roditelja, da žive u jednoj od najsiromašnijih i politički nestabilnijih zemalja sveta, i da je voda ono što znači život.

Ovo je priča o njima, o jednoj maloj zajednici u malom mestu Čisumbanje, na jugoistoku Zimbabvea, blizu granice sa Mozambikom. Sumljam da ćete ga pronaći na geografskoj karti, ali sva moja mala mesta se otkrivaju samo prašnjavim putem koji kao da ne vodi nikuda, pa kad se stigne, uzdah i veliki osmeh zamene umor celog putovanja i nebom i zemljom.

Ispucala zemlja kao da plače za vodom, nešto na šta su ovi ljudi ovde navikli, jer u zadnjih dvadestpet godina imaju recesiju kiše. Ne znaju oni da li je to zbog klimatskih promena, visoke tehnologije koja crpi zemljine resurse da bi održavala one kopije stvarnog života uživotu. Njima je bitno održati stvarni život koji je samo pre osam meseci bio pogođen, osim sušom, i kolerom. Sve što imaju da bi održali taj život je sunce i zemlja koja da bi rodila treba vodu. A, sve što je bilo potrebno da voda dođe do zemlje je sistem za navodnjavanje. Zajednica broji tristotine članova, a ovaj komad crvene zemlje na kojem je opstao stari baobab jer za njega mesta uvek ima, pripada toj zajednici, dakle nema vlasničkog papira. Svaki član te zajednice ima svoje obaveze i zaduženja, a zajednički rad na ovoj crvenoj zemlji je zadovoljstvo koje počinje jutrom sa igrom i pesmom, a u sumrak završava opet sa igrom i pesmom. Ne zbog one komunističke "da nam živi, živi rad", već zato što je to tako odavnina, zato što treba zahvaliti zemlji na njenim plodovima. A, zemlja okupana u suncu i vodi i dotaknuta ljudskim rukama, rađa ovde već nakon nekoliko dana.

Zagledana u mali struk tek iznikle tikvice razmišljam koliko mi, "visokotehnološki" ne razmišljamo o hrani kao o životu, valjda zato što nam je na neki način servirana, a samim tim ne razmišljamo o vodi, valjda zato što je dovoljno da okrenemo slavinu u svom stanu i ona će poteći. A, od sunca smo se sakrili u svoje kaveze virtualnog sveta. I da sunce, voda i zemlja daju hranu koja znači ne samo život, već i zdravlje. Pogled mi sa tog struka biljke prešao na razigranu i neuhranjenu decu na obali reke, a neki osećaj mira, nade, zadovoljstva i optimizma se iz dubine moje duše pretvorio u veliki, od srca pravi osmeh. I nazad prašnjavim putem vraćam se iz Afrike sa puno više no što sam ponela.
 

Izvor: Naša radnja
Autor: Nataša Đorđević