Vladeta Jerotić - Sveti Sava i savremena omladina

I ta nam je vera spasavala oce
Od mnoge propasti; ta će ista vera,
O hvala ti Savo! i unuke spasti.

Zmaj Jovan Jovanović

Kada je otišao iz Srbije u Svetu Goru, Rastko Nemanjić je imao šesnaest godina. U Svetoj Gori je probavio od svoje šesnaeste do trideset i treće godine. Trideset i tri godine života imao je Gospod Isus Hristos, kada je napustio zemaljski svet, a svoje učenike poslao da propovedaju novu veru.

Vreme od šesnaeste do trideset treće godine u životu nekog čoveka, uslovno rečeno, vreme je njegove mladosti i prve poletne i delatne zrelosti. Mada nije uobičajeno, dozvoljeno je pretpostaviti da i narodi imaju svoju mladost, zrelost i pozno doba razvoja. Ono, međutim, što je zajedničko i pojedinom čoveku, bez obzira na njegove godine života, kao i narodima, nezavisno od njihove dužine trajanja kroz istoriju, to je snaga i izdržljivost njihove vere i smisao trajanja. U ovoj veri sadržano je sve što je neophodno i pojedincu i narodu za njegovo trajanje: vrednost ljudskog postojanja uopšte, volja da se živi i traje uprkos čestom nerazumevanju spoljašnjih i unutrašnjih zbivanja, uprkos teškoćama i preprekama, kao svest o potrebi svedočenja svoje vere. Volja za postojanjem, međutim, koja počiva na veri u smisao postojanja nije nešto što ako smo jednom stekli neprestano i dalje traje, slično volšebnom mirazu koji se nikad ne potroši. Tek u obnavljanju i ponovnom dozivanju svesti jednom stečene vere u smisao postojanja, ličnog i narodnog, ova vera može ne samo da se održi, no i da bude osvežavana i na nova stvaranja podsticana.

U svetlosti ovakvih razmišljanja pokušaćemo da saznamo u kakvoj vezi uopšte stoji, ili treba da stoji savremena omladina sa verom u smisao postojanja, kao i konkretno, u kakvoj vezi se nalazi savremena srpska omladina prema svome velikom uzoru, hrišćanskom podvižniku, bogoslovu, prosvetitelju i učitelju, svetskom putniku i diplomati - svetom Savi.

Pošto nisam ni istoričar ni teolog, nisam u mogućnosti da prikažem svetog Savu bilo kao bogoslovsku, ili kao istorijsku ličnost. Mnogo pozvaniji od mene već su to učinili u bližoj i daljoj prošlosti, na relativno zadovoljavajući, mada različit, nekad i protivrečan način. Ono što mene može da zanima kao psihologa i psihoterapeuta, a što mi se čini da može biti značajno u širim okvirima ovakvih razmišljanja, jeste način kako se učenje svetog Save prelama kroz današnju svest i savest srpskog naroda, naročito njegove omladine. Pokušavam da shvatim u čemu je danas priznanje ličnosti i učenja svetog Save aktuelno, nama danas potrebno, ne podmećući ovoj ličnosti i njegovom učenju savremene ideje, ali i ne bežeći od mogućnosti priznanja da su neke ideje svetog Save večno aktuelne, što znači i za nas danas i ovde potrebne i podsticajne.

Za današnju omladinu na Zapadu kaže se daje bezidejna, ravnodušna prema dobru i zlu, nezainteresovana za religiju i politiku, oportunistička, konformistička i teroristička. Ako bi zaista u nekim od evropskih zemalja preovlađivao ovakav tip omladine, onda bi takve zemlje mogle očekivati sve najgore u svojoj budućnosti, a to znači, ili dolazak novih diktatora, uprkos stravičnom iskustvu sa njima u našem veku, ili bi mogli da rezignirano odbrojavaju decenije svoga postojanja. Ne izgleda mi da je duhovno stanje savremene evropske omladine ovako crno i pesimističko. A kako stoji sa savremenom jugoslovenskom, posebno srpskom omladinom? Nemam mogućnosti a ni prava da o njoj govorim na osnovu strogo naučnih radova. Ono što se samo nazire poslednjih deset, petnaest godina i što izgleda da postepeno raste jeste buđenje interesovanja kod omladine za sve pojave i misli koje imaju prvenstveno duhovnu vrednost. Iznevereni u očekivanjima primene na delu, nekih materijalističkih i ateističkih ideja, koje su zanosile od početka našeg veka pa sve do danas njihove dedove i očeve, mladi ljudi koji umeju da vide, razmišljaju i osete stvarnost, prirodno se okreću od ovakvih ideja onim suprotnim. I oni, kao i njihovi očevi i majke nekad, imaju šesnaest, osamnaest i dvadeset godina. Za mnoge mlade ljude i u ranijim vekovima, kao i danas, bar u uslovima hrišćanske civilizacije, to su prelomne godine kada se stiče sopstveni identitet. Prema definiciji savremenog psihologa Erika Eriksona, identitet je „proces rastuće diferencijacije koji postaje utoliko sveobuhvatniji ukoliko jedinka postaje svesnija širenja kruga ljudi koji joj nešto znače, od roditelja do čovečanstva“.

Sticanje identiteta znači za mladog čoveka utemeljivanje svoje samostalnosti, zrelosti i kreativnosti. Ovakav temelj je nezamisliv bez vere u sebe, što znači i u neki smisao postojanja, u svoju ulogu u životu ali i šire, i u smisao postojanja svoga naroda, kao i u zadatke koji treba da za taj narod mlad čovek izvrši. Nije moguće steći ovakav temelj volje za postojanjem i postojanjem bez primera. Pounutrivanjem ideala iz sadašnjosti i prošlosti, mlad čovek počinje da razvija u samom sebi taj ideal, radeći na njegovom ostvarivanju. Postoje pozitivni i negativni ideali, shodno ljudskoj prirodi okrenutoj podjednako dobru i zlu. Lični ideali iz kruga porodice i šire porodične, a i društvene sredine, iako nekad dugotrajni, traže vremenom, bar kod maštovitih i obdarenijih omladinaca, kojima su pozitivni ideali uzor, korekciju i dopunu već postojećeg ideala. Ovako se postepeno, a nekad i naglo, snagom doživljaja, stiže do ideala Boga. Prema nekim savremenim psihološkim teorijama, svesno traženje i nalaženje Boga znači u isto vreme oživljavanje u sebi, kod svih ljudi skrivenog prisustva homo religiosus-a, kao arhetipskog sadržaja kolektivno nesvesnog.

Pod pretpostavkom da se složimo da je današnji mlad čovek u našoj zemlji onaj koji traži, jer je nezadovoljan postojećim stanjem, da je to njegovo traženje u prvom redu traženje svoje duhovne orijentacije, i na kraju, da je ova orijentacija religiozne prirode, da li može i šta može da pruži kao uzorni duhovni i praktični ideal, lik, ličnost i delo jednog srpskog savladara i mudrog diplomate, i na kraju svetitelja - Rastka Nemanjića, svetog Save? Ako budem uspeo da jasno pokažem religiozne, psihološke i nacionalne osobine relativno dugog, složenog i dinamičnog života, odgovor na postavljeno pitanje sam će se objaviti.

Nije nepoznat psihologiji mladalačkog doba verski zanos, asketske težnje življenja, želja za odlaskom u manastir, jednom reči, versko opredeljenje koje onda stavlja pečat, često na ceo život i razvoj ličnosti čoveka. Tako je bilo nekad, kada je Rastko Nemanjić imao šesnaest godina, ali tako je i danas, bez obzira na korenito promenjenu duhovnu atmosferu i političke prilike u našem veku. Neke ljudske težnje, duboko ukorenjene u čovekovoj prirodi, a jedna od takvih težnji je i suštinska potreba čoveka da traži Boga i sjedinjenje sa njim, ostaju nepromenjene kroz čitavu raznoliku i protivrečnu istoriju. U ovoj sličnosti ili istovetnosti bogotražiteljstva u čoveku kako u doba svetog Save, tako i danas, vidim primer i uzor Rastkovog puta u Svetu Goru za današnjeg mladog čoveka koji iskreno i strasno traži Boga ili koga sam Bog traži.

Koji je drugi korak mladog čoveka koji se osetio pozvan da svoj život posveti veri i onome što hrišćanska vera od njega traži da milosrđe i ljubav praktično primeni? Zar to nije višegodišnje učvršćivanje te vere u sebi, njenih pravila i njenih zapovesti? Sedamnaest godina bilo je potrebno monahu Savi da provede u svojoj školjci, u Svetoj Gori, u Hilandaru, sa svojim pravoslavnim biserom, učenjem pravoslavne Crkve o Trojičinoj veri i tajni ličnosti Hristove koga sveti Sava naziva „jedini dragoceni (besceni) biser“, centralnoj tajni hrišćanstva, domostroju spasenja kroz Hristovo ovaploćenje i postajanje istinskim čovekom kroz Njegovo stradanje i vaskrsenje. U ovom Savinom podvigu, koji je trajao sedamnaest godina, vidim drugi primer i uzor današnjem mladom čoveku, koji traži da sebe učvrsti u veri i kada ne postaje monah. Jer, asketizam nije osobina samo kaluđera; za svaki ozbiljan i predan rad, naročito kod mladih ljudi, neophodno je odricanje, unutarnja moć pažnje.

Nije moguće, dakle, da mlad čovek ni danas, kao i ranije uostalom, stvarno postane od individualiste, najčešće pobunjenog i pomalo anarhičnog, istinska ličnost, ako na temelju dobrog poznavanja svoje nacionalne prošlosti i, naravno, na temelju upoznavanja hrišćanske, pravoslavne vere ne utvrdi svoje poreklo i svoj koren, i zatim, poput svetog Save, koji je u Svetoj Gori dobio pravoslavno dogmatsko značenje, ne počne sa utvrđivanjem te vere u samom sebi. Tako se na prirodno datu, ili ponovo stečenu pravoslavnu veru, koja je bukvalno održala ovaj narod u toku hiljadu mučnih godina njegovog bivstvovanja, nadovezuje lični trud i podvig, opitno doživljavanje načela vere i umnih molitava. Na ovaj način, opet, zadovoljava se jaka potreba mladog čoveka danas da i lično proživi ono što je spolja i najpre, apstraktno usvojio. Tako se mladi hrišćanski čovek još jednom našao na zdravom životnom putu svetog Save. Pošto se učvrstio u pravoslavnoj hrišćanskoj veri, koja mu je otkrila smisao ljudskog i zemaljskog postojanja, sveti Sava je bolje shvatio i smisao i ulogu srpskog naroda u istoriji sveta. Kada je, dakle, najpre postao hrišćanin, neoboriv u svojoj veri, sveti Sava je razumeo zašto je Srbin i šta treba da čini kao Srbin, i tek tada i takav mogao je postati otvoren, dobroljubiv prema svima.

Trideset i tri godine, kao što smo na početku rekli, prelomne su godine u ljudskom životu kada se sa punom zrelošću, odgovornošću i samosvešću dela u životu, na poslu koji je čovek sebi izabrao. Napunivši se Duha Svetoga i svakolike duhovne sile u Hilandaru i Karejskoj isposnici, sveti Sava nije napustio manastirski život samo zato što su gusari sve žešće napadali Hilandar u kome su se nalazile mošti njegovog oca Stevana Nemanje, budućeg svetog Simeona Mirotočivog, i što su Latini sa svojim borbenim duhovnicima upadali u Svetu Goru da atonske monahe nagnaju da priznaju uniju, nego i zato što je učvršćena hrišćanska vera u Savi Nemanjiću tražila šire polje praktične delatnosti, na kome bi mogla da donese ploda. Božidar Kovačević u svome članku „Sveti Sava između Istoka i Zapada“ dobro primećuje: „Da je ostao u Svetoj Gori sa svojih dvesta monaha, Sava bi se svakako razvijao u inspiracijama mističkim. Ali zbog događaja u Srbiji i upada Latina u Carigrad on je svoje duhovne oči upravljene nebesima morao obratiti i zemlji.“

Zaista, strogo mistički put hrišćanskog podvizavanja, sa njegovim trajnim ciljem, preobraziteljskim, svetlosnim, sjedinjenim sa Bogom, kome je uzor predstavljalo Hristovo Preobraženje na Tavorskoj gori, kao što je to bio put nekih vizantijskih mističara (sv. Simeona Novog Teologa, na primer), nekih katoličkih mističara (sv. Jovana od Krsta) i nekih ruskih „staraca“ (sv. Serafima Sarovskog, na primer), srpskom pravoslavnom monaštvu jedva da je mogao biti dat. Burna i najčešće surova njegova istorija na balkanskom tlu tražila je i od duhovnih ljudi praktično ispunjenje svetovnih ciljeva za dobro svoga naroda i svoje Crkve. Tako je to ostalo i do današnjih dana. Mi se i danas nalazimo u sličnom duhovnom, pa i svetovnom položaju kao u vreme svetog Save; zato mislim da su i danas pred nama isti zadaci i isti uzori koji su nam i onda postavljeni. Prema Latinima oprezni, iako otvoreni, prema raznovrsnim bogumilskim varijantama jeresi, i u politici i u Crkvi, strogi i čvrsti, prema, čini se, večno zavađenom Vukanu i Stefanu u srpskom narodu milosrdni i mudri. Kako je to moguće dostići, pitaćete s pravom. Ravnotežom i ritmom življenja svetog Save.

Čovek se kao prirodno biće otvara i zatvara, slično cvetu u toku dana i noći. On je prirodno introvertovan kada se povlači u sebe, ispituje i preispituje sadržaje svoga duševnog života, a prirodno ekstravertovan kada izlazi iz sebe, daje sebe drugima, čini dobra bližnjem kroz odricanje, kada prinosi Bogu i ljudima žrtvu samilosnog srca, jer nikakve druge žrtve Bog ne traži od čoveka. U Matejevom Jevanđelju Isus Hristos saopštava odsudnu poruku svojim učenicima: „Idite i naučite se šta znači: Milosti hoću, a ne žrtve“. To je bila, posle Mojsijevih tablica Zakona, jedina pozitivna revolucija koja se odigrala u istoriji.

Tako je činio sveti Sava i tako je on postao i ostao sve do današnjih dana uzor i primer ravnoteže i ritma molitve i akcije (vita contemplativa i vita activa, za koju je još znao hrišćanski srednji vek), predavanje sebe Bogu i predavanje sebe ljudima, istorijski i nadistorijski, transcendenciji i imanenciji. Negovanjem blagotvornog ritma sozercativnog povlačenja u sebe, sve do isihastičkog sozercanja u Svetoj Gori i Studeničkoj isposnici, i praktičnog proveravanja ovakvog svog podvižništva, sveti Sava je postizao ravnotežu uma i srca koja je mnogima nedostižna.

Kako je sveti Sava rešavao pitanje i problem koji naročito nas pravoslavne Srbe pali vekovima, razbuktavajući svakojake strasti i u srcu i u umu - pitanje i problem našeg odnosa prema Zapadu i Istoku? Može li o tome i danas veoma aktuelnom pitanju da nam pomogne sveti Sava? Može li svojim primerom i uzorom da pomogne naročito današnjoj omladini?

Savremena omladina u našoj zemlji, delimično i u čitavom svetu, lebdi u praznom prostoru duhovne zbunjenosti i neizvesnosti, pa je sklona krajnostima: usko nacionalističkoj i sinkretističko internacionalnoj, bežeći, prema tačnim rečima Eriha Froma, od slobode koja se, kada je jednom i bila stečena, pokazala prazna i bez stvarnog sadržaja. Treća varijanta traženja duhovnosti, dosta raširena poslednje decenije je tzv. privatna religioznost, lišena u osnovi i pravog sadržaja i prave forme. Kako je sveti Sava postupao u sličnim situacijama u svoje doba i kako bi on danas postupio?

„Kako je govorio, tako je i tvorio“, piše Teodosije za svetog Savu. Čineći dela koja mu nalaže njegova vera, sveti Sava je udario temelj ne samo pravoslavnoj srpskoj Crkvi, sa njenim sveštenstvom i monaštvom za sva buduća vremena, no je svojim primerom pokazao na kojim je osnovama stvoreno celokupno hrišćanstvo, kao i na kojim osnovama može jedino biti građena svaka moralistika, ona religiozna, podjednako kao i ona politička.

Sveti Sava je bio svuda omiljen i donosio je radost svima koje je posećivao jer je svoje monahe ovako učio: „Vidite, braćo moja, kakvo delo vi vršite, vidite kome ste se upodobili. Vidite da prilazite glavi svakog dobra: ljubavi. Pa što onda tužite i što ste utučeni? Zar ne razumete da dušu svoju polažete za mnoge, kao moj Vladika Hristos, da date mir braći vašoj? Treba, dakle, da se radujete i da igrate.“

Sveti Sava održavao je prijateljske odnose sa katolicima uopšte, kao i sa domaćim katolicima. Poznato je da je sveti Sava odsedao u Carigradskom manastiru Bogorodice Evergetise - Dobrotvorke u Filokalu (u Solunu), čak i kada su ih držali katolički monasi. Uostalom, nije nepoznato da su svi Nemanjići bili u vrlo dobrim odnosima sa katoličkom crkvom. Svetog Savu rado su primali i gostili istočni patrijarsi, čak ga je sultan u Egiptu lepo ugostio i obezbedio mu pratnju kroz svoju zemlju. Svuda su ljudi osetili u svetom Savi čoveka dobronamernog i bogougodnog. Ove vrline Sveti Sava je mogao da stekne jer se čvrsto držao Apostolove reči: „Spasava vera koja kroz ljubav dela“. Neraskidivo i nerazdeljivo jedinstvo prave vere i pravog življenja po Bogu, prema ocu Atanasiju Jevtiću (iz njegovog članka „Bogoslovlje svetog Save“), jedinstvo je Istine i moralnog života, ortodoksije i ortopraksije. Ovakvo jedinstvo krasilo je ličnost svetog Save. I vladika Nikolaj Velimirović nalazi slično objašnjenje za omiljenost svetog Save i njegov uspeh u međunarodnim odnosima ovim rečima: „Kao blagodatni brat Hrista, Sava je prilazio svima krštenim narodima kao braći Hristovoj, a ne kao stranac strancima. Narodi su to osećali i zato Savu s ljubavlju primili, s poštovanjem slušali i s tugom ispraćali. On nije hodao po svetu da proslavlja srpski narod no da proslavlja Hrista, ljubav nad ljubavlju. Zbog toga je svet zavoleo i njega i njegov narod zbog njega.“ Zbog svega toga ne vidim boljeg uzora ni danas, podjednako za mlade ljude koji traže sebi „put, istinu i život“, kao i za tzv. odrasle ili zrele ljude koji žele nešto da ostvare i za sobom ostave.

Strog i odlučan bio je sveti Sava jedino prema jereticima, bogumilima i prema paganskom sujeverju u još nedovoljno hristijanizovanom srpskom narodu. Kao što nas islam sudbinski prati, sve od Maričke bitke 1371. godine do danas, kao neprestani „žalac u meso“, opomena i izazov, tako nas sve do danas prati bogumilstvo. Jer, bogumilstvo nije ovde na Balkanu samo manihejska dualistička jeres, nego je ono i stalni bunt protiv Crkve i države, svojine i prava, sve ono, jednom reči, što je u balkanskim narodima anarhično i anarhoidno.

„Savlađivanje anarhičnih težnji, to je najdragocenije političko nasleđe koje je sveti Sava Srbima ostavio“, piše Marko Marković u svojoj izvrsnoj studiji „Sveti Sava, svetitelj i prosvetitelj“. Zaista je tako. Bogumilstvo Srba znači anarhičan, preteran individualizam, antidržavnost, dualističku isključivost, fanatizam, gordost. Borba sa ovim elementima u nama samima traje do danas. Upadljiv porast svakovrsnih vradžbina, sujeverja i magijskih tehnika u našem narodu poslednje decenije, delimično je i posledica borbene ateizacije posle Drugog svetsko rata - jer uvek kada se izgubi jedini Bog, ljudsku psihu preplavljuje mnoštvo lažnih bogova. Zato se pruža mladim duhovnim ljudima široko polje delatnosti, veoma slično onoj vrsti hrišćanske delatnosti svetog Save kada se vratio iz Svete Gore i postao studenički iguman, kasnije arhiepiskop. Inače, ovovremeno oživljavanje paganskih običaja ne samo u Jugoslaviji, no i u hrišćanskoj Evropi i Americi, govori o širenju sekularizacije i opadanju prave vere.

U bogumilsku jeres stavljam smelo i ranije pominjano širenje tzv. privatne religije, kod nas i u svetu. Bogumili, kao i njihovi prethodnici masalijani i pavlikijani, stavljali su naglasak ne samo na usamljenu, ličnu molitvu, težeći vancrkvenoj individualističkoj i subjektivnoj pobožnosti no i na molitvu kao jedino sredstvo spasenja. Današnje brojne manje ili veće hrišćanske, hrišćansko-indijske sekte i druge fantastične mešavine raznovrsnih, pa i suprotnih učenja, od Kastanedinog oživljavanja prastarih magijskih tehnika, pa do zen-budističkih koana, nemaju ničeg zajedničkog sa sabornom, liturgijskom, ali i ličnom molitvom hrišćana, sa pokajanjem i smirenjem, kao i sa ostalim svetim tajnama Crkve. Gospod Isus Hristos poručuje svojim učenicima u Jovanovom Jevanđelju: „Ostanite u meni, a ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete“. U pravoslavlju ne postoji sebični put samospasavanja, nego saborno pomaganje braći.

Prevodi na srpski, narodni jezik liturgije sv. Vasilija Velikog i sv. Jovana Zlatoustog, božanstvenih himni za Božić, Vaskrs i Duhove pružaju priliku mladim duhovnim ljudima danas da prvi put upoznaju do sada skriveno a neprocenjivo blago duboko sadržajnih poetskih, filosofskom mudrošću napojenih duhovnih pesama pravoslavnih službi. Posao koji je započeo sveti Sava svojom čuvenom besedom u Žiči 1221. godine, kada je u sebi doživljenog Hrista jasno pokazao narodu i sveštenstvu, obnavljajući veru u srpskom narodu i ponavljajući istinitu veru pravoslavlja, traži danas nove poslanike na pravoslavnoj njivi srpskog naroda upravo radi obnavljanja vere pravoslavne.

I na kraju, osmotrimo još jednom opštu političku i duhovnu situaciju Srbije u vreme svetog Save i danas, ne bismo li nazreli neki most spasenja na ovoj večnoj vetrometini zbivanja, neku nevidljivu nit koja nas je spajala, prožimala, a i danas može da nas spoji sa ličnošću i delom svetog Save. Srbija, nalazeći se u doba svetog Save između Grka, Latina, i Bosne (loše uređene, bez discipline, usamljene) bila je na prirodnom putu svoga crkvenog i državnog osamostaljivanja i dovršavanja započete hristijanizacije zemlje. Dobar deo ovog obimnog i odgovornog posla obavio je sveti Sava. Ali kao što se nekad vera hrišćanska morala svakodnevno obnavljati, zbog stalne opasnosti da se kalem vere nije dovoljno primio, tako se i danas mora obnavljati i ponavljati želja i volja naroda da postoji i traje u političkoj i duhovnoj situaciji gotovo istovetnoj onoj iz doba svetog Save.

Jugoslovenska zajednica pruža srpskoj duhovnoj omladini još uvek mogućnost da ispunjena Hristovim duhom i svetim Savom počne i dovrši delo koje joj je, hoću to da verujem, Božji Promisao odredio još od vremena svetog Save: delo stvaralačke sinteze Istoka i Zapada. Mudri ljudi i narodi skupljaju med u svoje košnice sa raznih strana, prethodno odabirajući i razlikujući kvalitet livada sa kojih pčele skupljaju hranu. Jednostrano je i vodi opasnim zabludama precenjivanje kod naših obrazovanih ljudi, delom i savremene omladine, Istoka i potcenjivanja Zapada, mada i obratno. Postalo je moda da se o Zapadu, a među našim svetom koji nikad nije bio u Evropi, ili je u njoj proveo nekoliko dana ili nedelja, govori sve najgore, kao o zajednici bezbožnika i slepih idolopoklonika - Mamonovom carstvu. Ne zaboravimo da ovakva olaka kritika dolazi od ljudi jedne zemlje koja još nije iskorenila nepismenost u narodu, niti stvorila dovoljno uslova za razvoj civilizacije. O verskoj nepismenosti raznog porekla da ne govorimo. Kada se ovakvi, nazovi kritičari Zapada pozovu i na Dostojevskog, ironija je potpuna, jer se zaboravlja koliko je Dostojevski cenio i voleo Evropu. Upravo hrišćanska ljubav prema Evropi dala je za pravo Dostojevskom da je kritikuje. Zbog toga mi je danas mnogo bliža od naših kritizera Zapada Tatjana Goričeva, pravoslavna hrišćanka koja, živeći već nekoliko godina na Zapadu, kaže: „Sigurna sam da će i crkvi na Zapadu Duh sveti jednoga dana jasno i silno pokazati svoje snage, kao što je učinio u Rusiji“.

Istinska vera današnjeg mladog čoveka u Hrista, slično veri svetog Save, zaloga je njegove odanosti i ljubavi i svome narodu i svima narodima. Ako neko misli da mu je put vere pretežak može poći i obratnim putem, putem temeljnog upoznavanja prošlosti i svoga naroda i likova koji su osvetljavali put narodu, približavajući ga veri i Hristu, upravo zato što je ono čime se ponajviše možemo ponositi u prošlosti nosilo pečat Hrista koji je na početku naše istorije sav prožeo svetog Savu. Pravoslavlje i svetosavlje, kad god se držalo svoga prauzora, Isusa Hrista, nikad nije bilo, niti je moglo da bude, politička ideologija, pogotovo ne kao fanatizovana verska ideologija sa žarom misionarskog širenja vere silom, svojstvena nekim periodima zapadnog hrišćanstva ili političkim ideologijama u našem veku. Uvek, međutim, i u prošlosti, i u sadašnjosti, kada se napuštao, iz ovih ili onih razloga, prauzor ponašanja, Hristos, i svetosavlje i pravoslavlje pretvaralo se u ideologiju i tada unosilo opasan nered u duše ljudi, kao i u njihovo ponašanje. Otud je otac Justin Popović u pravu kada je, još 1935. godine, pisao: „Divno je biti Rastkov potomak po narodnosti, ali je stidno ne biti njegov potomak po jevanđelskom revolucionarstvu“. Mladi ljudi su danas naročito osetljivi na leporečivost i verskih i političkih predvoditelja, što sa praksom življenja ljudi ne stoji ni u kakvoj bliskoj vezi. Ali tek kada su, i ako su, i sami okušali šta znači sprovesti u ličnom životu sve ono lepo i plemenito što se nalazi u osnovi neke ideje, verske ili neke druge prirode, postali su realisti. Mladi ljudi danas i ovde, koji su prožeti Hristom nisu ni verski ni politički ideolozi. Oni žive svojom verom, jer je tako postupao i sveti Sava. Ovi mladi ljudi ne moraju biti monasi, već mogu biti, i već neki od njih i jesu, naučnici i umetnici, čak i diplomate. Upravo po uzoru svetog Save. Neko će podsmešljivo primetiti: a koliki je broj omladine koja je danas pravoslavna i svetosavska? Nije li kvalitet uvek bio iznad kvantiteta, nije li dobrih uvek bilo manje od zlih, pa ipak, nije li sveti Sava poručivao: „Jer bolje je jedan da bude koji čini volju Gospodnju, nego množine bezakonika“. Zar ne prenose i održavaju veru Hristovu u svetu i posle dve hiljade godina dvanaest apostola?

Dobro je rečeno: ako je razoren centar, svaka se tačka periferije oglašava središtem. Posle svih i slatkih i, više, gorkih iskustava koja smo do danas imali u našoj istoriji, ne znam koji bi centar za savremenu omladinu bio pouzdaniji i sigurniji od onog koga je pre sedam stotina i pedeset godina našao sveti Sava: Bogočovek Isus Hristos i hrišćanska vera. Zbog toga rado završavam ovo razmišljanje rečima kojima je sveti Sava otpočeo svoju besedu o pravoj veri u Žiči, 1221. godine, a koje mi se čine kao da su izgovorene za današnje vreme i za današnju omladinu.

„Braćo i prijatelji i oci čeda bogozvana, priklonite bogoljubiva srca vaša da čujete božanske zapovesti. I čuvši ove svete reči stavite ih, braćo, u vaša srca i u savesti duša vaših i pred oči uma vašeg, i razumite ih.“

Vladeta Jerotić - Vera i nacija
Ars Libri, Besjeda, Beograd, 2000, str. 135-150.

Izvor: Projekat Rastko

STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM, TREDS