Dr Kolja Kontić, psihijatar, o simptomima, uzrocima i načinima lečenja teskobe i anksioznosti. Anksioznost može da se prepozna po subjektivnom osećanju straha i telesnim tegobama

Koliko puta ste iznenada, bez nekog konkretnog razloga, osetili teskobu, neobjašnjiv strah, unutrašnji nemir, stezanje u grudima i „knedlu“ u grlu? Iako mnogi misle da su za pojavu ovog stanja, poznatog i kao anksioznost, isključivo odgovorni faktori iz okruženja, pravi krivac se krije u nama, tačnije u glavi. Svako osećanje, bilo pozitivno ili negativno, posledica je našeg razmišljanja, tvrde stručnjaci, a prvi korak u rešavanju problema je pronalaženje i imenovanje emocije koja je potpuno nesvesno izazvala teskobu. Iako ovaj zadatak na prvi pogled ne deluje kao težak, zapravo zahteva dosta vremena, strpljenja i dobro poznavanje samog sebe.

- Često nam se za pomoć obraćaju ljudi koji se loše osećaju, jer nešto nije u redu, ali ne umeju da imenuju šta - objašnjava dr Kolja Kontić, psihijatar, REBT savetnik i EMDR terapeut Bolnice za psihijatriju „Dr Dragiša Mišović - Dedinje“ u Beogradu.

- A da biste nešto mogli da promenite, morate da znate šta hoćete da promenite, morate da znate kako se osećate. Kada definišete iracionalne stavove koji su doveli do disfunkcionalnog osećanja anksioznosti, morate da ih stavite na probu u realnosti i da probate da ih osporite. Tek tada možete da odbacite to razmišljanje i da prihvatete neku novu racionalnu alternativu, koja će dovesti do promene disfunkcionalne emocije u funkcionalnu.

* Koliko vremena je potrebno da bi se otkrila emocija koja izaziva anksioznost?

- Onoliko dugo koliko je potrebno da bi se došlo do iracionalnog uverenja koje uzrokuje anksioznost. To je proces koji zahteva vreme i strpljenje. Takve promene se ne dešavaju nakon jednog, dva ili tri razgovora. To se uči iz seanse u seansu, kada govorimo o racionalnoj bihejvioralnoj terapiji, a za jedan takav proces neophodna je pomoć stručnjaka.

* Kako se ponaša čovek koji oseća teskobu i anksioznost?

- Anksioznost može da se prepozna po dvema komponentama: subjektivnom osećanju straha i somatskim tegobama koje se uvek javljaju: lupanje srca, preznojavanje, ubrzano disanje, vrtoglavica, teške noge kao od olova, drhtanje i napetost mišića. Spolja gledano, anksiozan čovek se blago preznojava, cupka u mestu, krši ruke, zbog pritiska u grudima diše duboko. To stanje, ukoliko dugo traje, veoma iscrpljuje organizam.

* Na koji način anksioznost može da utiče na fizičko i mentalno zdravlje?

- Može da se javi neko somatsko oboljenje, recimo čir na želucu, dijabetes ili hipertenzija, a anksioznost može da preraste u neku dublju depresiju koja remeti sve nivoe funkcionisanja. Anksioznost je zapravo najrasprostranjeniji simptom u psihijatriji. Ona je glavni simptom svih neurotskih oboljenja povezanih sa strahom, nalazi se u afektivnim i psihotičnim poremećajima i slično.

* Da li ankioznost može da se leči tabletama?

- Prvo treba utvrditi da li je uznemirenost posledica stresa i nekih određenih životnih okolnosti, ili je deo šire psihijatrijske slike. Ljudi kod nas bez razmišljanja uzimaju „bensedine“, „dijazepame“ i razne druge anksiolitike, koji dovode do trenutnog opuštanja, ali ne leče psihijatrijski poremećaj. Recimo, ako je anksioznost simptom depresije treba uzimati antidepresive, a kada se povuče depresija, nestaće i drugi simptomi. Ali, ako se u toj situaciji uzimaju anksiolitici, oni će doneti olakšanje u naredna dva-tri sata, ali neće delovati na depresiju. Osoba će se osećati bolje od jedne do druge doze anksiolitika, ali će se, sa druge strane javiti i tolerancija na lek, pa će se uz anksioznost javiti još i zavisnost.

* Koji tretman daje najbolje rezultate?

- Kombinacija lekova i psihoterapijskog tretmana. Tretman medikamentima se propisuje u zavisnosti od toga koje je psihijatrijsko oboljenje u osnovi. U psihoterapiji mogu da se koriste svi tretmani koji daju dobre rezultate kod anksioznih stanja kao što je recimo racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija, kognitivno-bihejvioralna terapija. U poslednje vreme dosta je zastupljena EMDR terapija brzim pokretima očiju.

* Da li anksioznost može trajno da se izleči?

- To je individualno i zavisi od kapaciteta ličnosti, ali i uzroka koji je doveo do anksioznosti. Ako je posledica nekog psihotičnog procesa, lečenje traje celog života. Ali, ako je anksioznost simptom depresije, lečenje depresivne epizode traje pet-šest meseci i terapija se prekida. Neki imaju samo tu jednu depresivnu epizodu, koja se nikada više ne ponovi. Drugima može da se ponovi za par godina, i tada se ponovo uvode lekovi. Ako je u pitanju neki anksiozni poremećaj, lečenje zavisi od vrste. Recimo, kod paničnih poremećaja, potpuno izlečenje se postiže kod oko 10 do 12 odsto pacijenata. U najvećem broju slučajeva napadi se sporadično javljaju, ali ljudi uz terapiju nauče da žive sa njima i da im ne pridaju toliki značaj. Ostali moraju da se leče celog života.

* Kada bi osobe koje osećaju anksioznost trebalo da se jave lekaru?

- Kada primete da njihovo svakodnevno funkcionisanje trpi. Ne treba ići kod lekara kada se neko uplaši ili se iznervira na poslu, odnosno ako postoji razlog, već ako je to osećanje konstantno prisutno u intenzitetu koji remeti socijalno, porodično i profesionalno funkcionisanje. Kada primete da više ne mogu da „pohvataju konce“, krajnje je vreme da se obrate psihijatru.

* Da li svaki strah može da bude signal anksioznosti?

- Strah je, kao emocija, normalno osećanje, koje se, u nekoj određenoj dozi, smatra čak i korisnim. Strah je kroz evoluciju omogućio čoveku da preživi, učino ga je spremnim za reakciju. Kada ste pod određenom dozom straha, pali se alarm koji javlja organizmu da se pripremi za opasnost. A kako će se organizam pripremiti zavisi od mnogih stvari. Neko će da se brani, a neko će da beži. Pitanje je kada taj strah postaje patološki, koji se ne smatra normalnim.

* Šta strah čini patološkim?

- Dužina trajanja (ako ste ceo dan u strahu, to treba lečiti), intenzitet (sa porastom intenziteta straha opadaju mogućnosti procenjivanja realnosti i opasnosti situacije), i reakcija odnosno bihejvioralni momenat koji se razlikuje kod svakog pojedinca.

NAJVIŠE STRAHUJEMO OD NEMAŠTINE

* Od čega ljudi danas najčešće strahuju?

- Trenutno najviše pacijenata u našoj bolnici lečimo od posledica socioekonomskih problema, nemaštine i svakodnevne nesigurnosti. Menja se ritam života, okolnosti u kojima živimo i ciljevi koji se postavljaju pred nas. U zavisnosti koliko smo u mogućnosti da postignemo te ciljevi, menjaju se i strahovi. Ali osećanje straha je isto, bez obzira na to da li je to strah od pauka ili od gubitka posla. Čak je isti i bazični obrazac razmišljanja, menjaju se samo okolnosti.

B. Laćarak