Današnje generacije neće, nažalost, doživeti vreme kada će moći da kažu da je prošla opasnost nastala kao posledica zagađenja vode piralenom usled NATO bombardovanja
Na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu Miljana Stojanović-Milosavljević nedavno je odbranila doktorsku disertaciju “Pravci kretanja polihlorovanih bifenila u vodama nakon NATO bombardovanja”, za koju je rečeno da daje novi naučni pristup u praćenju kretanja polihlorovanih bifenila (piralena) u površinskim i podzemnim vodama, kao posledici ratnih dejstava.
Istraživano područje je kragujevačka kotlina.
Gospođa Stojanović-Milosavljević radi u Vojsci Srbije i Crne Gore.
Koliko su vode u Srbiji zagađene usled NATO bombardovanja?
- Tokom NATO bombardovanja 1999. godine raketiran je i razoren veliki broj industrijskih objekata iz kojih su prodrle toksične i opasne materije u velikim količinama, sa neprocenjivom štetom po životnu sredinu. Razaranja sa najvećim izlivanjem ovih materija bila su u Pančevu, Kragujevcu, Boru, Novom Sadu, Bariču, Kraljevu, Nišu, Novom Beogradu, obrenovačkom regionu, Prahovu i Prištini.
Raketiranje ima za posledicu požar i snažnu eksploziju, pa je jedan deo toksičnih materija izazvao aerozagađenje u obliku aerosola i produkata sagorevanja, koji često znaju da budu toksičniji od osnovnog oblika zagađivača. Drugi deo opasnih materija raspršio se po okolnom zemljištu i drugim površinama razrušenih objekata. Treći deo štetnih materija izlio se u zemljište i odatle preko kišne kanalizacije ili prirodnog dreniranja zemljišta otišao u vodotoke. Deo štetnih materija koji je ostao u zemljištu još uvek se drenira u vodotoke ili se sistemom preraspodele kreće između podzemnih voda i vodopropusnih slojeva zemljišta... Na kraju sve to završi u vodi.
Prilikom NATO bombardovanja konvencionalna hemijska sredstva nisu upotrebljavana. Međutim, sudeći po količinama izlivenih toksičnih materija, toksičnosti i stabilnosti velikog broja hemijskih jedinjenja i supstanci, kao i stvarnih šteta i trajnih efekata na životnu sredinu, može se reći da je ovom prilikom bilo i hemijskog rata.
Kakve sve posledice ova zagađenja mogu da izazovu dugoročno?
- Voda je idealan rastvarač. Na površini zemlje i prolaskom kroz zemlju ona dolazi u dodir sa raznim organskim i neorganskim materijama koje zahvata, spira, rastvara i odnosi ih sa sobom. Neke stabilne opasne materije iz površinske vode talože se na dno, njima se hrane sitne biljke, ovima sitne ribe, njima one krupnije, ovima opet ptice...
Štetne materije iz zemlje, sa vodom, preko korenovog sistema, dospevaju u biljke, njima se hrane životinje, a na kraju lanca uvek je čovek, koga će otrovi prosuti bombama NATO-a decenijama “hraniti”.
Štetne posledice na ugroženom području se već manifestuju na biljni i životinjski svet, preko pojave različitih bolesti.
Pošto su pojedine toksične materije hemijski veoma stabilne, a čovek je na vrhu piramide u lancima ishrane, štetne posledice se tek očekuju.
Istraživali ste zagađenje voda u kragujevačkom regionu. Šta ste konkretno ustanovili?
- Ovim istraživanjem obuhvaćen je vremenski period od 27 meseci, a istraživano je oko 26 kilometara rečnog toka Lepenice, Ždraljice i Velike Morave, sa uzorcima vode i sedimenta rečnog dna. Obuhvaćene su takođe i podzemne vode aluvijalne površi (rečne doline) nizvodno od “Zastave”, površine od oko 20 kvadratnih kilometara. Ovim istraživanjem određivan je piralen u vodi i sedimentu rečnog dna u 1800 uzoraka.
Godinu dana pre bombardovanja piralena nije bilo ni u jednom uzorku. Pojavio se tek sa raketiranjem “Zastave”. Njegova koncentracija u vodi, protokom vremena, se smanjivala, ali je zato u sedimentu rečnog dna rasla. Povećane koncentracije piralena u sedimentu rečnog dna posledica su njegove hemijske prirode, jer je on “teži” od vode, pa se na dnu suda taloži. Voda dođe, prođe i ode, ona nešto sa sobom donese, nešto ponese, a nešto nam nažalost i ostane. Od momenta akcidenta piralen je za pet dana stigao u Veliku Moravu...
Koja je populacija od toga najugroženija?
- Zdravstveno najugroženiji bili su ljudi koji su učestvovali u gašenju požara u “Zastavi”, ili su se iz bilo kojih drugih razloga nalazili u blizini požara, toga i sledeća dva dana. Produkti sagorevanja piralena, prvenstveno dioksini, toksičniji su od piralena, unose se disanjem i imaju bržu i efikasniju distribuciju u organizmu. Po ugroženosti potom sledi (bez obzira na zaštitnu opremu) grupa “Zastavinih” radnika koja je radila na raščišćavanju ruševina i skladištenju piralenskog otpada.
Zatim, slede mlada ženska populacija, bebe, deca, posebno adolescenti, trudnice, dojilje i rekonvalescenti.
Kako se sve mogu prepoznati posledice zagađenja kod ljudi i uopšte kod živog sveta?
- Štetni efekti izazvani piralenom na živi svet nisu u linearnoj zavisnosti sa količinom zagađenja, jer se on kumulira (nagomilava) u živim organizmima, posebno u masnom tkivu. Kod biljaka dolazi do promena na korenovom sistemu, plodu, semenu i smanjuje plodnost. Dolazi do promene skulpture površi kod biljne vaši, bauljara, larvi vodenih ekosistema, krupnokrilih insekata, medonosnih pčela...
Poznate su razne modifikacije kod beskičmenjaka, a najveći štetni efekti su kod kičmenjaka i sisara. U svetu životinja najveći štetni efekti su kod dnevnih ptica grabljivica i ptica selica, a manifestuju se raznim bolestima reproduktivnih organa i smanjenju njihove plodnosti.
Kod ljudske populacije štetni efekti se najpre manifestuju kod mladih žena, jer piralen svojim delovanjem na receptore u jezgrima ćelija jajnika, zatim delovanjem na mitohondrije ćelija jetre dovodi do sekundarnih promena određenih funkcija polnih organa i dejstva na embrion i fetus, zatim do poremećaja vodnog i sonog bilansa i razmene hranljivih materija.
Toksičnost piralena se povezuje sa štetnim reproduktivnim i imunološkim efektom, zatim toksičnim efektom na jetru, kožu, digestivni trakt, štitnu žlezdu, a ponekad bubrege i centralni i periferni nervni sistem.
Piralensko ulje čini smeša različitih izomera, odnosno 209 kongerena, koji imaju teratogeno, mutageno i kancerogeno dejstvo. Zato je piralen deklarisan kao opasan otrov, koji je izbačen iz upotrebe 1977. godine, dok je njegova upotreba u postojećim transformatorima bila dozvoljena do 2000. godine.
Toksičnost piralena se najjače ispoljava na populacijama kičmenjaka, a objašnjava se njihovom hemijskom postojanošću, sposobnošću nagomilavanja, dobrom rastvorljivošću u masnom tkivu i prolaženju kroz lance ishrane u organizme životinja. U poslednjim karikama lanca nagomilavanje može da bude toliko veliko da izazove toksično letalno dejstvo.
Postoji li način da se njegove posledice nekako ublaže, ali i da se saniraju izvori zagađenja?
- Posledice se mogu ublažiti stalnom kontrolom vode vodotoka, sedimenta rečnog dna i podzemnih voda, edukacijom stanovništva na ugroženom području, pojačanim zdravstvenim nadzorom i pojačanim merama preventivne zdravstvene zaštite.
Na koje sve načine piralen može da dospe u ljudski organizam?
- Produkti sagorevanja piralena u ljudski organizam dospevaju preko organa za disanje, kontaktno preko kože i oralnim putem, odnosno preko životnih namirnica.
Konkretno...
- Može se uneti sa ribljim mesom, ukoliko je riba ulovljena u vodotoku nizvodno od mesta akcidenta, naročito stariji i krupniji primerci. Istraživana rečna dolina Lepenice je poljoprivredno obradivo zemljište sa pretežnim uzgajanjem kukuruza. Kukuruz se koristi i kao stočna hrana. Krave piralen izlučuju i kroz mleko, tako da ga čovek u svoj organizam može uneti sa mlekom i mlečnim proizvodima (najviše ga može biti u pavlaci i kajmaku). Živina se takođe hrani kukuruzom, pa čovek piralen može uneti kroz hranu od kokošijih jaja i najviše preko pileće i kokošije supe. Svinje se takođe hrane kukuruzom, pa se piralen može najviše uneti kroz slaninu i svinjsku mast. Pošto se piralen rastvara i nagomilava u masnom tkivu najviše će ga biti u namirnicama bogatim mastima.
Na koji sve način ljudi dolaze u kontakt sa piralenom?
- Pored pomenutog NATO bombardovanja, u kontakt sa piralenom ljudi dolaze na svojim radnim mestima, kod raznih kvarova gde se on koristi.
Postoji, nažalost, i naša sumorna stvarnost o kojoj izbegavamo da javno govorimo. Česti su slučajevi neodgovornog ponašanja sa piralenskim otpadom. Imamo korišćenje piralena u narodu poznato kao “trafo ulje” za konzerviranje drveta, taraba i krovnih konstrukcija, a u vreme restrikcije struje bilo je i prodaje “trafo ulja” na pijaci kao sredstva za osvetljavanje. Čest je laički savet tesara gazdi koji gradi kuću: “Samo ti nabavi trafo ulje, pa premaži grede za krov, nema moljac da im priđe ni do kapije! Ima, bre, ove grede da nadžive i tebe, i tvog sina, a možda i unuka.” I hoće!
Da li je opasnost od piralena prošla ili se tek može očekivati?
- Neke posledice su već vidne. S obzirom na hemijsku stabilnost piralena, dobru rastvorljivost u mastima, mogućnost nagomilavanja u organizmu, olako prolaženje kroz lance ishrane i toksičnost, štetne posledice po ljudsko zdravlje se tek mogu očekivati.
Kada možemo biti sigurni da je opasnost od piralena prošla?
- Piralen je izuzetno stabilno i toksično jedinjenje. U svetskoj literaturi se stidljivo pominje podatak da mu je vreme poluraspada 100 godina.
DDT kao hemijsko jedinjenje po svojim osobinama blisko piralenu (daleko manje stabilno i toksično) davno je izbačen iz upotrebe, ali je nađen u lednicima glečera, ljuskama jaja i perju ptica selica!
Nažalost, mi ne pripadamo generaciji koja će doživeti da kaže da je prošla opasnost po ljude i uopšte živi svet, nastala kao posledica zagađenja voda piralenom usled NATO bombardovanja.
Voda za piće, očigledno, sve više dobija na ceni. Kada možemo biti sigurni da u čaši imamo zdravu i čistu vodu?
- Svaku vodu koju iz česme natočimo dužni smo da smatramo ispravnom, jer je prošla više nivoa kontrole, a na osnovu te kontrole nije zabranjena za piće.
No, često smo svedoci informacija i žučnih polemika u javnosti o ispravnosti odnosno neispravnosti vode za piće u pojedinim većim ili manjim gradovima u Srbiji. Veliki broj uzoraka vode za piće u Srbiji ne odgovara važećem Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće, zbog odstupanja najčešće više hemijskih parametara, ali se oni iz najrazličitijih, često i neprihvatljivih razloga tolerišu i takve vode se ne zabranjuju za piće.
Vreme u kojem živimo i ka kojem idemo zahteva više odgovornosti, naročito u doslednijem pridržavanju propisa. U Evropi propisi koji regulišu ispravnost vode za piće ne samo da se strogo poštuju, već se i pooštravaju. A, mi ćemo imati ispravnu vodu u čaši samo onda kada nadležne institucije sistema primene postojeće propise u svakodnevnom životu.
Komentara: 0