Odlomak iz fotomonografije "1999" autora Nebojše Radosavljevića Rausa i Zorana Petrovića (Koraci, 2020)
Ne može se dobiti rat, ako ne uništimo mogućnosti normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh – američki general Majkl Šort, glavnokomandujući vazduhoplovnih operacija NATO snaga tokom agresije na SR Jugoslaviju
(izvor: Savremeni oblici terorizma - ekološki terorizam, Fakultet bezbednosnih nauka, Univerzitet Maribor)
Prva pitanja o posledicama bombardovanja Organizacije severnoatlantskog ugovora (NATO) kojem je bila izložena Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) javljala su se već tokom 79 dana agresije, započete 24. marta (kada je u 19 časova i 55 minuta bombardovano područje Kosova i Metohije) i završene 10. juna (kada je oko 13 časova i 15 minuta raketirano selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica).
U tim ratnim danima, dok je NATO agresivno obeležavao svoju 50. godišnjicu, prioritet stanovništva bilo je očuvanje golih života. Briga o zdravlju ostavljena je za period po prestanku ratnih dejstava.
Racionalno rasuđivanje o posledicama bilo je, a ostalo je i dan-danas, otežano skrivanjem ili neobjavljivanjem podataka, kako počinilaca zločina, tako i struktura vlasti u SRJ, kasnije u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora (DZSC), a onda i u samostalnoj Republici Srbiji (RS).
Dolazak izbeglica s Kosova i Metohije u izbeglički centar u Trmbasu aprila 1999.
PRIZNAVANJE KORIŠĆENJA OU
Mimikriju je započela Alijansa. Tek u februaru 2000, bezmalo godinu dana nakon početka bombardovanja, NATO zvanično potvrđuje korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom u agresiji na SRJ. Tajenje je potrajalo dovoljno dugo da se postave temelji za sve buduće (ne)opravdane teorije zavere, ali i neiskorenjivo nepoverenje.
Ovo objavljivanje nesumnjivo je povezano sa pismom generalnog sekretara Ujedinjenih nacija (UN) Kofija Anana koje je 14. oktobra 1999. g. uputio NATO-u tražeći informacije o intervenciji Alijanse u SRJ. Generalni sekretar Saveza Džordž Robertson šalje odgovor četiri meseca kasnije u kojem potvrđuje upotrebu municije s osiromašenim uranijumom na Kosovu 1999. g. Iznad Robertsonovog potpisa bila je rečenica: „Tokom vojnih operacija upotrebljeno je ukupno oko 31.000 projektila sa ovim punjenjem“. Pod velom tajni, međutim, ostale su činjenice koje su se ticale ostatka teritorije SRJ:
„Glavni fokus ovih operacija bile su oblasti zapadno od puta Peć-Đakovica-Prizren, oblast oko Kline, okolina Prizrena, kao i oblast severno od linije Suva Reka-Uroševac. Međutim, mnoge akcije u kojima je korišćena municija s osiromašenim uranijumom obavljene su i van ovih oblasti. U ovom trenutku nemoguće je tačno utvrditi svaku lokaciju na kojoj je bila korišćena ova municija. U prilogu šaljem mapu s najpribližnijim lokacijama“.
Detaljan pregled lokacija gađanih osiromašenim uranijumom objavljen je na sajtu NATO1 tek 21. septembra 2000. g. Tada je obnarodovano da je bilo 112 gađanja, pogođeno je 96 različitih ciljeva, od toga 85 na teritoriji Kosova i Metohije (KiM), 10 u Srbiji van KiM i jedna meta u Crnoj Gori. Nije navedeno gde je završilo 16 projektila.
IZVEŠTAJ IZ VINČE
Već tokom bombardovanja, uzorci ostataka municije i kontaminiranog zemljišta slati su u Institut za nuklearne nauke „Vinča“, najkompetentniji za tu vrstu merenja. U izveštajima od 23. aprila i 21. maja 1999, stručnjaci Instituta, pored ostalog, navode:
„Na osnovu rezultata gamaspektrometrijskih merenja i identifikacije prisutnih radionukleida sa sigurnošću se može tvrditi da uzorak sadrži osiromašeni uran... Imajući u vidu procenjene količine pri dejstvima, visoku verovatnoću samozapaljenja kao i izmerene aktivnosti, koje su nekoliko stotina hiljada puta veće od prosečnog prirodnog sadržaja 238U u zemljištu (10-50 Bq/kg), može se zaključiti da primena ispitivane municije dovodi do kontaminacije životne sredine sa dugoročnim posledicama po životnu sredinu i lokalno stanovništvo”.
Ove podatke iznosio je u više navrata Slobodan Petković, general-major u penziji, bivši pomoćnik мinistra odbrane SRJ, pored ostalog i u delu izlaganja na konferenciji Da se ne zaboravi agresija NATO – Kosovo i Metohija 13 godina posle.
Izbeglice sa Kosova i Metohije ispod nadvožnjaka kod Kuršumlije, 2001.
ZAKLJUČCI PRVIH KONFERENCIJA
Godinu dana nakon završetka NATO agresije, od 26. do 29. juna 2000. održana je Konferencija u Sokobanji na kojoj je predstavljen rad Milana Orlića sa Instituta za nuklearne nauke „Vinča“. Autor je izneo zaključak u kojem, pored ostalog, stoji da najveću količinu OU u organizam unose vojnici i ljudi koji su se našli u neposrednoj okolini pogođenog mesta u trenutku udara.
„Nije isključeno da su u tim slučajevima inhalirali i stotine grama OU. Od rastvorljivih komponenti nisu isključene akutne posledice izazvane hemotoksičnošću urana. Posledice radiotoksičnosti su znatno manje od posledica hemotoksičnosti i mogu dovesti samo do blago povećanog rizika od kancera. Ukoliko je meta promašena, mali postotak OU preći će u fazu nerastvorljivih aersoli. Metalni uranijum naći će se u zemljištu gde je moguća interakcija sa vodom. U zavisnosti od geološke situacije moguće je zagađenje i podzemnih voda. Ocene pokazuju da se radi o lokalnim efektima na mestima pogađanja. Kontaminirana su zemljišta do rastojanja od 100 metara, ukupne površine oko 1.000kvm.“
Iako je, prema zvaničnim podacima, bilo projektila NATO sa OU koji nisu pogodili ciljeve (bar 16), kao i onih koji su pogodili mete van KiM, Kragujevac i osiromašeni uranijum nisu dovođeni u vezu. Prva prestonica moderne Srbije imala je svoj „prepoznatljiv“ problem – piralen, po kojem je stekla status tzv. „hot spota“, ekološkog žarišta. Radna grupa za Balkan utvrdila je da je potrebna hitna akcija kako bi se izbegle štetne posledice po ljudsko zdravlje i životnu sredinu – zvanični su podaci UNEP-a.
PROCENA EKOLOŠKIH ŽARIŠTA
U predgovoru publikacije Procena ekoloških žarišta - Kragujevac (Od sukoba do održivog razvoja), objavljeno je:
„Nakon skoro tri meseca bombardovanja, neprijateljstva su konačno prestala 10. juna 1999. godine, ali su posledice bile strašne i dugotrajne. Pored nekoliko hiljada ubijenih nevinih civila, stotine hiljada raseljenih iz njihovih razrušenih kuća i ogromne ekonomske štete, životna sredina je pretrpela štetu u gotovo istoj meri. Hiljade tona opasnih hemijskih supstanci je ispušteno u životnu sredinu tokom gađanja hemijskih i petrohemijskih postrojenja, rafinerija nafte i drugih industrijskih objekata.“
Domaće i međunarodne ekološke zajednice bile su upozorene i većina stručnjaka je smatrala da je rat već naneo štetu koja će imati dugoročne posledice za životnu sredinu SR Jugoslavije i susednih zemalja. S druge strane, NATO je tvrdio da je njegovo korišćenje sofisticiranog oružja protiv pažljivo odabranih ciljeva minimiziralo ekološke i druge, tzv. „kolateralne” štete.
Operativna grupa za Balkan (BTF) UNEP posetila je SRJ u periodu od 17. jula do 13. septembra 1999. i objavila svoj izveštaj krajem oktobra iste godine.
Donatorska zajednica je pozitivno reagovala i obezbedila finansijsku i tehničku pomoć koja je omogućila da se industrijska žarišta, kao što su Novi Sad i Kragujevac, očiste do te mere da se oznaka „hot spot“ više ne odnosi na njih.
Programom su preduzete mere za zaštitu resursa pijaće vode u Novom Sadu, sanaciju zagađenja etilen-dihloridom (EDC) i sanaciju kapaciteta za tretman otpadnih voda u Pančevu, kao i procenu i remedijaciju zagađenja polihlorovanim bifenilom (PCB) u Kragujevcu i Boru.
Usledila je sanacija betonskog poda zagađenog PCB-om u lakirnici Zastava automobila, čišćenje jama otpadnih voda i dekontaminacija otpadnih voda u lakirnici Zastava automobila, sanacija PCB-om zagađene lokacije u trafostanici Zastava Energetike, prevoz i tretman opasnog otpada u inostranstvu koji je rezultat projekata remedijacije u Kragujevcu. Nakon svega, objavljen je zaključak:
„Imajući u vidu ovaj napredak na četiri lokacije, izveštaj zaključuje da se Kragujevac i Novi Sad više ne smeju smatrati ekološkim ’žarištima’”.
OSVRT NA IZVEŠTAJ
U stručnom radu Osiromašeni uranijum u agresiji NATO na SR Jugoslaviju2 grupe autora – Radojko Pavlović, Snežana Pavlović, Vojislava Šipka, Dragana Todorović, Dragica Paligorić, Mirjana Radenković i Jovanka Đurić sa Instituta za nuklearne nauke „Vinča“ u Beogradu – objavljen je osvrt na Izveštaj UNEP-a. Između ostalog, stručnjaci su naveli:
„U svojoj drugoj misiji UNEP je uradio radiološko izviđanje terena na 11 lokacija na području Kosova i Matohije, od ukupno 112 lokacija, čije je precizne koordinate sa brojem ispaljenih metaka od OU NATO, posle dužeg odlaganja, prosledio Generalnom sekretaru UN. U toj misiji UNEP je sakupio 249 uzoraka zemlje, 46 uzoraka vode, 37 uzoraka rastinja, 3 uzorka mleka i 13 briseva sa kontaminiranih mesta i pronađenih kinetičkih penetratora od OU. Na tih 11 lokacija, prema podacima NATO, ispaljeno je ukupno 8.112 projektila kalibra 30mm sa kinetičkim penetratorom od OU. U svojoj misiji radiološkog izviđanja terena UNEP je pronašao samo 7 celih kinetičkih penetratora, jedan komad polomljenog kinetičkog penetratora i 6 aluminijumskih obloga kinetičkog penetratora – potkalibarnog zrna. Uz pretpostavku da su jedinice KFOR-a i UNMIK-a sakupile određeni broj kinetičkih penetratora koji su bili lako uočljivi na tlu (o čemu ne postoje nikakve informacije), to i ne bi bio zabrinjavajući podatak. Međutim, činjenica da je UNEP na tih 11 lokacija od ispaljenih 8.112 projektila pronašao samo 48 kontaminiranih tačaka – već zabrinjava. Kako prema rezultatima merenja uzoraka tla sa tih lokacija nije došlo do uniformne kontaminacije terena, odnosno nije bilo situacija drastičnog sagorevanja i pretvaranja u aerosole kinetičkih penetratora, nameće se logično pitanje: Gde je završio najveći broj kinetičkih penetratora od OU? Nisu li, možda, razmere kontaminiranih rejona mnogo veće od onih koje je UNEP mogao da proveri jer im je kretanje po terenu ograničavalo prisustvo neeksplodiranih mina i kasetnih bombi.“
KRITIKA UNEP IZVEŠTAJA
Na Konferenciji održanoj u Bukovičkoj Banji juna 2001. godine, predstavljen je rad Kritika UNEP izveštaja o posledicama bombardovanja teritorije Jugoslavije osiromašenim uranom3, autora Marka M. Ninkovića sa Instituta za nuklearne nauke Vinča iz Beograda i Ružice Glišić sa Više medicinske škole u Beograd.
Po mišljenju autora, „svesno nekontrolisano rasturanje osiromašenog urana no životnoj sredini, kao što je to u slučaju ratne upotrebe, ne može se ničim opravdati. Jer, osiromašeni kao i prirodni uran predstavlja hemijski opasnu supstancu poput arsena, olova ili žive i, dodatno tome, radioaktivnu supstancu. Izveštaji UNEP misija u tom pogledu ništa ne mogu promeniti, bez obzira koliko se njihovi autori trudili da pokažu koliko su očekivani štetni efekti mali i malo verovatni, ipak oni nisu zanemarljivi sa stanovišta savremenih koncepcija zaštite zračenja. Jedini ispravan postupak u slučaju bombardovanja teritorije Jugoslavije osiromašenim uranom bio je da NATO, koji je to učinio, postupi kako se to postupa u slučajevima nuklearnih akcidenata, tj. preduzme hitne mere za smanjenje mogućih štetnih posledica no ugroženo stanovništvo i okolinu. Nažalost, ta hitna intervencija, posebno na teritoriji Kosmeta, je, iz nama nerazumljivih razloga, izostala“.
(NE)ZNANJE MINISTRA
„Dokazano je da čovek može da popije jedan do dvanaest grama piralena rastvorenog u jednoj litri vode, što će reći jednu čašu, a da mu se ništa ne dogodi. Ako treba to i da dokažem pred licem javnosti, popiću jednu čašu piralena – i neću se otrovati“, izjavio je dr Branislav Blažić, ministar za zaštitu životne sredine Republike Srbije, na konferenciji za novinare sazvanoj povodom „kampanje protiv cisterne sa piralenom“. Priča o bušnoj cisterni koja se kao vruć krompir od rata na ovamo prebacivala sa jednog na drugo mesto, završena je njenim smeštanjem u „Prvu iskru“ Barič – gde je to izuzetno toksično i kancerogeno staro trafo-ulje sada, navodno, smešteno na bezbednom mestu. Dragan Joksović, načelnik Centra za kontrolu trovanja pri VMA, rekao je za Vreme da bi ministar, u slučaju da prilikom sledećeg susreta sa novinarima navrne čašu sa uljem, dobio takav proliv da ne bi ni stigao do toaleta, a da to i nije najgora stvar koja bi u životu mogla da mu se desi.
„Zapanjujuće je da se radi o lekaru koji je spreman da dokazuje kako čaša piralena nije opasna po zdravlje. Ta izjava je strateški opasna, jer ako je to logika odnosa koji će srpska vlada imati prema problemu sa piralenom, onda je to užasno“, kazao je za Vreme Jordan Aleksić, predsednik fondacije „Grin limes“ (broj 466, od 11. decembra 1999).
„Zastava Kalionica“, 1999.
STRADANJE ITALIJANSKIH VOJNIKA
Istražna komisija italijanskog parlamenta objavila je 2018. zaključak u kojem se navodi da „postoji jasna veza između izlaganja osiromašenom uranijumu i obolevanja od najtežih bolesti italijanskih vojnika koji su bili u misijama na Kosovu, u Bosni, Iraku i Avganistanu“.
„Nakon presuda italijanskih sudova u kojima je takođe konstatovana veza između izlaganja osiromašenom uranijumu i obolevanja od raka, to je još jedan dokument koji će nam biti od pomoći u podizanju tužbi građana Srbije za naknadu štete protiv 19 zemlja članica NATO zbog korišćenja osiromašenog uranijuma u bombardovanju 1999“, rekao je Srđan Aleksić, šef Pravnog tima za pripremu tužbi, a objavio dnevnik Danas4.
Italijanski vojnici koji su služili na Kosovu i Metohiji najpre su godinama bezuspešno pokušavali da dokažu povezanost između njihovog narušenog zdravlja i osiromašenog uranijuma. Đanluka Danize je preminuo 2016. u 44. godini, nakon duge borbe protiv raka. Uzrok oboljenja bila je izloženost osiromašenom uranijumu koji je NATO koristio tokom bombardovanja u različitim mestima gde je Daniz bio u međunarodnim misijama, među kojima je i Kosovo, pisao je OBCT (Osservatorio Balcani e Caucaso Transeuropa5), centar za studije koji istražuju društvene i političke promene u Jugoistočnoj Evropi.
Vojnici italijanske misije KFOR-a, u bazi Filmski grad, u Prištini pili su (bar do 2016) kancerogenu vodu marke „dea“ - saopštio je vojni lekar Enio Letijeri, tokom saslušanja pred istražnom parlamentarnom komisijom za efekte upotrebe osiromašenog uranijuma, a preneo portal Kossev6. Voda čiji su uzorci analizirani od 2015. do 2016. godine sadržala je kancerogeni bromat klase 2b - od 65/97 mikgrograma po litru, dok je limit koji se toleriše 10. „Klasa u koju spada bromat okuplja moguće kancerogene, za ukupno 285 supstanci“ – saopštilo je Italijansko udruženje za istraživanje kancera, početkom jula, a preneo portal Ilfattoquotidiano7. Zdravstveni rizik po vojnike u Filmskom gradu bili su i „žućkasti oblaci“ iz dimnjaka elektrane, na sedam kilometara od Prištine, sa jedinjenjem fenola koji uzrukuje kancer i nakon 10 godina. Izveštaj Letijerija objavio je italijanski dnevnik Republika8.
HRONOLOGIJA STRADANJA ĐAKOVICE
11. april 1999 – NATO avijacija nanela je ogromnu štetu Prištini i Đakovici u jednom od najvećih vazdušnih napada na te gradove.
21. april 1999 – Oko 3:00 bombardovano izbegličko naselje Đakovica.
3. maj 1999 – Bombardovan autobus „Đakovica prevoza“ kod Savine Vode, na putu Peć – Kula – Rožaje, 20 građana poginulo, 43 lica povređena.
23. maj 1999 – U Đakovici život izgubilo jedno lice, ranjeno 29 ljudi.
3. jun 1999 – Srušen most na Belom Drimu koji povezuje đakovičku opštinu sa orahovačkom i prizrenskom.
„HOT SPOT“: KRAGUJEVAC
Biohemičar Miljana Stojanović Milosavljević, poreklom Kragujevčanka, radila je u teškim uslovima tokom bombardovanja. Uzimala je uzorke na mestima veoma opasnim po zdravlje kao što je pesak oko pogođenih transformatora sa piralenom u pogonima "Zastave" i to neposredno posle raketiranja. U to vreme bila je majka maloletnog deteta i zaposlena u Vojsci Jugoslavije. Pod nepoznatim okolnostima, u periodu posle odbrane doktorske disertacije 2002, ostala je bez posla, da bi zatim posle nekog vremena našla radno mesto u jednoj ustanovi u Novom Sadu. Umrla je 2010. posle teške bolesti. Od države nije dobila nikakvo priznanje za svoje herojstvo i izuzetan doprinos nauci. Ovo je deo opsežnog istraživanja koje je ukazivalo na zastrašujuće razmere trovanja vodotokova i vazduha koje se dogodilo u Kragujevcu i okolini, ali i u širem regionu 1999. Otkriven je i čitav niz prikrivanja i zataškavanja činjenica o posledicama tog zločina. Autor serijala Sakriveni izveštaj o bombardovanju osiromašenim uranijumom9 je Nataša Jokić, dopisnik Radio Beograda 1 iz Strazbura, a objavljen je u dnevnom listu Vesti. Jokić je pisala:
„Tražeći odgovor na pitanje o posledicama bombardovanja kragujevačke Zastave, otkrili smo da sve pretrage na internetu za ovim doktoratom – ne daju ništa osim tri novinska teksta. Zbog nečijeg nemara ili nečije namere, ovo visoko ocenjeno naučno istraživanje postalo je „nevidljivo“ jer doktorat nikada nije upisan u registar doktorskih teza Univerzitetske biblioteke (UB) u Beogradu, kako to zakon nalaže. Posledica toga je da istraživanje Miljane Stojanović Milosavljević kao da ne postoji. Niko ne može ni da dobije ideju da ga traži, niti da se pozove na njegove rezultate. Vesti su imale uvid u papirnu verziju teksta ove disertacije pod naslovom Pravci kretanja poliholorivanih bifenila (piralena) u vodama nakon NATO bombardovanja. To je prvi rad u domaćoj i stranoj naučnoj literaturi koji beleži slučajeve zagađenja životne sredine veoma otrovnim piralenom kao posledicu ratnih dejstava. Miljana Stojanović Milosavljević – u periodu pre, za vreme i posle bombardovanja – uzela je i izmerila 1.800 uzoraka tla, podzemnih i nadzemnih voda i rečnog dna. Istražila je vodotok reke Lepenice od ulaska u Kragujevac pa do ulivanja u Moravu, vodotok Morave i rečne nanose Lepenice od fabrike "Zastava" pa do završetka kragujevačke kotline, uključujući tu i izvorišta i bunarske vode.“
Miljana Stojanović Milosavljević u zaključcima svoje disertacije ukazuje na neophodnost uključivanja države koja bi, između ostalog, trebalo da finansira ne samo istraživanja već i da "nadoknadi eventualne gubitke poljoprivrednicima zbog smanjenog prinosa, a radi uzgajanja biljnih vrsta koje su zdravstveno najbezbednije".
DELOVI DISERTACIJE
„Treći deo se izlio u zemljište i odatle je jedan deo otišao u kišnu kanalizaciju, a preko nje u površinsku vodu, drugi deo je kroz dreniranje zemljišta otišao u vodotok Lepenice".
"Polihlorovani bifenili (piralen) dospevaju u vodu, talože se, njime se hrane sitne biljke i životinje, ovima sitne ribe, pa krupnije, pa ptice... Uvek je na kraju čovek koga će ovaj i drugi otrovi prosuti NATO bombama decenijama hraniti".
„Predlogom mera, nakon istraživanja, odrediti biljne kulture koje su najbezbednije na površinama aluvijona i označiti jasno eventualne površine koje ne treba obrađivati i biljne vrste koje ne treba graditi. Ukoliko se dokaže, pojedine biljne vrste zabraniti za uzgajanje na lokalitetu, a posebno zabraniti njihovo stavljanje u promet sa rizičnog područja“.
Disertacija koja sadrži 126 stranica dostupna je javnosti na portalu PRVI PRVI NA SKALI10.
Prilikom bombardovanja „Zastave“, pored opšte štete (koja se procenjuje na milijardu dolara) napravljena je i ogromna šteta sa aspekta životne sredine. Samo jedno mesto kontaminirano piralenskim uljem - Namenska proizvodnja (gde je pogođen transformator) nije bilo uključeno u projekte remedijacije. Sav otpad izvezen je u Švajcarsku i spaljen, stoji u dokumentu grada Strategija održivog razvoja Grada Kragujevca 2013-201811.
Bombardovanje je imalo karakteristike ekološkog rata. Sa aspekta domaćeg i međunarodnog prava, ratnim dejstvima prekršene su sve pravne norme i konvencije iz oblasti zaštite prirode – objavljeno je u Izveštaju Saveznog ministarstva za razvoj, nauku i životnu sredinu12 iz 2000. Sa tim nasleđem svih vlasti ovih 20 godina, javnost i dalje s pravom očekuje odgovore na sva pitanja o posledicama.
Lokalni ekološki akcioni plan (LEAP) grada Kragujevca za period 2010-201413, pak, u delu posvećenom zračenju, za osiromašeni uran sadrži podatak da „ne postoji sistematsko istraživanje bombardovanih lokacija na teritoriji Grada. U toku samog bombardovanja proveravane su pogođene lokacije i nisu otkriveni povećani nivoi spoljašnjeg zračenja. Potrebna su detaljnija ispitivanja bombardovanih lokacija“. Najavljivana je bila revizija Plana, ali je izostala. Novi LEAP nije osvanuo do danas.
Fondacija „Osiromašeni uranijum“ i UG „Pljačkovica 1999“ iniciraju tužbe protiv zemalja članica NATO, a profesor prava dr Sreto Nogo pominje slučaj Kragujevčanke koja je živela pored fabrike Zastava, a obolela je od karcinoma mutacije gena posle bombardovanja fabrike.
Da je neophodno tražiti odštetu za ugrožavanje zdravlja i kršenje osnovnih ljudskih prava smatraju i prof. dr Dragan Bataveljić i doktorand Dejan Logarušić, autori stručnog rada Ekološka katastrofa i neodrživost razvoja, kao posledice bombardovanja Republike Srbije14. U radu je istaknuto da je bombardovanje prouzrokovalo emisiju izuzetno velikih količina štetnih gasova i opasnih materija, koje su izvršile globalne promene i ugrožavanje biodiverziteta, slabljenje ozonskog omotača, stvaranje efekta staklene bašte, pojavu kiselih kiša, promenu klime i sl. Posle 1999. g zapažen je veliki porast maligniteta, što se posebno odnosi na karcinome pluća i jajnika, a uočeno je i prevremeno rađanje dece. Doveden je u pitanje ekonomski, socijalni i civilizacijski razvoj Srbije jer je srpskom narodu uskraćeno, pored prava na samoopredeljenje i pravo na razvoj, i pravo na bezbednu i zdravu životnu sredinu. Zato se sve češće čuje stav da razvoj naše zemlje nije održiv. Treba naglasiti, navode autori, da je NATO ratnim dejstvima prekršio međunarodne pravne norme, kao i konvencije o zabrani korišćenja određenih vrsta oružja, konvencije o zaštiti prirode i druge. Autori smatraju da Srbija mora mnogo više napora da uloži u obaveštavanje javnosti o zagađenosti životne sredine.
Među prvim analizama bombardovanja bila je Uticaj agresije NATO-a na agrobiznis u SR Jugoslaviji15 prof. dr Miladina M. Ševarlića (Čačak) i doc. Zorice Vasiljević (Kragujevac), objavljen u časopisu Ekonomika poljoprivrede septembra 1999. g.
Uz demografski genocid (ubijene, ranjene, psihički traumatizovane ljude), egzodus građana (nekoliko stotina hiljada izbeglih i raseljenih), komunikacijske blokade (uništeno ili oštećeno 60 mostova, nadvožnjaka i petlji, uz puteve, pruge, tunele, stanice, aerodrome), informatičku dekadentnost (13 RTV predajnika, 42 reperitora), energetsko razaranje (2 elektrane, 16 trafo stanica, 6 razvodnih postrojenja i 7 dalekovoda, 3 rafinerije nafte i gasa, 2 sabirna naftovoda, 9 instalacionih postrojenja, 8 distributivnih skladišta, brojnih benzinskih pumpi), direktno i indirektno ekološko devastiranje – stručnjaci ističu višestruku ekonomsku destrukciju. Naime, uništeno je oko 2.000 privrednih objekata, među kojima i 80 velikih industrijiskih sistema: Rafinerija (Novi Sad), Utva, Rafinerija, Petrohemija i Azotara (Pančevo), Krušik (Valjevo), Sloboda i Cer (Čačak), Milan Blagojević (Lučani), Zastava (Kragujevac), Prva iskra (Barič), sve fabrike duvana u Srbiji (Niš, Vranje i Gnjilane)...
Bez radnih mesta ostalo direktno 72.000, a indirektno još oko 200.000 radnika, sa ukupnom ekonomskom štetom oko 30 milijardi američkih dolara (bez štete na vojnim objektima i na stambenom fondu u pokrajini Kosovo i Metohija).
Direktna šteta od NATO bombardovanja najviše je pogodila dofarmerski sektor agrobiznisa – u proizvodnji energenata potrebnih poljoprivredi šteta je procenjena na 600 miliona dolara; u proizvodnji mineralnih đubriva i hemikalija za poljoprivredu je 346,8 miliona dolara, a poljoprivredne mehanizacije – 1.515 miliona dolara. Direktna šteta od bombardovanja koju je pretrpeo farmerski sektor agrobiznisa, prema nepotpunim procenama, iznosi 39 miliona dolara. Direktna šteta koju je pretrpeo postfarmerski sektor agrobiznisa najveća je u duvanskoj industriji (103,8 miliona dolara).
NATO agresija 1999. g. je i kulturološki nacionalno hendikepirajuća – opljačkana su, uništena ili oštećena 23 manastira i 30 crkava, 37 arhitektonski zaštićenih objekata naše baštine izgrađenih u periodu od VI do XIX veka, istakao je Ševarlić.
„Zastava ERC“, Kragujevac, 1999
DRŽAVNA KOMISIJA
Odlukom Narodne skupštine Republike Srbije, juna 2018. godine formirana Komisija za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje građana i životnu sredinu16. Jedan od inicijatora formiranja Komisije, prof. dr Danica Grujičić je 2018. godine na tribini u Kragujevcu, na pitanje – šta se desilo ’99, odgovorila: „Desila se ekološka katastrofa regionalnih razmera“.
Dvadeset meseci kasnije, na sastanku Komisije predstavljen je Nacrt programa rada i istraživanja Međuresornog koordinacionog tela (MKT) koje je angažovano na prikupljanju, analizi i pripremi materijala sa podacima o promenama u stanju životne sredine i prirode, pre i posle NATO bombardovanja, saopštilo je Ministarstvo zaštite životne sredine17. Prezentovan je okvirni program rada i istraživanja MKT, izneti su predlozi aktivnosti i sugestije, od metodologije, alata, dinamike do moguće razrade istraživanja. Dogovoreno je da MKT razradi predloženi Nacrt programa istraživanja i u narednom periodu ga predstavi Savetu i Upravnom odboru, kako bi bio usvojen kao konačan Program istraživanja. U međuvremenu su obezbeđene prostorije i neophodni materijalni uslovi za rad ovog tela i Komisije, saznala je javnost iz saopštenja.
Neka druga Komisija, čiji je osnivač Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, predložila je 13. juna 2000. da se čak i ne otvori istraga o bombardovanju, niti o incidentima do kojih je došlo – što je ostalo zabeleženo u Konačnom izveštaju18 koji je tužiocu podnela Komisija osnovana da razmotri kampanju bombardovanja NATO-a protiv SRJ.
Naša zemlja je prevalila put od tužbe SR Jugoslavije protiv NATO (1999), izuzimajući SAD jer nisu priznavale Međunarodni sud pravde u Hagu, do Zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i organizacije NATO19 (7. septembar 2015).
Zaludno ostaje podsećanje nedeljnika Vreme (broj 708, od 30. jula 2004) da je „Sud 1986. odlučio da SAD moraju da isplate odštetu Nikaragvi, od čega se zvanični Vašington kasnije odbranio promenom režima u Managvi“.
„Te 1999. godine na teritoriji Srbije i šire vodio se rat koji po svojim efektima spada u hemijske i radiološke ratove“, stoji u studiji Ekološke posledice NATO bombardovanja Republike Srbije 199920 (autori: Saša T. Bakrač, Emilija Klem i Miško Milanović, izdavač Vojno delo 2018).
Mnoga opasna hemijska jedinjenja našla su se u vazduh, vodi i zemljištu. U procesu kruženja materije i kroz lance ishrane mnoga od njih dospela su u žive organizme. Mnoga od tih jedinjenja imaju teratogeno, kancerogeno i mutageno dejstvo. „Smatra se da će posledice ispoljavati na biljni i životinjski svet, ljude i ekosisteme u celini na različite načine i dugi niz godina“, piše u studiji.
Budući dani doneće konačne odgovore - koje su posledice bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine. To je obaveza koju moraju da ispune i svetski i srpski poredak. U protivnom, javnost, pre svega u Srbiji, iznuđeno će da zaključi – bombardovanje jeste prestalo, ali se agresija nastavila nečinjenjem.
Put ka odgovorima o posledicama je put istine, a da je opravdan uveravaju nas i priznanja glavnih aktera agresije.
Španski pilot borbenog aviona F-18 kapetan Adolf Luis Martin de la Osa je neposredno posle završetka bombardovanja, u španskom listu Artikulo 20 optužio vlade zemalja koje su izvršile agresiju na SRJ za širenje lažnih vesti o samom ratu – o tome je saopšteno 2016. na konferenciji Čime su nas bombardovali 1999?, nakon koje je Istraživački centar za odbranu i bezbednost pri Vojnoj akademiji objavio zbornik autorskih radova. De la Osa je izneo podatak da ubijanje civila nije bila greška nego plan: "Nekoliko puta je naš pukovnik protestovao pred NATO pretpostavljenima zbog izbora civilnih ciljeva za mete bombardovanja“. Izbacili su ga sa uvredama i pretnjama da će SAD uložiti prigovor španskoj vosjci, prvo u Briselu, a posle i ministru odbrane. U intervjuu je još rekao: „Uništavaju zemlju, bombarduju novim oružjem, otrovnim nervnim gasovima, uranskim bombama, napalmom, sterilišućim hemijskim supstancama, herbicidima koji truju useve, o svemu tome još ništa ne znamo“.
Gerhard Šreder, bivši kancelar SR Nemačke je 9. marta 2014. na manifestaciji nemačkog nedeljnika Di Cajt priznao da je bombardovanje Srbije 1999. bilo protivzakonito. „Ja sam oprezan prilikom upiranja prsta. To ću vam sada objasniti: Zato što sam tako nešto i ja sam uradio!“ Na pitanje voditelja šta je to uradio, Šreder je odgovori: „Prekršaj protiv međunarodnog prava napravio! Kad se radilo o pitanju kako se odvija stanje u Jugoslaviji, odnosno u ratu na Kosovu i Metohiji, mi smo tada naše vojne avione, tornada, poslali u Srbiju. Mi smo zajedno sa NATO-om bombardovali jednu suverenu državu, bez saglasnosti Saveta bezbednosti.“
Kontejnersko snabdevanje Dejan Milošević Producent TV Kragujevac u vreme NATO agresije 1999. godine
- Kada se knjiga sada vidi, ljudi imaju različite reakcije, a nikako nije bez reakcija. Kažu: Ovo je tragično. Ako ste to uradili. Treba da se zna.
Nebojša Radosavljević Raus
- Knjiga je veoma bitna, ne samo za nas dvojicu kao autore, ona ima širu svoju vrednost za istoriju ovog grada, pre svega, a njena će se vrednost tokom godina samo povećavati.
Komentara: 0