Marica Živanović Poljo – Srbiju „buše“ do temelja?

Svima poručujemo da ćemo iskoristiti sve pravne i legalne načine da dođemo do rešenja koje je za nas jedino prihvatljivo – da svi oblici istraživanja litijuma prestanu, a stranci nestanu s naše zemlje, kaže profesor i aktivista pokreta „Neko brine za Levač“, nastalog kao odgovor stranim korporacijama koje su u Srbiji, posle „ranih radova“ na zlatnim žicama oko Bora, sada krenule na njen „stomak“, Zapadnu Srbiju, i ustremile se pravo na njeno „srce“, Šumadiju!

Decenijama unazad mnogi analitičari „bombarduju“ nas metaforom „Srbija je izbušena stranim agenturama kao švajcarski sir“! A od pre nekoliko godina, kad su Srbiju do same dubine zemlje, do fizičkog temelja, ozbiljno počele da „buše“ strane korporacije, analitičari su „nestali“, a glave je počeo da diže srpski narod, svestan da mu je ugrožen biološki opstanak. Jer posle „ranih radova“ na zlatnim žicama oko Bora strane korporacije su sada krenule na njen „stomak“, Zapadnu Srbiju, i ustremile se pravo na njeno „srce“, Šumadiju! Sasvim precizno, na Levač u Centralnoj Srbiji!

Tu, na licu mesta, u poljima Rekovca nedaleko od manastira Kalenić, na putu između sela Dragovo i Motrić gde je izvršena prva bušotina, meštani nam kažu – naše lokalne vlasti tvrde da istraživanja u našem kraju ne radi „Rio Tinto“, već neka druga firma! Kao da mi ne znamo za jadac. Napravili ko zna koju po redu firmu ćerku, koja može da se zove i Golijat, ali mi, ovdašnji Srbi smrtnici spremni smo za borbu s divom i poručujemo im „Neko čuva Levač“!

Ovako razmišlja i Marica Živanović Poljo iz sela Velika Kruševica u Levču, arhitekta po zvanju, profesor Srednje stručne škole u Kragujevcu po zanimanju, žena koja se odvažila da ljude Levča pozove na pobunu protiv nemilosrdnog uništavanja zemlje koja ih „drži“ i hrani – ona je naš sagovornik u ovom broju „Pečata“.

Šta vas je podstaklo da pružite otpor lokalnoj vlasti koja prosleđuje i sprovodi rešenja nadležnog ministarstva o istraživanju litijuma i bora u Levču?

Onoga trenutka kada smo iz medija saznali da je selo Rekovac na nekoj mapi, ne znam čijoj, naznačeno kao jedna od deset lokacija u Srbiji na kojima će se vršiti istraživanje ruda litijuma i bora, u nama, Levčanima, javio se bunt. Kroz nezvanične razgovore pokušali smo da dođemo do nekih informacija, ali su one bile oskudne i neproverene. Pitali smo se da li je u demokratskom svetu moguće da lokalna vlast, kako smo čuli, prosleđuje neka rešenja nadležnog ministarstva „izvršiocima radova“ na našoj zemlji o kojima mi ništa ne znamo. Pa kad nismo uspeli kroz nezvanične razgovore da dođemo bar do osnovnih informacija, zatražili smo zvanično objašnjenje i potpunu informaciju, međutim u Opštini Rekovac su nam tvrdili da ništa ne znaju o tome. To nas je, onda, ubedilo da jedna neformalna grupa ljudi ipak mora da sazna šta se događa na teritoriji naše opštine mimo našeg znanja, i došli smo do informacije da su na nekim lokacijama već rađena istraživanja litijuma i bora. Upravo idemo na jednu takvu lokaciju.

Dok ne stignemo na samo mesto, recite šta ste posle toga preduzeli!?

Mislim da je naš veliki problem, uopšte, nepravovremeno i neistinito ili poluistinito informisanje, pa sam s prijateljima napravila jednu fejsbuk grupu sa ciljem da samo počnemo da pričamo o tome što smo saznali. Verujte, bilo je „otkrovenje“ koliko je ljudi, uglavnom meštana, počelo da se javlja i da nam šalje fotografije iz vremena kada su ta istraživanja rađena, znači iz februara i marta 2020. godine. Ponovo smo tražili od opštine i nadležnog ministarstva da nas obaveste o čemu se radi i saznali smo da je ta korporacija u Srbiji još od 2017. godine, ali da to nije „Rio Tinto“ nego takođe australijska korporacija koja se zove „Jadar Risorsis“, i koja je kod nas osnovala firmu ćerku pod imenom „Jadar litijum d.o.o“. I onda počinje jedan zamršeni algoritam otvaranja i zatvaranja firmi, menjanja njihovih naziva kako bi bilo što teže ući im u trag i saznati ko je, u stvari, nosilac radova. Na kraju smo ipak dobili na uvid dokumenta da je firma „Jadar litijum d.o.o.“ dobila rešenje za istražnu površinu na čijem se delu sada nalazimo, i koja iznosi 75 km2. Takođe, i da su 2020. dobili dozvolu za produžetak istraživanja na još dve godine, pa je s novom istražnom površinom koja je dobijena 17. aprila ove godine, i iznosi 98 km2 (naslanja se na postojeću istražnu površinu i ide prema Jagodini), celokupna istražna površina dostigla 175 km2, što je, bukvalno, polovina površine teritorije naše opštine Rekovac. Ta istražna površina se nastavlja na jagodinsku opštinu, praktično to je ista površina koja je morala administrativno da se razgraniči, a onda se nastavlja još sto kilometara kvadratnih na teritoriji opštine Jagodina i ukupno iznosi oko 275 km2 istražnog prostora. Dakle, sve u jednom potezu. Međutim, baš danas sam pogledala u APR i videla da ta firma više ne postoji.

Opredeljeni za dobro

Marica Živanović Poljo kaže da je kao i svaki smrtnik verovala u uspeh protesta, jer u svojoj suštini on znači borbu dobra protiv zla koje je postalo nepodnošljivo i o kome više nijedan pravednik ne može da ćuti. Međutim, iznenadila se natprosečnom odzivu Levčana protestu, kao što su se iznenadili i lokalna vlast i strana korporacija. Ali razlozi dolaska na protest su jasni. Jer neformalna grupa građana „Neko brine za Levač“ je neprofitna, apolitična i jedini cilj joj je da stranci koji bi da eksploatišu litijum i bor što pre i nepovratno napuste Srbiju. Tako, valjda, razmišlja svaki čovek koji voli svoju zemlju i svoj narod, a grupa je na toj platformi i uspela da animira neočekivano mnogo pristalica.

I šta ste uradili kada ste došli do svih tih informacija?

Kada smo dobili sve papire, pokušali smo da saznamo šta se desilo na bušotinama koje su već urađene, odnosno šta su rezultati istraživanja. U tom cilju rezultate smo poslali stručnjacima, našem poznatom geologu prof. dr Miomiru Komatini i njegovoj ćerki koja je takođe geolog, a koji su nas istoga trenutka pozvali i rekli nam – đavo je odneo šalu, svaki pokušaj daljeg istraživanja morate da zaustavite jer za to postoje brojni razlozi, pogotovo kada je u pitanju vodni sistem s kojim i inače u Levču kuburimo i veoma smo zabrinuti šta nam se dešava s vodom. Naša briga je postala još jača otkad je strana kompanija dobila dozvolu za proširenje teritorije na kojoj će vršiti istraživanja. Pokušavali smo ponovo da „probudimo“ lokalnu samoupravu, da tražimo od odbornika da probleme stave na dnevni red i izjasne se tim povodom, ali to se još uvek nije desilo niti ima najava da će se uskoro desiti. Istina, na prethodnoj sednici Skupštine našoj neformalnoj grupi građana dozvolili su da se obrati prisutnima pod tačkom razno, ali naš problem nije nikoga zainteresovao. Osim jedne odbornice, kojoj svaka čast na razboritosti i hrabrosti, jer je imala potrebu da prokomentariše to što se događa. Svi ostali su izašli napolje.

Da li je taj trenutak bio „klik“ za vas da spas ne možete da tražite tamo gde znate da spasa nema?

Naravno da nam je odmah sve bilo jasno, i odlučili smo da pokrenemo peticiju kojom ćemo zahtevati obustavu svih istraživanja u vezi s firmom „Jadar litijum d.o.o.“; peticiju je već potpisalo oko 1.800 ljudi od otprilike 10.000 koji ovde još uvek žive, jer veliki deo se iselio ili u gradove ili inostranstvo. Krenuli smo s organizacijom protestnog skupa pod nazivom „Neko brine za Levač“, koji je imao izuzetan odjek u našem kraju, i posebno u medijima, tako da više u Levču ne postoji niko kome nije jasno kakva se opasnost nadvila nad našim krajem.

Referendum nije prihvatljiv

Predsednik Srbije nagovestio je da bi problem istraživanja litijuma i njegove eventualne eksploatacije u Srbiji mogao da se reši referendumom. Ali, molim vas, kako može da se sprovodi referendum među stanovništvom koje nije valjano obavešteno o stvari za koju treba da glasa. Drugo, kako bi bilo formulisano referendumsko pitanje, a treće – ko bi brojao glasove. To su osnovni razlozi zbog kojih je referendum za nas neprihvatljiv. Međutim, znamo mi da su profiteri spremni na sve, pa i na to da zarad ličnih interesa rasele i pola Srbije, što dokazuje definisanje 10 tačaka ili lokaliteta na kojima se vrši istraživanje, a zbog kojih će, kako najavljuju, izmeniti i Prostorni plan. Izgleda da ih uopšte ne interesuje što će problem u tom slučaju sasvim sigurno stići i do samog Beograda!

Evo nas na mestu prethodnih istraživanja gde trenutno nema nikakvih radova, ali gde trava više ne raste. Može li to da vas prevari i zaustavi vašu dalju odbranu i čuvanje Levča od nepoželjnih gostiju?

Naravno da budno motrimo šta se događa s nama i oko nas, jer naša je obaveza da Srbiju ostavimo u nasleđe našim potomcima ako ne bolju i lepšu od one koju smo nasledili od naših predaka, onda bar onakvu kakvu smo je zatekli. Tako smo i zapazili da su se oni pre otprilike mesec dana ponovo pojavili u selu Donja Sibnica, gde je prethodno rađena jedna bušotina, zakupili su tamo neki prostor na privatnom imanju iako stalno molimo meštane da ne daju zemlju u zakup i ne prodaju je, i koliko smo čuli, radili su s nekim uzorcima, ali nemamo informaciju o čemu se konkretno radi.

Zemlja je ovde obrađena, i po rodu koji je donela vidi se da je plodna. Šta jednog seljaka koji živi isključivo od poljoprivrede, ili možda i nekog zaposlenja u obližnjem gradu, može da natera da je preda u ruke nekom drugom, a pogotovo strancu?

Sada je postalo jasno da se cela Srbija, zemlja seljaka, našla u tom teškom i sasvim nepotrebnom problemu. Mi u Levču smo, na primer, u središtu između Kragujevca, Jagodine, Kraljeva, Trstenika i ljudi su odlazili u te gradove zato što nemamo strategiju razvoja poljoprivrede i sela koja bi omogućila da žive od rada na svojoj zemlji. Sigurna sam da kada bi se politika prema selu i poljoprivredi kao našoj osnovnoj i prioritetnoj privrednoj grani promenila, većina ljudi bi se vratila svojoj zemlji umesto da u gradovima rade za male plate, žive kao podstanari, a ovde imaju Bogom danu zemlju iz koje rađa sve što u nju posejete. Velika je grehota da se uništi ovakav predeo s kontinentalnom župskom klimom, stvoren za voćarstvo i vinogradarstvo. Imamo nekoliko ozbiljnih vinarija i privatnih gazdinstava koja prodaju svoje izuzetno kvalitetno vino i rakiju i ne nalazim opravdanje da vlastima u Srbiji interes stranaca bude iznad našeg nacionalnog interesa.

Koliko stanovnika ima opština Levač?

Po poslednjem popisu u opštini Levač je živelo nešto više od 11.000 ljudi. Sigurna sam da je taj broj sada znatno ispod 10.000, a punoletnih pitanje da li ima oko šest ili, eventualno, sedam hiljada. Nažalost, nemam precizne podatke o trenutnoj situaciji, ali znam da je u poslednjoj deceniji mnogo mladih otišlo u potrazi za golom egzistencijom i naša vlast tim argumentom opravdava stranu okupaciju Srbije umesto da subvencije koje daje strancima usmeri ka selu i poljoprivredi. Uverena sam da bi Srbija u tom slučaju ponovo „procvetala“.

Borba Davida i Golijata

Mora mnogo da se radi na terenu, jer ovo je borba Davida i Golijata. Nikada nećemo saznati koliki je novac uložen u ove poslove i igre, ali baš zato ne smemo dozvoliti da Srbiju bilo ko uvuče u propast. Ovde još neće da otkupljuju zemljište, kao što to rade u Podrinju, međutim ljudi ovde su ozbiljno zabrinuti zbog te mogućnosti, pa kad kod nekoga u selu dođu da buše bunar, nas zove bar troje ljudi u strahu da su došli ti nezvani gosti, i predlažu da ih fotografišu. Strahom se veoma uspešno manipuliše, i zato mi svakodnevno osvešćujemo i hrabrimo ljude.

Možete li da navedete još neku zemlju u svetu gde se istraživanja litijuma vrše na plodnim, naseljenim prostorima?

Pokušavala sam da pronađem takav primer, ali nisam uspela. U nedostatku argumenata vlasti Srbije deluju na osnovu zamene teza, optužuju nas da smo protiv razvoja Srbije, rugaju nam se, kažu da bacimo telefone ako smo protiv iskopavanja litijuma od kog se prave baterije za njih, a litijum je u svetu odavno prevaziđen. Na osnovu projekta koji smo dobili pretpostavljamo da su ovo probne bušotine, a da bi ona prava, dubinska bušenja, trebala da počnu za dve do tri godine.

Nažalost, Rekovac je samo jedna od deset lokacija za istraživanje. Postoji li platforma na kojoj može da se organizuje zajednički otpor?

Da, postoji deset obeleženih tačaka na kojima treba da se istražuje prisustvo litijuma. Pored Levča tu su još i Jagodina koja se naslanja na nas, Gornji Milanovac, Čačak, Požega, Loznica, Valjevo. Znači, svi smo mi u istom loncu za kuvanje žabe, jer pretpostavljam da proizvodnja neće biti uz svako nalazište nego na jednom mestu, verovatno kod Loznice, ali za nas je i to pogubno jer uništava poljoprivredu od koje bismo sigurno ostvarivali veći dohodak nego što bi bila bedna rudna renta. Drugo, ovde nema obučenih ljudi za rudarski posao, a ni u budućnosti niko ne želi da mu dete radi ispod zemlje. Treće, svaki rudnik ima svoj radni vek, pa šta će biti kad ruda bude do kraja eksploatisana. Nadalje, za čije zdravlje mi da damo ovu prirodnu lepotu koju nam je Bog dao. Ne postoji, očigledno, ni jedan jedini razuman argument da to bogatstvo i lepotu uništimo, i sve navedeno može da bude svima nama platforma za otpor porobljivačima. U Levču pored prirodnih lepota postoje mnogobrojne verske znamenitosti, poput manastira Kalenić, zatim kulturno-istorijski prostori koji su značajni za razvoj održivog turizma, tako da su to potencijali kakve nemaju mnoge zemlje, a mi imamo i hoćemo da ih uništimo. Stoji tvrdnja da su rasprodaju zemlje započele neke prethodne vlasti, a naše je pitanje zašto aktuelna vlast nije prekinula izdavanje aktuelnih rešenja. Opština uvek izvlači argument da ona nije nadležna za izdavanje rešenja nego ministarstvo.

Mislite li da strane korporacije, kad već imaju podršku i dozvolu Vlade Srbije za istraživanje rude i njenu eksploataciju, mogu i žele da razumeju zahteve nas, običnih smrtnika?

Nisam sigurna, ali ne mogu da ne navedem jednu činjenicu. Naime, iza protesta u Rekovcu 3. septembra predstavnici strane korporacije došli su u opštinu i tražili od predsednika Đorđevića da pozove predstavnike MZ. Pri tome su rekli da oni nisu obavezni da se odazovu, ali su naglasili da je ovo čin dobre volje i da oni narodu žele da pojasne o čemu se radi, da to nije ništa strašno. Ali ljudi dugo nisu bili spremni ni da nas saslušaju i da razmisle o čemu se radi nego su to shvatili tek na protestu i razumeli da može da im bude nanesena nepopravljiva šteta. Znači, shvatili su da iza ovoga nema dalje, da je ovo kraj, jar ako puste strance da im zaposednu zemlju, ostaćemo bez Srbije. A i naš biološki opstanak biće doveden u pitanje. Mislim da to strance uopšte ne interesuje.

Šta ćete preduzeti ako stranci i naše vlasti ne odustanu od svojih namera?

To je zaista najteže pitanje, ali svima poručujem da ćemo iskoristiti sve pravne i legalne načine da dođemo do rešenja koje je za nas jedino prihvatljivo – da svi oblici istraživanja litijuma prestanu, a stranci nestanu s naše zemlje. Ako ne uspemo, moraćemo da preduzmemo neke druge načine borbe!

Nevenka Stojčević
Ilustracija: Aleksandar Sretenović/nEKO brine za Levač
Mapa: Jadar Resourses
Izvor: Pečat, 8. 10. 2021.

PREPORUKA PPNS