Dragan Stojadinović je bez sponzora i medijske podrške, obišao, slikao i detaljno opisao svih 76 srpskih vodopada.

Kada bi vas neko pitao koliko vodopada ima u Srbiji, da li biste umeli da nabrojite više od pet? Deset? Čak i dugogodišnji planinari ostaju zatečeni kad čuju da je jedan entuzijasta, bez sponzora i medijske podrške, obišao, slikao i detaljno opisao svih 76 srpskih vodopada. Time spisak nije dovršen, jer se u skoro neistraženoj divljini Stare planine na srpsko-bugarskoj granici verovatno krije još nekoliko njih, što ne bi bilo neobično ako znamo da je donedavno zvanično najviši vodopad Srbije - Jelovarnik na Kopaoniku, otkriven tek pre 13 godina.

„Pre osam godina prolazio sam Južnim Kučajem i prijatelj mi preporučio da vidim vodopad Prskalo nedaleko od manastira Ravanica", priča Dragan Stojadinović iz Kragujevca. „Kada sam ga ugledao, ostao sam začaran. Izgledao je sasvim kao da ga je napravio čovek, a ne mašta i čarolija vode i krečnjaka. Sa jedne vodoravne litice ispružene poput prsta, voda se kao sitno biserje sliva u jezerce u podnožju. Prskalo se uliva u rečicu Nekudovo, a ona ponire na kilometar niže i mesto ponora se zove Uviralo.

Tada se rodila moja zanesenost vodopadima Srbije. Iznenadio sam se kad sam doznao da nemamo baš nikakvu literaturu, pa čak ni brošuru koja bi mi pružila više informacija o njima. Razmišljao sam kako malo znamo o bogatstvu prirode kojom smo okruženi i postepeno se rađala odluka da ih sve vidim i pokažem ljudima." Svako veliko putovanje počinje jednim korakom. Dok uživamo razgledajući sajt vodopadisrbije.com, teško da možemo pretpostaviti koliko je vremena, energije i novca uloženo da bi se tokom tri poslednje godine u sopstvenoj režiji pronašle, obišle, opisale i snimile sve ove vodene lepotice.

„Prvo sam kupio džip Landrover jer bi bez njega bilo vrlo teško prići mnogim vodopadima. Zatim sam se snalazio kako bih nabavio topografske karte raznih terena. Neophodne alatke su GPS i čizme sa đonom od specijalne gume koja se ne kliza na mokroj steni i mahovini. Prilagodio sam džip za spavanje tako da zadnja sedišta mogu da odšrafim, prebacim ih na prednja i pozadi imam dovoljno prostora da dvoje komforno spavaju u vrećama. To je moja kuća putujuća. Putovao sam uglavnom ili sam ili sa ženom, a nekoliko puta sa bratom. Podršku sam dobio od Zorana Obradovića i Dejana Miloševića iz planinarsko-ekološkog društva Gora iz Kragujevca, čiji sam član. Išli su sa mnom na neka putešestvija i pomagali mi oko GPS-a i kartografije pošto društvo ima dosta karata a neke terene su već poznavali. Internet mi je pomagao, ali oblasti kao što je Stara planina toliko su neistražene da ništa ne bih postigao bez pomoći lokalnog stanovništva.

Tereni kao u Amazoniji

Tragajući za vodopadom Tupavica, Dragan je slučajno naleteo na Iliju Najdanovića, opštinskog službenika iz Pirota, rodom iz sela Dojkinci. „Da nisam imao sreće da naletim na Iliju, ko zna da li bih i kako slikao sve vodopade na Staroj planini jer su neki od tih lokaliteta ne samo teško pristupačni, već i skoro nepoznati. Čak ni svojim džipom nisam mogao mnogima da priđem. Imao sam ponekad osećaj kao da sam u Amazoniji.

Posetu čitavom slivu Jelovičke reke, na primer, treba planirati dok nema vegetacije jer je leti gotovo nemoguće proći kroz pojedine predele. Ilija je po tim gudurama čuvao goveda kao dete i poznaje svaki kamen i drvo. On mi je pokazao slapove i vodopade u slivu Jelovačke reke za koje malo ko zna. To je pogranična zona i postoje neke table zarasle u korov koje zabranjuju pristup, mada mi nije bilo jasno koji je razlog. Naravno da nema ni reči o obeleženim putokazima za vodopade, kanjone i pećine koji su rasuti širom ove velike teritorije. Ironija je da zakon zabranjuje lokalnom stanovništvu da postavi oznake, a onda se dogodi da jednog dana osvane zvanični putokaz za najviši srpski vodopad - s pogrešno ispisanim imenom."

Poznanstvo sa Svetom Kovačevićem, geometrom i speleologomiz Valjeva, i njegovim gostoljubivim prijateljem Mikanom odvelo ga je u uzbudljive kanjone Trešnjice i njenih pritoka Tribuće, Sušice i Dubrašnice. Kanjon Tribuće je naročito poznat po svojoj neprohodnoj surovoj lepoti. Želeo je da slika vodopade Tribuće iz podnožja kako bi na fotografiji ovekovečio taj impresivan prizor, ali silazak je nemoguć bez alpinističke opreme i veštine.

„Organizovao sam ’ekspediciju’ sa klubom Armadilo iz Čačka, ali kad smo stigli na lokaciju vođa me nije pustio da se spustim niz vodopad užetom. Rekao je da je voda toliko jaka da bi me, kao neiskusnog, na jednom mestu prosto samlela kao mešalica za beton. Onda sam se nekako provlačio niz stenje i šikaru i napravio dosta dobre snimke sa strane. Ali ja ću se tamo opet vratiti, kad završim alpinistički kurs. Sada, kad sam skoro završio sa vodopadima, kanjoni me sve više privlače i to mi je u planu za naredne godine." U monografiji koja je u pripremi naći će se 76 vodopada, ali teško je tačno ih prebrojati jer, na primer, Dojkinačna reka na Staroj planini ima desetak vodopada i slapova. Ovaj teren obiluje tzv. vunijama - malim klancima kroz koji u proleće jure bogati potoci, a na skoro svakom koraku ima slapova koji često nemaju ni imena.

Po Draganovim rečima, ova planina je toliko lepa i uzbudljiva, da su četiri od njegovih „Top 5 vodopada" upravo na Staroj planini: Kopren, Tupavica, Donji Piljski i Činguljski, dok je za peto mesto neodlučan - možda Veliki Skakavac na Mokroj gori.

„Na Staroj planini se nalazi vodopad Kopren koji je tek prošle godine izmeren i najzad zvanično proglašen za najveći u Srbiji (103,5 metara). Ima tamo lokaliteta koje zovu kraška propast, a čiju lepotu ne mogu rečima da vam opišem. Jedna rečica uvire u Ponor pa izlazi iz njega, teče, ponovo ponire i niko ne zna kuda odlazi dalje, u koju reku se uliva. Jednostavno nestaje. Na Staroj se može naleteti na ponekog vuka, zmiju, divlju svinju, pa kampovanje nije preporučljivo i zato Ilija i ja ceo dan džipom obilazimo teren, a noćimo kod Ilije u selu. Mislim da sa ovom planinom još nisam završio jer imam dojavu da na tom neistraženom terenu ima još nekih vodopada u divljini. To ću ispitati na proleće."

Nemar prema prirodnim lepotama

Doduše, za naše vodopade je često i bolje da ostanu skriveni od očiju jer prema njima često nemamo milosti. „Razočaran sam ekološkim katastrofama na pojedinim lokalitetima. Pored lepog vodopada Kotroman na bosanskoj granici napravljena je stambena zgrada, a kanalizacija iz celog objekta se izliva u podnožje vodopada. Prava kloaka i izvor zaraze. U selu Semegnjevo na Zlatiboru seljaci bacaju sav otpad u reku koja to nosi u vodopad. Našao sam tamo školjku automobila, plastične kontejnere od motornog ulja... A pričamo o turizmu. Zar su tako skupi kontejneri za krupni otpad?"

Ako sretnete Dragana negde u šumama Srbije, prepoznaćete ga po dva ranca na leđima ukupne težine 10-15 kilograma. U jednom je hrana, voda, preobuka i ostale sitne potrepštine, a u drugom i težem je foto-oprema jer obavezno nosi više vrsta objektiva pošto je zaljubljen i u makrofotografiju.

Najviše ga fascinira život insekata. Kao što ponekad ceo dan hoda do zabačenog vodopada, tako isto satima strpljivo čeka da „uhvati" neku bubu u trenucima parenja, polaganja jaja, ishrane... Za tri godine intenzivnog traganja ovaj entuzijasta je ispod točkova i stopala ostavio oko 35.000 km, promenio dva kompleta kramponskih guma za džip, zaglavljivao se u blatu, povređivao, umalo se survao u provaliju i zaradio jedan dobar ožiljak. Na putovanja ne može da vodi svakoga jer treba imati dosta kondicije i strpljenja, ali i opreza. Signala mobilne telefonije uglavnom nema, ali uz pažljivu pripremu nezgode se retko događaju.

Uprkos raznim opomenama, tokom ovih godina Dragan je samo dva puta ugledao zmiju otrovnicu. Na „njihovim" terenima nosi duboke čizme i ne opterećuje se strahom jer dobro zna da se zmije uglavnom sklanjaju pred čovekom. Po svojoj impresivnosti Dragan izdvaja slapove reke Sopotnice na planini Jadovnik u jugozapadnoj Srbiji. Mnogo stalnih i povremenih tokova se spajaju pa razdvajaju, formirajući Sopotnicu koja se obrušava niz litice u seriji vodopada od kojih je najveći 25 metara.

Sopotnica je bogata vodom tokom cele godine i bez sumnje stvara najlepše vodopade i slapove u nizu u Srbiji. U neposrednoj blizini vodopada nalaze se vodenice gde se nekada mlelo žito i valjarice gde su se valjala sukna. U selu Sopotnica seoski domaćini nude komforan smeštaj i bogatu trpezu. Dok se po uzbudljivosti i nepristupačnosti izdvaja već pomenuta Tribuća, vrlo je simpatičan vodopad na reci Vrelo kod jezera Perućac.

Vodopad je, u stvari, ušće reke Vrelo u Drinu, a sama rečica je poznata i pod imenom „Godina" jer je duga 365 metara. Izvire ispod samih planinskih litica planine Tare. Kao i sve druge „prave" reke, ima izuzetno jak izvor, bistru i čistu vodu, ribnjak, vodenicu, mini hidrocentralu, mali potočić kao pritoku i dva mosta. Njen tok se završava lepim vodopadom iznad koga je smešten restoran sa ogromnom terasom nad vodom.

Sajt koji je Dragan Stojanović postavio nije samo atlas lepih fotografija u kojima možemo uživati u svom domu, već i precizan i pouzdan vodič sa svim neophodnim podacima o tačnoj lokaciji vodopada, GPS i auto kartom i detaljnim opisom kako do njega stići u sopstvenoj režiji. Neke vodopade ćemo pronaći vrlo lako, a za neke je potrebno imati snalažljivost i duh Toma Sojera, pa će nas tako autor posavetovati na primer ovako:

„U kući pored strugare potražite vlasnika Miku, pa će vam on objasniti kako da dođete do vodopada Babatalski skok, a najverovatnije će vas i odvesti do njega. Ukoliko Mika nije tu, nastavite kroz selo sve do crkve i spomenika sa leve strane puta. Na sledećoj raskrsnici skrenite levo uz veliku uzbrdicu naviše. Nakon par stotina metara, na maloj raskrsnici skrenite levo i nastavite pravo sve do kraja puta, koji završava ispred lepo preuređene stare kuće familije Bogdanović od kojih sam i saznao za ovaj vodopad koji je veoma skriven i verujem da za njega niko sem lokalnog stanovništva možda do sada nije ni znao. Prođite pored kuće sa njene donje strane i ugledaćete putić koji će vas odvesti do samog potoka u kome se nekoliko stotina metara uzvodno nalazi vodopad."

Nezainteresovanost turističkih agencija

Raskošna lepota vodopada i trud uložen u detaljno predstavljanje svakog od njih, izaziva velike simpatije posetilaca sajta. „Stvarno sam oduševljena vašim sajtom! Nedavno sam posetila vodopad Veliki buk u Lisinama blizu Despotovca i bila sam fascinirana! Iskreno, sada bih propala u zemlju od stida kada vidim koliko ništa ne znam o vodopadima u Srbiji. Nisam sanjala da ih ima u ovolikom broju! Svaku pohvalu upućujem autoru ovog sajta! Nemam reči!"

Dok se neki posetioci čude da nema turističke agencije koja organizuje obilaske vodopada, jedna profesorka piše: „Savršeno! Sve o našim vodopadima na jednom mestu. Iako sam profesor geografije, moram priznati da za neke lokacije nisam čula... zato ste Vi tu. Svaka čast!!!" A jedan planinar dodaje: „Samo mi koji tabanamo po planinskim vrletima znamo koliko je truda i napora trebalo da bi se došlo do ovih predivnih fotografija."

Pripremljena monografija o vodopadima Srbije biće izdata tokom ove godine. Kao i uvek, nije lako naći izdavača iako se radi o publikaciji koja promoviše nacionalno blago ove zemlje, ali naš sagovornik, sa upornošću koju je već dokazao na terenu, neće odustati dok ova važna knjiga ne izađe iz štampe. „Svaka ozbiljna zemlja ima po nekoliko ovakvih monografija, a mi čak ni prospekt. Naši vodopadi možda nisu tako veliki i impresivni kao što su, na primer, oni u Norveškoj, ali su lepi, naši, zapostavljeni a po lepoti nisu zanemarljivi, naročito kad imamo u vidu da se često nalaze u netaknutoj prirodi.

U proleće izgledaju moćno dok sa strahopoštovanjem posmatramo obrušavanje ogromnih količina planinske vode, a u svako godišnje doba su pomalo mistični. Skrivaju se u našem dvorištu kao drevne vile i vilenjaci, a za većinu nismo ni znali, ni čuli. Zato me ništa neće zaustaviti u nameri da njihovu lepotu pokažem našim ljudima, a i turistima."

Izvor: lovesensa.rs

NARUČI KNJIGU

Foto: vodopadisrbije.com