Kada se krajem 2015. godine pojavila knjiga pod naslovom „Skriveni svet drveća” Petera Volebena, privukla je veliku pažnju javnosti i nekoliko nedelja bila je bestseler na listi uglednog nedeljnika „Špigl”.
Inženjer šumarstva Peter Voleben potpuno je promenio način upravljanja šumskim područjima u Nemačkoj. Kaže da je rad sa drvećem njegov život.
Rođen je 1964. godine u Bonu, u Nemačkoj. Studirao je šumarstvo i bio dvadeset godina zadužen za oblast pod šumom u Himelu (pokrajina Rajna-Palatinat). Zabranio je korišćenje sredstava za zaštitu bilja i izbacio mašineriju.
Godine 2006. napustio je činovničko mesto u šumskoj upravi, nakon čega je objavio nekoliko knjiga posvećenih šumarstvu, lovu i zaštiti životne sredine. Volebenova knjiga o tajnom životu drveća bila je bestseler u Nemačkoj prošle godine, a od septembra 2016. godine dostupna je i na engleskom jeziku.
Zbog izuzetne neposrednosti, nemački stručnjak često gostuje na televiziji, ali kaže da ne želi da ga ljudi doživljaju kao šaptača drveću: „Ne grlim drveće i ne razgovaram s drvećem", rekao je za nemački FAZ (Frankfurter Allgemeine Zeitung).
O svetu prirode govori s divljenjem, pa čak i čuđenjem, ali ne i sa sentimentalnošću. „Za mene nije pitanje da li treba da koristimo živa bića, već kako da se odnosimo prema njima". Kaže da bi želeo da ljudi smanje potrošnju drveta i više uživaju u drveću, koje naziva „slonovima u svetu biljaka".
Na pitanje ‒ Da li smo izgubili vezu s prirodom? ‒ kaže: „Ne verujem, možda smo se samo malo distancirali od nje zato što su nas naučnici više od 200 godina učili da priroda funkcioniše bez duše."
Iz knjige napisane sa lakoćom i elegancijom može se saznati da šume nisu kruta i nepokretna bića, već visoko kompleksna i komunikativna bića, samo što su njihove reakcije mnogo sporije no što je to slučaj kod životinja i ljudi.
Volebenova analiza prikazuje drvo kao biće sa osećanjima i karakterom. Kako ističe, biljke i drveće mogu da biraju šta će da rade; mogu da odlučuju, imaju uspomene i čak se razlikuju prema karakteru. „Mogli bismo reći da postoje dobri i loši momci", kaže on. Drveće ima prijatelje, oseća usamljenost, vrišti od bola i podzemno komunicira putem tzv. wood wide web-a.
Bukve i hrastovi obrazuju šume koje žive hiljadama godina zato što se ponašaju kao porodice. Drveće živi u nekoj vrsti plemena i beskrupulozno štiti svoju vrstu, objašnjava Voleben. Duglazija i smreka takođe formiraju čvrste veze među pripadnicima sopstvene vrste. Vrbe su usamljenici. Ni topole nisu društvene, a „breza će uništiti drugo drveće kako bi njena krošnja imala više mesta da se širi".
Gradsko drveće, prema njegovim rečima, liči na decu ulice ‒ izolovano je od ostalih i bori se snažnim korenjem.
ODLOMAK
INTERVJU PETERA VOLEBENA
Nemački šumar i autor knjige „Tajni život drveća‟ o govoru drveća i zašto biljke imaju prava kao i sva druga živa bića.
Pišete sa mnogo strasti o drveću i šumama. Odakle potiče ta pasija?
Zaista nisam siguran. Imam dve sestre i brata, ali ja sam jedini u našoj porodici koji toliko voli prirodu. I kada sam bio dete uvek sam želeo da je zaštitim. Čuvao sam paukove u teglama i držao akvarijum na svom stolu. Svaki slobodan trenutak sam provodio napolju.
Zašto ste napisali „Tajni život drveća‟?
Vodio sam organizovane ture po (nemačkim) šumama 25 godina i ljudi su mi uvek tražili podatke u pisanoj formi kako bi mogli što više da pročitaju. Žena mi je govorila: „Petere, napiši do 10 strana, da bar možeš ljudima dati nešto materijala za čitanje‟, a ja bih uvek odbio. Više volim da budem napolju. Na kraju sam, ipak, popustio, napisao nekoliko strana i poslao ih jednom izdavaču.
U knjizi pišete o tome kako drveće poseduje jedan oblik inteligencije. Molim Vas da nam to objasnite.
Da, tako je. Ali, nije to inteligencija u smislu kako mi to inače opisujemo, već su vrhovi korenja drveća poput struktura u mozgu gde se odvijaju svi elektroprocesi. Drveće je u stanju da uči i odlučuje putem svog korenja. Na primer, kada je drveće pogođeno sušom, ono će to zapamtiti za čitav svoj vek, pa će već za naredno proleće adaptirati sistem korišćenja vodenih rezervi. Drvo-majka je u stanju da putem korenja odredi koje su sadnice njene sopstvene. Čak može i dodatno da ih hrani da bi bolje rasle.
Takođe navodite da drveće može da razgovara međusobno. Kako to?
Naučnici mogu vrlo lako da dokažu da drveće razmenjuje informacije. Na primer, kada neki insekt napadne drveće, mogu se izmeriti električni signali koji prolaze kroz drvo, a zatim će početi da proizvodi otrovne supstance kako bi se otarasilo insekata. Za to vreme, ono upozorava okolna stabla putem hemijskog poziva, tj. mirisa, tako da sve ostalo drveće istog trena saznaje kakva opasnost im preti pa može da se pripremi. Poznato nam je tek nekoliko reči iz jezika drveća do kojih smo došli na osnovu posmatranja kako ono reaguje kada mu preti opasanost. To je kao da učite neki jezik tako što povređujete ljude, a onda slušate šta vam govore. Tako da to i nije najbolji način da se uči jezik drveća, ali je za sada jedini koji nam je dostupan.
Opisali ste veze među drvećem kao „prijateljstvo“.
U izvornim šumama, drveće iste vrste živi u porodicama i ima svoju društvenu strukturu. U nekim slučajevima, dva drveta će toliko ispreplitati svoj korenski sistem da ako posečete jedno od ta dva drveta i ono drugo će uginuti. Kao par starih ljudi, kada onaj koji je još uvek živ govori: „Ne želim da živim dalje.‟
Svi znaju šta znače reči World Wide Web (svetska mreža-internet). Vi smatrate da se „wood wibe web“ (šumska veza) prostire po tlu šuma, prenoseći hranljive materije i informacije između korenskih sistema. Kakav je to prirodni internet?
To je mreža gljiva. Časopisi o prirodi su je nazvali „wood wibe web“ 1995. godine. To je vrlo, vrlo gusta mreža – u jednoj kašičici zemlje ima gljivičnih filamenata u dužini preko jedne milje. Za razliku od biljaka, gljive nisu u stanju same da se hrane, putem fosinteze, što proizvodi glukozu ili šećer. One obavljaju transport šećera ili vesti među drvećem, a drveće im za tu uslugu plaća šećerom. Pečurke su plodovi ove gljivične mreže.
Da li drveće oseća bol kada ga potkresujemo ili sečemo?
Nije nam poznato na koji način drveće oseća bol, ali mehanizam je isti kao kod ljudi. Kada povređujete drvo, električni signali putuju kroz stablo. Nova istraživanja Univerziteta u Lajpcigu pokazuju da će drvo, kada mu čovek odseče granu, lučiti supstancu za isceljenje, ali kada jelen zagrize granu, drvo će prvo početi da luči otrovnu supstancu kako bi odbilo jelena, pa tek onda i supstancu za isceljenje rane. To nam pokazuje da je drvo u stanju da oseti razliku među napadačima.
Neki kritičari tvoje knjige optužuju za antropomorfizam. Da li si ikada posumnjao u svoj stav da drveće ima neke osobine ljudi?
Ne, zato što bi višečasovno iznošenje činjenica o biohemijskim procesima svima bilo jako dosadno. Ali kada kažem da drvo-majka doji svoju decu, niko zaista ne misli kako drvo-majka privija sadnice na svoje nepostojeće grudi. Kada kažete dojenje, svi istog trenutka pomisle na ono što se zaista i dešava – na to da postoji jedna specijalna veza. Kada se uklone sve emocije iz činjenica, niko više nije zainteresovan. Tada je trenutak da se istraživanje približi ljudima koji nisu iz date profesije kako bi to istraživanje bolje razumeli.
Da li drveće i druge biljke imaju prava?
U Švajcarskoj ćete videti da biljke imaju prava u aktu o genetskoj tehnologiji koji priznaje „dostojanstvo živih bića“. Mislim da ćemo to za deceniju ili dve moći da vidimo i u drugim zemljama. Sadnja šuma bi mogla stati rame uz rame sa industrijskim stočarstvom koje se takođe kritikuje. Ne postoji doslednost u priznavanju prava životinja, pa zašto onda ne bismo radili šta poželimo sa biljkama.
Ako biljke poseduju inteligenciju, da li bi trebalo drugačije da se osećamo po pitanju eksploatacije šuma? Da li tu postoji etičko pitanje?
Smatram da je u redu koristiti šume za ogrev, nameštaj i sl, jer i ljudi imaju svoja prava. To je pitanje ravnoteže. Potrebno je da postoje zaštićena šumska područja, a ostala možemo koristiti umereno. Takođe, ne bi trebalo koristiti ogromne mašine za seču drveća jer se na taj način sabija zemljište. U mojoj šumi koristimo konje za seču i zato imamo više dobrobiti i prinosa nego oni koji u svojim šumama koriste teške mašine.
Kako vreme provedeno u šumi može da popravi zdravlje ljudi?
Istraživanja sprovedena u Južnoj Koreji i Japanu pokazuju da krvni pritisak opada ako ste u zdravoj četinarskoj šumi. Takođe postoji istraživanje koje kaže da ako gledate u drvo kroz prozor bolničke sobe, brže ćete ozdraviti nego da tamo nema drveta. To ima smisla. Na primer, vatra i ljudi idu zajedno, u suprotnom ne bismo napredovali kao što jesmo. A da biste dobili vatru potrebno vam je drvo, šuma, pa je ta jaka veza sa našim precima negde u dubinama podsvenog.
Da li bi trebalo da imamo više drveća u gradovima?
Prvo moramo da shvatimo da drveće u gradovima postoji zbog nas. Ono nije tamo radi svog blagostanja. Kada je u gradu park u kome imate nekoliko vrsta drveća, to je kao da imate jednu žirafu i jednog lava pa onda kažete: „O, pa to je savana!‟ Vi mislite da je to šuma, a to je zapravo zoo šuma. Drveće raste poput siročadi, dece sa ulice, jer nemaju porodičnih veza.
Šta bi Vas najviše obradovalo u razvoju istraživanja o šumama?
Moja najveća želja je da jednog dana razvijemo hemijski detektor koji bi povezao jezik drveća sa jezikom ljudi. Kada šetate kroz šumu, taj detetktor bi vam govorio o čemu drveće razgovara, da li je sve u redu ili se možda približava sisar na dve noge – najverovatnije s motornom testerom!
Gari Keni
HOW TREES SECRETLY TALK TO EACH OTHER - BBC NEWS
Trees talk and share resources right under our feet, using a fungal network nicknamed the Wood Wide Web. Some plants use the system to support their offspring, while others hijack it to sabotage their rivals.
Komentara: 0