Česti padovi zbog "iskliznuća", a samim tim i povrede (naročito kod starijih osoba), jedna od najčešćih povreda je – fractura radii locotypico ili prelom radijusa na tipičnom mestu. Radi boljeg razumevanja, kratko podsećanje na anatomiju.

Žibca (radius) sa lakticom (ulna) gradi podlakat i nalazi se u njegovom spoljašnjem delu. Ova kost ima telo i dva okrajka. Gornji okrajak čine glava (caput radii), vrat (collum radii) i kvrgu (tuberossitas radii) i nosi zglobne površine za ulnu i humerus.

Na donjem okrajku, sa spoljne strane, nalazi se processus styloideus (pripoj m. brachioradialis-a) i zglobne površine za dve kosti ručja – os scaphoideus et os lunatum, kao i distalnu zglobnu površinu za ulnu. Između ove dve kosti, nalazi se fibroznom opnom (membrana interossea antebrachii) koja ih povezuje.

Sama funkcija lakta, šake i podlakta zavisi od mnogih elemenata i zato je vrlo složena. Ulna i radijus čine najveći deo tih elemenata, ulazeći u sastav čak pet zglobova koji zajedno omogućavaju pokrete šake, podlakta i lakta. Stoga je logično da su prelomi ovih kostiju veoma značajni i potrebno je detaljno i dobro ih izolovati i prepoznati.

Prelom radijusa može biti udružen sa prelomom ulne, a može biti i izolovan. Može se prelomiti na nivou dijafize, a i na nivou okrajaka.

Što se tiče distalnog okrajka, tu imamo najčešći prelom od svih preloma kostiju lokomotornog aparata – fractura radii locotypico (smatra se da čini više od 10 odsto svih preloma). To znači da je prelom lokalizovan na 1-2cm od distalne zglobne površine, po dr Žarku Nikoliću, a 1,5 do 2,5cm po dr Dragoljubu Banoviću koji navodi da se sve ispod tog nivoa smatra niskim, a iznad – visokim prelomom.

Najčešći su poprečni prelomi, koji nastaju padom na šaku u dorzalnoj fleksiji, a ponekad i u volarnoj, međutim, može se desiti da budu i kominutivni (mnogostruki). Tu razlikujemo dva tipa preloma, od kojih je jedan češći – Kolov prelom (gde proksimalni fragment ide unapred i volarno, a distalni unazad i dorzalno).

Drugi, mnogo ređi tip preloma je Smitov prelom, gde se događa suprotno – proksimalni fragment pomera se unazad i dorzalno, a distalni unapred i volarno. Može doći i do kominutivnog (prelom na više fragmenata) preloma, a i čestog udruživanja sa prelomom stiloidnog nastavka laktice (processus styloideus ulnae). Prelom može biti sa većom ili manjom dislokacijom, od čega zavisi njegova stabilnost i dalje lečenje.

Klinička slika je vrlo karakteristična – deformitet donjeg dela šake je u obliku "bajoneta" ako se gleda spreda a u "obliku viljuške", ako se gleda s profila zbog dorzalne komponente. Kao i kod svih preloma, javlja se hematom, bol, krepitacije, gubitak funkcije...

Supinacija i pronacija su bolne u većini slučajeva, nemoguće. Mogu biti ograničeni i pokreti prstiju. Palpacijom se može utvrditi položaj stiloidnih nastavaka radijusa i ulne (stiloidni nastavak radijusa je normalno distalniji 10-15mm od stiloidnog nastavka ulne), kod preloma su ova dva nastavka u istom nivou ili je stiloidni nastavvak radijusa nekad i iznad. Ovo se zove Laungierov znak. Takođe, pacijent drži ruku eleviranu zbog sve većeg stvaranja otoka, zategnutosti i samim tim, sve jačeg bola.

Dijagnoza se potvrđuje rendgen dijagnostikom. Pri tome su bitna dva ugla – Ložijeov ugao, ugao koji zaklapa horizontala i linija koja spaja stiloidne nastavke ulne, kod preloma ovog ugla nema (što u stvari odgovara klinički Laungijerovom znaku) i drugi ugao, a to je ugao koji se vidi iz bočnog snimka, koji predstavlja volarna nagnutost distalne površine radijusa koja je normalno, oko 10-15 stepeni, a kod preloma je takođe nautralisana, dorzalnim pomeranjem fragmenta. Ovi uglovi su bitni kada se snimak pravi posle repozicije, da bi se potvrdila njena uspešnost.

Što se lečenja tiče, ono je najčešće neoperativno. Kod stabilnih preloma, može se odmah pristupiti imobilizaciji bez repozicije, ali ipak većina preloma mora biti reponirano. Imobilizacija traje 3-4 nedelje. Koristi se longeta od proksimalnog dela podlakta do metakarpofalangealnih zglobova (sa otvorom za palac). Može doći do komplikacija i narušavanja stabilnosti preloma, što se najčešće dešava kod kominutivnih preloma. Kod nestabilnih preloma, koristi se gipsana poveska ili longeta od sredine lakta do metakarpofalangealnih zglobova. Kod preloma gde je potrebna repozicija, ona se postiže relativno lako ali joj ipak treba prići savesno i pažljivo. Ruka se imobiliše u položaju ulnarne devijacije, volarne fleksije i pronacije.

U prvih 24 časa imobilizacije treba voditi računa o otoku jer ako se on poveća, to znači da je poveska previše zategnuta, zato je treba raseći i olabaviti. Kasnije, posle 5-8 dana, otok se smanjuje ali onda gips postaje preširok pa može doći do ponovljenih dislokacija, zato treba uraditi rendgen ponovo. Imobilizacije traje oko 3-4 nedelje. Ukoliko je ruka minimalno bolna na palpaciju i anatomija šake prikladna, može se početi sa rehabilitacijom. Nakon imobilizacije nije potrebna rendgen kontrola. Neki pacijenti mogu loše reagovati ne rehabilitaciju (povećanje bola, na primer), pa se imobilizacija u tom slučaju produžava za oko dve nedelje. Operativno lečenje se primenjuje kod nestabilnih, kominutivnih i niskih preloma.

Funkcionalno osposobljavanje

Ono počinje odmah po imobilizaciji, kako u fizičkom, tako i u psihičkom smislu. Dok je ruka u gipsu, potrebno je vežbati imobilisane mišiće – fleksore vežbati sa savijanjem prstiju, a ekstenzore važbati statičkim kontrakcijama (zato što statičke kontrakcije povećavaju intrafragmentarni pritisak koji potpešuje zarastanje). Aktivno vežbati okolne zglobove, šaku, lakat i rame, kako bi se pojačala cirkulacija i sprečili efekti imobilizacije. Ne samo fizikalna terapija, već i terapija radom ima svoju ulogu u rehabilitaciji, koristeći razne bimanuelne tehnike.

Po skidanju gipsa, počinje se sa kineziterapijom – kako osteokinematičkim pokretom radi otklanjanja efekata imobilizacije, tako i sa artrokinematičkim pokretima zbog očvršćavanja zglobne kapsule ručnog zgloba. Takođe, i terapija radom nastavlja da igra važnu ulogu, koristeći radnje iz domaćinstva: šivenje, seckanje, spremanje hrane, itd, takođe u svojstvu vraćanja snage, izdržljivosti i rehabilitacije.

Svaka vežba mora biti doziranja i imati progresiju u skladu sa brzinom oporavka, od jačine kontraktura i jačine bola (nikad ne ići preko granice bola, ni sa istezanjem, ni sa statičkim kontrakcijama!), od celokupnog stanja osobe. Kada su u pitanju snažne kontrakture, mogu se primeniti i dinamičke ortoze.

Isto tako, hidrokineziterapija (može se improvizovati u vidu lavora, lavaboa), naizmeničke kupke (tople i hladne kupke, zbog stimulisanja vazomotora), TENS (transkutana elektronervna stimulacija), IFS (interferentne struje) i DD (dijadinamične struje), kao i stabilna galvanizacija se takođe koriste u rehabilitaciji pacijenta sa ovom povredom, zbog pospešivanja regeneracije i analgetičkog efekta.
Ako nije bilo komplikacija i ako oštećenje nije bilo velikog opsega, potpuni funkcionalni oporavak se može očekivati za 6-8 nedelja.

Može se zaključiti da je ova povreda veoma značajna zbog svoje učestalosti da nije sklona komplikacijama ali da se ipak lečenju i KTH tretmanu treba pristupiti odgovorno i savesno kako do tih komplikacija ipak ne bi došlo.

Za posetioce portala PPNS: do naše sledeće objave, ukoliko imate neko pitanje iz oblasti fizioterapije - javite nam se koristeći kontakt-formu portala PPNS ili pošaljite komentar ispod članka. Odgovorićemo sa zadovoljstvom.

Autor: Mirjana Pavlović
Izvor: Fizioterapija