Genetski nemodifikovana hrana - sloboda izbora potrošača

APSTRAKT

U radu autor je analizirao pitanje slobode izbora potrošača na genetski nemodifikovanu hranu. U tom smislu najpre je detaljno analizirana presuda Evropskog suda pravde koja se odnosi na med zaražen polenom genetski modifikovanog kukuruza, kao i aktuelna praksa nemačkih sudova. Presuda Evropskog suda pravde, kao i pojedine odredbe evropskih propisa o genetski modifikovanim organizmima (u daljem tekstu: GMO) su analizirane iz razloga što je jedan od uslova u procesu pristupanja Srbije EU harmonizacija domaćih propisa sa propisima EU, što podrazumeva i implementaciju u domaće zakonodavstvo odredbi koje se tiču GMO-a.

Sa druge strane, nemačka sudska praksa je analizirana imajući u vidu da je Nemačka jedan od najjačih protivnika uzgajanja i korišćenja GMO. Nadležni nemački organi iskoristili su sve mogućnosti koje proizilaze iz evropskih propisa, da, što je moguće više, spreče primenu GMO. Osim toga, veliki broj nemačkih udruženja i organizacija do sada su više puta podneli tužbu pred Evropskim sudom pravde protiv uzgajanja GMO.

U radu su analizirani i domaći propisi o GMO. Na osnovu ovih analiza, autor ukazuje na probleme sa kojima se sreću potrošači pri kupovini, tj. izboru genetski nemodifikovane hrane. Naime, prema evropskim propisima obeležavanje proizvoda koji sadrže GMO je obavezno ako je njihovo prisustvo više od 0,9%. Za razliku od prethodnog Zakona, važeći srpski Zakon o zaštiti potrošača ne sadrži odredbe koje se odnose na obavezu obeležavanja proizvoda koji sadrže GMO. Obaveza obeležavanja GMO proizvoda je pre svega u interesu potrošača, naročito imajući u vidu da prema predlogu novog zakona o GMO odgovornost za štetu koju izazove GMO proizvod snose trgovac i sam korisnik.

ZAKLJUČAK

U većini evropskih zemalja nije dozvoljeno uzgajanje GMO, ali je dozvoljeno njihovo prisustvo u hrani. Obeležavanje proizvoda koji sadrže GMO je obavezno ako je njihovo prisustvo više od 0,9%. Najnovije studije o posledicama genetski modifikovanog kukuruza dovele su u pitanje bezbednost proizvoda koji sadrže GMO po ljudsko zdravlje i životnu sredinu, i pokrenule raspravu o tome da li evropski propisi dovoljno štite potrošače. Naime, pogrešno je nuditi potrošačima nešto što nije dokazano da je bezbedno bez obzira na procenat prisustva GMO.

U zemljama u kojima je dozvoljeno uzgajanje GMO ova odluka potiče od malog broja nosilaca vlasti i ozbiljno vređa pravo svakog pojedinca na organsku i konvencionalnu hranu. Naime, ni u jednoj zemlji do danas nije izgrađen nijedan pouzdan mehanizam koji štiti slobodu izbora potrošača, odnosno pravo svakog da prilikom kupovine proizvoda bude tačno obavešten o tome da li je taj proizvod genetski modifikovan u celini, delimično ili u tragovima, koji su samo na izgled zanemarivi.

Poznato je da je uslov pristupanja Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji liberalizacija propisa u oblasti proizvodnje i prometa genetski modifikovane hrane. Ovoj liberalizaciji protive se ne samo zdravstveno-bezbednosni razlozi i obaveza zaštite potrošača nego i ekonomski interesi Srbije, kao i negativno raspoloženje javnosti o GMO. Uostalom, u 21. veku jedno od osnovnih prava koje imamo je pravo da znamo kakvu hranu kupujemo i jedemo.

Analiza domaćih propisa svakako otvara pitanje procedure obeležavanja i prometa GM hrane i GM hrane za životinje, koja je regulisana u Zakonu o bezbednosti hrane, uprkos zabrani uzgajanja i prometa GMO u Zakonu o GMO. Takođe, ostaje nejasno šta se podrazumeva pod novom hranom u smislu Zakona o bezbednosti hrane. Ova pitanja svakako izazivaju sumnju da se GMO latentno uvode na mala vrata u Srbiju uprkos činjenici da se u genetskom inženjeringu ukrštaju biljne i životinjske ćelije i stvaraju organizmi o čijim osobinama za sada malo znamo, a čije će se pravo lice otkriti tek u budućnosti.

O AUTORU

Mr Sonja Spasojević je zasnovala radni odnos na Pravnom fakultetu u Kragujevcu 15. 3. 2001. godine u zvanju asistenta pripravnika za predmet Pravo industrijske svojine. U zvanje asistenta za užu privredno-pravnu naučnu oblast izabrana je 25. 1.2008. godine (reizabrana 25. 1. 2011. godine). Od školske 2008./2009. do školske 2011./2012. godine izvodila je vežbe iz Privrednog prava, kao i vežbe iz Prava industrijske svojine u školskoj 2012./2013. godini. Od 2002. do 2005. godine učestvovala je u naučno-istraživačkom radu na Projektu „Slobode i prava čoveka i građanina u konceptu novog zakonodavstva Republike Srbije“, odobrenog od strane Ministarstva za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije.

Stipendista je Max-Planck instituta u Minhenu. U cilju naučnog i stručnog usavršavanja ukupno je provela godinu dana na ovoj vodećoj evropskoj i svetskoj instituciji za Pravo industrijske svojine i Autorsko pravo (mesec dana 2004. godine, po četiri meseca 2005. i 2007. godine, i tri meseca 2008. godine). U organizaciji nemačkog Udruženja za međunarodnu pravnu saradnju (Deutsche Stiftung für internationale rechtliche Zusammenarbeit - IRZ) i Pravosudne akademije Republike Makedonije vodila je u Skoplju 26. juna 2012. godine seminar sa temom: „Građanskopravna zaštita patenta i žiga u Srbiji“.

Govori nemački, a služi se engleskim jezikom.

LITERATURA

Aris, A., & Leblanc, S. (2011). Maternal and fetal exposure to pesticides to geneticallymodified foods in Eastern Townships of Quebec. Reproductive toxicology, 4, 528−533.
Clair, E., Gress, S., & Mesnage, R. (2012). Cytotoxicity on human cells of Cry 1 Ac Bt insecticidal toxins alone or with a glyphosate-based herbicide. Journal of Applied Toxicology. Retrieved from: http//www.onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1002/jat.2712
Clair, E., Defarge, N., Grees, S., Honnequin, D., Malatesta, M., & Mesnage, R. (2012). Long term toxicity of a Roundup herbicide and a Rounduptolerant genetically modified maize. Food and Chemical Toxicology, 50(11), 4221−4231.
Domingo, J.L. (2000). Healt risks of GM foods: Many Opinions but Few Data. Science, 9, 1748−1749.
Engdahl, W. (2007). Seeds of Destruction: The Hidden Agenda of Genetic Manipulation. Canada: Global Research, Centre for Research and on Globalization.
Jošt, M., & Koks T. (2005). Tehnologija samouništenja. Beograd: Metaphysica.
Kaluđerović, Ž. (2008). GMO: Prvih dvanaest godina – stanje i perspektive. Socijalna ekologija: časopis za ekološku misao i sociologijska istraživanja okoline, 2, 165−181.
Kaluđerović, Ž. (2009). Kontroverze oko GM ili transgenih organizama. Arhe, 12, 159−172.
Papić Brankov, T.,  Lovre, K. (2013). WTO Law and genetically modified products. Retrieved from: http//ageconsearch.umn.edu/bitstream/160376/2/06-Brankov,%20Lovre%20-%20EAAE%20135.pdf.
Papić-Brankov, T. (2013). Hrana budućnosti ili bioterorizam. Beograd: Službeni glasnik.
Power, A.G. (2002). Ecological risks of transgenic virus-resistant crops. In: D.K. Letourneau & B.E. Burrows (Eds.), Genetically engineered organisms – Assessing Environmental and human health effects (pp. 125−142). Florida: CRC Press.
Pusztai, A. (2002). Can science give us the tools for recognizing possible health risks of GM food?. Nutrition and Health, 16(2), 73−84.
Rowell, A. (2003). Don’t worry, it’s safe to eat: the true story of GM food, BSE, and Foot and Mouth. London: Earthscan Publications Ltd.
Smith, M.J. (2005). Sjeme obmane. Zagreb: Biovega.