U utorak 30. marta u Palati Srbije, uz prisustvo ministarke i većine članova kabineta Ministarstva poljoprivrede i životne sredine i predstavnika nekoliko ambasada Evropske unije, održana je promocija štampane „Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014­2024” – verovatno poslednje nacionalne strategije pre pristupanja naše države EU. To je, posle Strategije iz 2005. druga zvanična strategija naše „strateške delatnosti”.

Pored rukovođenja izradom „Strategije razvoja zemljoradničkog zadrugarstva u Republici Srbiji” (2012) – koja je u svojoj primeni najviše dogurala dotle da bude primereno „okačena” na sajt Zadružnog saveza Vojvodine, ali ne i na sajtove Zadružnog saveza Srbije i Ministarstva poljoprivrede (koje je i finansiralo njenu izradu), kao član ekspertskih timova učestvovao sam u izradi i čak tri strategije razvoja poljoprivrede za tri „naše” države čija se prestonica nije menjala: SFRJ (1982), SRJ (1999) i (naknadno pri­ ključen) za RS (2014).

S obzirom na višedecenijsko angažovanje u oblasti agroekonomije, smatram sebe odgovornim da sistematizujem razloge zašto se čak i relativno dobro urađene strategije poljoprivrede u velikoj meri ne ostvaruju i što će ih države poput Srbije sve teže moći da realizuju.

Prvi je odnos svih vladajućih političkih koalicija prema poljoprivrednicima i poljoprivredi koji se ogleda u omalovažavajuće malom izdvajanju budžetskih sredstava za razvoj agrara i elementarnih infrastrukturnih potreba sela, uključujući i ovogodišnje protivzakonito značajno smanjenje agrarnog budžeta ispod propisanih pet odsto ukupnog državnog budžeta.

Drugi je odsustvo konkretnijih nacionalnih programa razvoja poljoprivrede i sela, sa definisanim nosiocima, rokovima realizacije i izvorima sredstava za pojedine planske zadatke i njihove godišnje kontrole (ne)ostvarivanja – radi blagovremenog preduzimanja „korektivnih mera” u realizaciji strategije.

Treći je nepredvidivost mera agrarne (i u „tragovima” ruralne) politike, koje se pod uticajem lobističkih grupa često i u toku iste godine menjaju radi ad hoc prilagođavanja potrebama naših tranzicionih kapitalista, agrobiznis projekata iza kojih „stoje” pojedine partije ili njihovi lideri ili, pak, lobistička udruženja drugih agrarnih tranzicionih dobitnika kojih nema čak ni u spisku obveznika PDV, a ni u spisku obveznika koji su podnosili prijave za oporezivanje godišnjeg ukupnog prihoda građana – a u poslednjoj tranzicionoj deceniji kupili su pojedinačno čak i više od 2.000 hektara oranica, novu i vrednu poljoprivrednu mehanizaciju, džipove...

Četvrti je politička averzija i zakonsko zapostavljanje zadruga kao organizatora proizvodnje i prometa repromaterijala i otkupa tržišnih viškova od 99,5 odsto ukupnog broja odnosno sadašnjih 628.522 porodična poljoprivredna gazdinstva. To se ogleda i u namernom izopštavanju zadružnog sektora iz procesa restitucije – kome je bez naknade od 1953. do danas oduzeto imovine u vrednosti od barem osam milijardi evra.

I peto, kao „šlag na tortu” (i pored višedecenijskog domaćeg „jada”), sve je izraženiji razarajući uticaj procesa globalizacije proizvodnje, liberalizacije tržišta i od nadnacionalnih korporacija (pod „kišobranom” tzv. međunarodnih integracija u nadnacionalnu „državu“ i „partnerstva” sa nadnacionalnom armadom) ubrzanog preuzimanja svih nacionalnih ekonomskih potencijala – od banaka, kao „krvotoka” privrede, preko trgovine (sa antićiriličnim preimenovanjem naziva lanca prodavnica koji se bukvalno može prevesti sa „kupi i beži”?).

Nosioci državne agrarne politike nikako da shvate da se pri realizaciji bilo koje strategije „ni iz čega ne može stvoriti nešto”, čak i kad nam je konačno dostupna „šargarepa na dugačkom štapu” – potencijalnih 170 miliona evra ili oko 24 miliona evra godišnje od 2014. do 2020. godine iz pretpristupnog fonda EU (IPARD), koja su približno jednaka iznosu koji je dobijala i Hrvatska – iako ima dvostruko manje agrarne kapacitete nego Srbija!

Budući da Srbija već drugu godinu kasni u institucionalnom i kadrovskom obezbeđenju preduslova za povlačenje sredstava IPARD­a, naši poljoprivrednici realno neće moći da dobiju povraćaj dela sredstava iz tog fonda ni u 2016. go­ dini.

Jedino rešenje koje preostaje jeste model naše viševekovne narodne samoodrživosti – „u se i u svoje kljuse”, koja se može realizovati na dva načina. Prvi je da se oformi Nacionalna razvojna banka preko koje bi se obavljale sve finansijske transakcije državnog sektora – od kabineta predsednika Republike, preko svih nacionalnih kompanija do javnih preduzeća u svim lokalnim samoupravama, uključujući i sve para­državne agencije. U toj novostvorenoj banci dnevni iznos raspoloživih „sredstava po viđenju” bio bi na nivou desetina miliona evra, koje bi se, bez zaduživanja u inostranstvu, mogle koristiti za beneficirano kreditiranje odobrenih projekata za razvoj agroprivrede – do refundiranja dela investicionih ulaganja iz sredstava IPARD­a. Drugi model je da se od oko devet milijardi evra devizne štednje u domaćim bankama izdvoji samo dva odsto u Fond za razvoj namenski za potrebe finansiranja odabranih IPARD projekata.

U protivnom i ova Strategija ostaće „mrtvo slovo na papiru”, a Srbija će do 2020, kada se završava budžetski period rezervisanih sredstava IPARD­a, verovatno „baciti u zasenak rekorde” Bugarske i Rumunije po minornosti korišćenja pretpristupnih fondova EU.

Foto: Rajko Karišić
Izvor: Politika, 17. април 2015.


GRADOVI I OPŠTINE SRBIJE PROTIV GMO

● O GMO ● Roba bez GMO ● Foto ● Video (O GMO/video, bez prevoda) ● Članci (domaći mediji, strani mediji) ● Dokumenti (domaći izvori, strani izvori) ● Svet ● Evropa ● Srbija ● Gradovi-opštine ● Kragujevac bez GMO ● M. M. Ševarlić (nazivi aktiviraju linkove)