U uzvitlanoj prašini dignutoj nakon nezvanične najave izmene zakona o genetski modifikovanim organizmima (GMO), osim histerije, misterije i zastrašivanja naroda, moglo se čuti i da u Srbiji nema ni valjane kontrole proizvoda na tržištu, niti dovoljno laboratorija u kojima bi se precizno utvrdilo postojanje i postotak genetske modifikacije

Prašina se, kao i svaka, brzo stišala kada je rečeno da zakon kojim bi se dozvolio promet GMO još neće na dnevni red republičkog parlamenta, ali sumnja u efikasnost nadležnih po ovom pitanju je ostala. Na stranu pitanje “za ili protiv GMO” jer je to i globalna dilema, na stranu izmene važećeg zakona, na stranu i agilnost i efikasnost državnih inspekcija – u svakom slučaju ne može se reći da nemamo laboratorije sposobne da u promile izmere eventualne genetske modifikacije. Za sada su u Srbiji akreditovane četiri i one su svakako na visini zadatka. Jer, da nisu, ne bi ih aminovale domaće i međunarodne nadležne institucije.

Jedna od njih je Laboratorija za ispitivanje semena Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada u kojoj se svakodnevno već godinama analizira semenski materijal, kako bi iz ove kuće na naše i svetske njive dospeo samo kvalitetan i zdrav, ali se ispituju i namirnice koje završavaju na našim trpezama. Kako smo čuli od pomoćnice direktora za naučno-istraživačke poslove Instituta, dr Dragane Miladinović, Laboratorija je akreditovana 2003. godine, koristi međunarodno priznate metode i učestvuje u testiranju stručnosti za ispitivanje prisustva genetičke modifikovanosti u međulaboratorijskim poređenjima. Pored domaće, Laboratorija za ispitivanje semena ima i međunarodnu akreditaciju za GMO testove, koju je dobila od Međunarodnog udruženja laboratorija za ispitivanje semena (ISTA). Takođe, ovlašćena je i za ispitivanje prisustva genetičke modifikovanosti u pošiljkama koje se uvoze.

– Kroz naše redovne aktivnosti nastojimo da prenesemo naučna dostignuća u praksu, a naša misija, kao semenske i naučne kuće je da, sprovodeći i poštujući zakone naše zemlje, kako one o semenu i sadnom materijalu, tako i o GMO, našim kupcima damo zdravo seme. Takođe, sve smo više okrenuti organskoj proizvodnji, i kukuruza, i pšenice, i soje, i drugih kultura, dakle, proizvodimo i organsko seme, što, naravno, apsolutno isključuje GMO – kaže Dragana Miladinović.

Osnovna delatnost Laboratorije je ispitivanje kvaliteta semena, kao i učešće u naučnim projektima ali kroz njene su aparate prošle i najrazličitije namirnice, to jest uzorci koje poljoprivredna, zdravstvena i druge inspekcije i institucije svakodnevno uzimaju na tržištu i šalju na ispitivanje.

– Pomažemo državi u monitoringu namirnica i useva. Analiziramo proizvode koje nam dostavljaju inspektori iz nadležnih inspekcija i njima šaljemo rezultate, a neke i sami objavljujemo, u naučne svrhe. Ispitujemo, tako, različite prehrambene proizvode, bilo da su uzorkovani sa rafova marketa, specjalizovanih radnji, bilo da su domaći ili stižu iz uvoza, i uglavnom ne dobijamo neočekivane rezultate. Tamo gde se ne očekuje genetska modifikacija i nema je. U svakom slučaju, svojim ispitivanjima, rezultatima i, naravno, načinom proizvodnje vlastitog semena, doprinosimo tome da hrana na našem tržištu bude bezbedna i zdrava – naglašava Dragana Miladinović dodajući da to što su četiri laboratorije ovlašćene da ispituju prisustvo genetičkih modifikacija, znači da su u stanju da ga kvalitativno i kvantitativno odrede.

Inače, prisustvo GMO se utvrdi za nekoliko sati.

– Kada uzorak dođe u laboratoriju, najpre se samelje. Potom se izoluje DNK i upotrebi PCR smeša da bi došlo do reakcije. Produkti reakcije zatim idu na elektroforezu. Ukoliko se utvrdi da postoji genetska modifikacija, akreditovanim metodama se obavlja kvantifikacija modifikacije, odnosno proverava u kojoj je meri ona prisutna - objasnili su nam stručnjaci u Laboratoriji novosadskog Instituta dodajući da se najčešće ispituju soja, kukuruz, uljana repica, šećerna repa, pirinač i proizvodi koji ih sadrže.

Prvi korak u detekciji GMO je takozvani skrining metod. Njime se detektuju DNK elementi, promotor i terminator, koji su prisutni u većini raličitih GMO biljnih vrsta. Međutim, s obzirom na to da ovi elementi mogu biti prisutni u biljkama u prirodi koje su zaražene virusom mozaika karfiola ili bakterijom Agrobacterium tumefaciens, povećan je i rizik od lažno pozitivnih rezultata testa, što se, kako kažu naši sagovornici može izbeći detekcijom ciljnih sekvenci karakterističnih za svaki transgeni organizam. Zbog mogućnosti pojave lažno pozitivnih rezultata, analize rađene u neakreditovanoim laboratorijama ipak bi trebali uzeti s rezervom.

Postoji i druga metoda koja identifikuje GM biljne vrste, a koja nije zasnovana na detekciji modifikovane DNK. To je takozvani "elisa" test, koji se uglavnom primenjuje na terenu, to jest na njivama. Naime, test trakama se u veoma kratkom roku može utvrditi prisustvo GM u biljkama na njivama, ali se takve trake ne mogu koristiti za testiranje termičkih ili hemijski obrađenih uzoraka. Pomenimo, prema važećoj regulativi u Srbiji, dozvoljeno je prisustvo do 0,9 odsto za proizvode koji sadrže soju, kukuruz, uljanu repicu ili pirinač. Čim se utvrdi nivo i blizu te granice, odmah sledi zabrana prometa. Inače, seme i reproduktivni materijal smatraju se genetički modifikovani ako sadrže više od 0,1 odsto GMO.

Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić uverava da ni eventualnim izmenama zakona neće biti dozvoljna proizvodnja GMO na našim njivama, a da će, ako se dozvoli promet, ti proizvodi biti dobro obeleženi, što je bolje za građane nego da stalno sumnjaju u hranu koju kupuju. Činjenica je da ni u samoj Evropskoj uniji nema jedinstvenog stava oko upotrebe i uticaja takve modifikovane hrane. Jedni tvrde kako i nakon više od 15 godina uzgoja i potrošnje u svetu još nema konkretnog dokaza o štetnosti na zdravlje ljudi, životinja i okoline.

Drugi, pak, uporno tvrde da je hrana bez genetski modifikovanih organizama temeljni uslov za zdravu i kvalitetnu ishranu, a da je dokazano i da takav uzgoj već zbog pesticida uzrokuje zagađenje vode i zemljišta. Ni u Evropskoj uniji, međutim, nema mnogo prijatelja genetski modifikovanih biljaka i životinja. Jedina modifikovana biljka čiji je uzgoj uopšte dozvoljen je jedna sorta kukuruza, ali čak i taj kukuruz je zabranilo devet zemalja. Najveći proizvođači ove sorte su Španija, Portugalija, Češka, Slovačka i Rumunija, ali i tako se taj kukuruz prostire na manje nego 0,1 odsto obradivih površina u EU.

Elem, kada konačno stavimo paraf na novi zakon koji dozvoljava trgovinu genetski modifikovanom hranom čak i najžešći protivnici GMO neće imati mnogo razloga da se jede jer, po ugledu na mnoge evropske zemlje, možemo doneti podakta i propise koji predviđaju ograničenja u cilju zaštite tržišta i potrošača. U krajnjem slučaju, niko nas i ne tera da gajimo GM biljke na našim njivama i verovatno ni neće – one se ne gaje ni u najvećem delu Evrope pa zašto bi kod nas?

Izvor: Dnevnik
Slađana Gluščević