Kad bi referentna laboratorija u Zemun Polju sutra počela da radi, mnogi ratari, trgovci žitom, stočari i mlekari bi razmislili da li da stave ključ u bravu.

Srpska afera sa visokim nivoom kancerogenog aflatoksina u mleku još odzvanja Evropom ali srpska kolateralna priča o sistemu kontrole i referentnoj laboratoriji brzo je utihnula.

Prebrzo, ako se ima u vidu da je "Afera mleko" ukazuje na potpuno rasulo u sistemu kontrole hrane u Srbiji.

"Odmah po izbijanju afere, a sada i po analizi superkontrole koja je došla iz referentne laboratije EU iz Holandije, videlo se da domaća kontrola ne radi svoj posao i tu je država najveći krivac. Mlekare čiji su uzorci koji ne ispunjavaju ni deset puta niži domaći standard treba kazniti", kaže za MONDO profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu Miladin Ševarlić.

Referentna laboratorija nije "tamo neka" ili "još jedna u nizu" laboratorija, već je vrh sistema kontrole u jednoj zemlji, sa najboljom opremom i stručnjacima u oblastima koje se kontrolišu.

Paralela je da u pravodusnom sistemu imate osnovne sudove a nemate Apelacioni, Vrhovni ili Ustavni sud, sudove koji ispravljaju greške nižih instanci.

Srbija svoju referentnu laboratoriju "gradi" decenijama. Iako je EU u taj projekat od 2003. uložila 15 miliona evra, stiglo sa samo do toga da se 2009. godine svećano otvori zgrada Direkcije za nacionalne referentne laboratorije (fitosanitarna laboratorija, laboratorija za bezbednost hrane, hrane za životinje i mleko; i laboratorija za rezidue) i na tome je ostalo.

Prethodni ministar poljoprivrede Dušan Petrović je rekao da su rad Nacionalne laboratorije kočile uprave za veterinu i za zaštitu bilja, smatrajući da postoji ustaljen sistem i već deset takvih liceniranih instituta, pa da otvaranje novog nije potrebno.

Obuka dela ljudi je sprovedena ali oni nisu zaposleni u toj ustanovi, oprema i dalje stoji neraspakovana.

Predstavnik EU Vensan Dežer je čak zapretio da će odustati od projekta, pa je iz Vlade dobio čvrsta obećanja da će laboratorija krenuti u drugom tromesečju 2014.

Pare koje još nedostaju "da sve krene" uz 450 miliona dinara namenjinih iz budžeta za 2013, navodno će biti dobijene iz stranih fondova.

Pored manjka referentne laboratorije, Srbija nema ni imenovane nacionalne laboratorije za ispitivanje kvaliteta mleka onako kako ih Evropska unije prepoznaje. EU je i tu spremna da pomogne sa parama i opremom ali "nema s kim da radi".

"Ta oprema još nije nabavljena jer u Srbiji nije bilo nikoga ko bi mogao da je primi, niti da se obuči za njeno korišćenje", rekao je pre neki dan Vensan Dežer i dodao da je o tom problemu već razgovarao s najmanje tri nadležna ministra.

Ono što Srbija, međutim, ima je četrdesetak akreditovanih laboratorija koje rade kontrolu poljoprivrednih proizvoda i hrane. Od toga je dvadeset sa licencom iz ove naše aktuelne priče o aflatoksinu u mleku, ali je pitanje koliko one žele ili mogu da rade u interesu javnog zdravlja.

Iako je najlakše za haotičnu situaciju svu krivicu svaliti na političare koji su vodili Ministarstrvo poljoprivrede, istina je mnogo bolnija.

Postojanje referentrne laboratorije i pod njom ustrojenog sistema kontrole u suštini nikome ne odgovara.

Državi iz razloga što je sam sistem kontrole veliki posao i to od one vrste koji se na ovim prostorima najmanje voli – konstantnog rada i to na visokom standardu.

Uz to, tu nema političkog profita, jer kontrola sama po sebi znači zameranje proizvođačima i trgovcima, bilo da su mali od kojih živi lokalna samouprava, bilo da su monopolisti koji drže neku granu trgovine i utiču na uvozno-izvozne bilanse čitave ekonomije.

Možete li da zamislite da, u običnoj sitauciji kada nema nikakve uzbune ni afere, Ministarstvo zabrani izvoz recimo kukuruza (izvoznog aduta Srbije) jer je utvrdilo da je naš kukuruz bolestan.

Naravno da ne možete, pa nisu mogli ni u Ministarstvu poljoprivrede kada je u novembru analiza srpske ispostave SGS-a utvrdila da je samo trećina našeg kukuruza dobra za ljudsku upotrebu.

Zabrana je usledila tek ovih dana, kada su zbog zagađenog srpskog kukuruza uzbunu dugli Nemci, Holanđani, Belgijanci...

Da plivanje protiv struje nije ni na kraj pameti državnim službenicima rečito govori primer direktora Uprave za zaštitu bilja Jana Boćanskog.

Boćanski je, prema navodima bivše ministarke poljoprivrede (2004-2006) profesorke Ivane Dulić Marković na njenom blogu na sajtu "Agrarije", na skupu pred dve stotine poljoprivrednika na Tari "mrtav hladan rekao" da su njemu pri preuzimanju dužnosti rekli da se ne meša u svoj posao i da ne talasa.

Dulić Marković u istom blogu (5. decembra 2012.) predlaže hitnu smenu direktora Uprave za zaštitu bilja i direktora Uprave veterine, što se Boćanskom i njegovom kolegi Ivanu Soči i dogodilo "zbog dela nečinjenja", ali tačno tri meseca kasnije, na kraju "Afere mleko".

Sistem veterinarske i fitosanitarne kontrole u ovom trenutku ne odgovara ni proizvođačima, ni trgovcima. Prosečno srpsko gazdinstvo je malo i siromašno, a uvođenje svakog standarda i njegovo održavanje košta.

Ako se želi zaraditi u zemlji u kojoj je prinos mali, a subvencije ni izdaleka tako obilne kao u EU, mora se kupovati jeftino seme, jeftino đubrivo, jeftina hrana za stoku koja se "mulja" sa zdravijom hranom, jeftino stoka leči...

A jeftino i kralitetno nikada ne idu zajedno, a ne daju ni nešto zdravo, pokazuju nam afere.

Za bolju kontrolu zalažu se više oni veći proizvođači, kojima bi uređen sistem doneo viši profit, tvrde u Centralnoj asocijaciji proizvođača mleka Vojvodine, koja okuplja 3.500 proizvođača od 15.000 u celoj Srbiji.

"Poslali smo hiljade dopisa Ministarstvu poljoprivrede da se uvede sistem državne laboratorijske kontrole. Nama bi to mnogo značilo, jer bi nam mleko plaćali po njegovom kvalitetu, a redovna kontrola značila bi i redovne izveštaje o zdravstvenom stanju životinja, što sada ne može svako da priušti kroz privatnu analizu", kaže za MONDO Sanja Bugarski, predsednik.

Gospođa Bugarski iznosi i jedan, u svetlu mlečne afere veoma zabrinjavajući podatak.

Naime, samo nekoliko najvećih mlekara u Srbiji analizira mleko pri preuzimanju (da bi ga platilo prema parametrima kvaliteta) dok ga sve ostale mlekare kupuju "na belo", tj, bez analize. To znači i da ti ostali ne mogu da rade ni neku dodatnu kontrolu u situacijama kada se sumnja na nešto, poput aflatoksina sada.

"Afera mleko" zasad se završila, uz degradiranje pravilnika o hrani i smenu dvoje ljudi u lancu kotrole, kao i sa famoznim izveštajem iz laboratorije Rikilt iz Vaheningena.

"Rezultati iz Holandije su generalno nezadovoljavajući, a ona tri uzorka koja prelaze i novu-staru granicu od 0,5 mikrograma aflatoksina pokazuju zabrinjavajuću društvenu neodgovornost proizvođača od kojih su uzeti, a govore i da državna kontrola jednostavno ne radi svoj posao", kaže profesor Ševarlić.

Dok "inspekcija ne proradi" Ševarlić predlaže uvođenje skupljeg mleka prve klase (po EU standardu aflatoksina) i jeftinijeg (sa maksimumom po domaćem pravilniku).

"Taj ekonomski, novčani, način jedini je pravi način da se proizvođači podstaknu da unapređuju svoj kvaltitet", kaže Ševarlić, koji je i predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije.

Da se više ne bi dogodilo da se potrošač panično zapita kakvo to mleko kupuje tek kada zazvoni uzbuna u susedstvu, trebalo bi savete iz blogova Ivane Dulić-Marković ukrstiti sa rezultatima iz Holandije.

Holandske testove sa poznatim nivoima aflatoksina "na slepo" poslati u svih dvadeset domaćih laboratorija pa videti koje su zaista sposobne za nezavisnu analizu.

Time bi se stalo na kraj već poznatoj pojavi da izvoznik kukuruza zaređa po laboratorijama dok ne dobije rezultat koji mu odgovara da bi mogao rđavu robu da pošalje u svet.

To su prve mere, a ukoliko se zaista želi ozbiljan monitoring, kaže Dulić Marković, trebalo bi iz budžeta države obezbediti "koliko god treba" da svako može da testira svoj kukuruz u ovlašćenoj laboratoriji, zatim pozvati (francuski) SGS i platiti im "koliko god traže" da uspostave sistem monitoringa za državu.

Na kraju ali ne i najmanje važno "hitno uspostaviti Nacionalnu laboratoriju u Zemun Polju, i za sistematizaciju koja već postoji na konkursu zaposliti kompetentne istraživače koji postoje u zemlji, ali ne rade za tajkune i partije".

Jeste da će kada se uspostavi se piramida prave kontrole, mnogi ratari i trgovci žitaricama, stočari i mlekare imati velikih problema ili čak prestati sa radom, kaže profesor Ševarlić ali navodi i da moramo shvatiti da bez poštovanja standarda nemamo šta da tražimo u utakmici sa evropskim proizvođačima.

"Ako se ne spremimo već sada, kada uđemo u EU mogu svi da stave ključeve u brave", upozorava profesor Ševarlić.

Sve ostalo je "štap i kanap" do sledeće afere mleka, mesa ili nečeg trećeg.

Izvor: Mondo
Georgi Mitev Šantek