Organska proizvodnja soje mogla bi da bude naša izvozna šansa, budući da je Institut za ratarstvo i povrtarstvo (IPR) u Novom Sadu neformalni centar evropske asocijacije "Dunav soja". Srbija je jedina zemlja u Evropi koja ima samodovoljnu proizvodnju soje, a tržište zapadne Evropa svojom proizvodnjom zadovoljava 1 do 2% sopstvenih potreba. "Dunav soja" obuhvata regione iz 16 zemalja, od južne Nemačke i severne Italije, do Bugarske i južne Ukrajine, a IRP ima najkonkurentnije sorte nemodifikovane soje.

- U nizijama centralne Evrope postoji potencijal, i mi smo se tu uključili. Može se reći da je IRP vodeća ustanova u Evropi za razvijanje novih sorti soje. U svetu, osim multinacionalnih kompanija, nama može da parira samo nekoliko velikih univerziteta u SAD, i tu se priča završava. Naša tradicija nije duga, manje od 40 godina, a početkom 1990. su proizvedene prve sorte stvorene kod nas. Neke od njih se i danas gaje. One su u prvoj sezoni sa naših njiva potisnule reprodukovane američke sorte. Danas imamo 115 sorti registrovanih u Srbiji i 57 u inostranstvu, a od toga 15 na evropskoj sortnoj listi. Naša velika šansa je izvoz semena i organsko uzgajanje soje. Naša prednost je što smo prošli jedan težak period, gde nismo davali dovoljno hraniva ni pesticida. Naša zemlja nije toliko kontaminirana, i brže bismo dolazili do licenci - kaže Jegor Miladinović, naučni savetnik u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo.

Koji su preduslovi koje država mora da obezbedi?

- Država je stvorila uslove, donela je zakone i pravilnike. Tržište je obezbeđeno. Samo treba proizvoditi. Ipak, treba imati na umu da je to proizvodnja koja zahteva malo više vremena i pažnje, sa nižim prinosima. Ali cena je visoka i potražnja na bogatom i izbirljivom tržištu zapadne Evrope je ogromna. Istovremeno, odnos cena nam ide u prilog. Tako je cena modifikovane soje 450 USD po toni, nemodifikovane 570 USD, a organski proizvedene 920 USD. To se i te kako isplati.

Sve su veći pritisci da se Srbija otvori za proizvodnju GMO. Postoji li interes za to?

- To je najpre ekonomsko pitanje. Kada je donošen zakon kojim je zabranjeno gajenje i stavljanje u promet genetski modifikovanih organizama, između ostalog i soje, imalo se u vidu pre svega ekonomska strana. U zapadnoj Evropi je tražena proteinska hrana biljnog porekla, genetski nemodifikovana. S druge strane, veliki proizvođači i izvoznici soje, pre svega SAD, gaje gotovo isključivo genetski modifikovanu soju. Tu je naša izvozna šansa. Jer, kako stvari stoje, u dogledno vreme nećemo izvoziti ni nanotehnologiju ni mlazne avione, a organski proizvedena hrana je jedna od stvari koje možemo da ponudimo.

Šta bismo dobili, a šta izgubili proizvodnjom GMO?

- Ja neću da ulazim u polemiku da li je GMO hrana štetna ili nije. Naučnici koji rade za velike kompanije će reći da nije, drugi naučnici da jeste i da za za to postoje dokazi. Ali, da to zanemarimo. Mi imamo tržište koje je bogato i ne želi GMO. Uvođenje GMO soje kod nas imalo bi višestruko negativno posledice. Koegzistencija je nemoguća, jer bi dolazilo do kontaminacije tokom žetve, prevoza i skladištenja. Vrlo brzo bi GMO postala dominantna, i više ne bismo bili konkurentni. S druge strane, ako bismo prešli na GMO, vrlo je moguće da se kod nas soja ne bi ni gajila. Više bi se isplatilo da uvezete iz Brazila ili Argentine, koji tu biljku gaje na 25, odnosno 22 miliona hektara. A mi soju gajimo na 150.000 hektara. U Južnoj Americi se soja gaji na nepreglednim prostranstvima, sa minimalnom obradom zemlje i zaprašivanjem iz aviona.

Koliko je značajno što je Srbija potpisnik projekta "Dunav soja"?

- Srbija je potpisnik "Dunav soje", koja geografskim karakteristikama otprilike odgovara kukuruznom pojasu u SAD. Matijas Kron, predsednik "Dunav soje" je rekao da Novi Sad centar celog projekta, iako je asocijacija osnovana u Beču. Mi imamo neophodan preduslov, sorte koje smo proizveli - kaže Jegor Miladinović.

Izvor: Danas