Hranu koju ne treba davati svojoj deci jer nije zdrava niti biološki vredna

Podsticaj da napišem ovaj tekst je reklama na televiziji u kojoj se pojavljuje popularni pevač Željko Joksimović i preporučuje margarin deci za jelo, pod sloganom zdrave hrane. Margarin nije nikako zdrava hrana, to je potpuno veštačka i biološki bezvredna hrana, jer se sastoji od vode, lošeg ulja i gomile umetnutih i veštačkih konzervansa i stabilizatora, veštačkih boja, veštačkih vitamina i veštačkih aroma.

Reklamirati margarin kao zdravu hranu je potpuno licemerje, zavođenje i manipulacija potrošačima, kao i zdravljem nacije. Margarin je veštačka i loša kopija maslaca, butera, i nikako se ne može izjednačavati sa prirodnim proizvodom. Naravno, ne radi to Željko Joksimović namerno i svesno, on to radi za pare proizvođača margarina koji to proizvodi i nama prodaje upakovano u lažnu priču i tvrdnju. Ista moja zamerka se odnosi i na prevarantsko i manipulativno reklamiranje viršli, parizera i pašteta kao zdravog doručka i zdrave hrane za decu.

Svestan sam da nikakvo regulatorno telo a ni Asocijacija za zaštitu potrošača neće moći da se izbori sa medijskim lažima i da ovakve spotove kao obmanjujuće skine sa tv ekrana, pa sam rešio da napišem ovaj tekst. Svestan sam i da će mnoga deca i mnogi roditelji ili staraoci dece biti žrtve ovakvih reklama i propagandnih poruka i svojoj će deci mirne savesti davati lošu i nezdravu hranu, verujući da je sve istina što se tvrdi u medijima. Zato i pišem ovaj tekst, makar za malobrojne koji će ga pročitati i razmisliti o njemu i hrani koju daju svojoj deci.

Kako se pravi topljeni sir, pašteta, viršla i industrijska hrana

Pre 10-ak godina sam se zaposlio kao direktor marketinga u Imleku. Prvih dana sam obilazio fabriku. Kolege su me odvele do Topione sira. Ušao sam u zgradu i u veliku sobu, svu u keramičkim pločicama. Na sred velike sobe, na podu, naspram uređaja za topljenje, stajala je velika gomila nabacanih pokvarenih sireva. Sirevi su svi bili iz asortimana Imlek-a, bili su raznih dimenzija i vrsta, deformisani, sasušeni, zeleni i beli od buđi i plesni koja se uhvatila na njima, neki su bili naduti od procesa vrenja koji je počeo da se odvija u njima na sobnoj temperaturi i pored izvora toplote. Gomila užegle hrane za bacanje. Smeće.

Upitao sam kolegu: "Da li su ovi sirevi za bacanje?"

Kolega mi je odgovorio: "Ne, ne nikako. Ništa se kod nas ne baca. Ovo su sirevi iz povraćaja iz prodavnica, koji su se pokvarili, oštetili ili im je istekao rok trajanja, i koji se ovakvi kakve vidite stavljaju u topionik, istope se, i onda se mlečna mast i protein iz njih procedi, dodaju se začini i sve to ide u kalupe za topljeni sir. Od te mase dobijamo topljeni sir, one male trougliće sira za dečiji doručak, ono što se popularno zove "Zdenka sir".

Od tog dana, mi nikada nismo više kupili topljeni "zdenka" sir niti moja deca znaju šta je topljeni sir. Istovetan proizvod topljenom siru je i sir za sendviče u listićima, koji se pravi na isti način i koje takođe ne kupujemo deci za ishranu.

Isto mišljenje i naš stav prema nezdravoj hrani se odnosi i na paštetu, parizer i na viršle, proizvode koji se na sličan način dobijaju od otpadaka životinja u industriji prerade mesa. Mesna industrija sve iznutrice, kožu, nokte, papke, creva, žile, salo, masnoće, kosti, ligamente, i svo ono manje kvalitetno meso životinja, fino samelje do neprepoznavanja, doda povrće, soju i začine, plus konzervanse i stabilizatore, i upakuje to kao ukusnu namirnicu zvanu pašteta, parizer i viršla. Osim veštačkih aditiva problem takve hrane je i gomila soli koja se stavlja u prerađevine da bi se iste održale od brzog kvarenja.

Priznajem da je ta hrana ukusna, i sam sam voleo da je jedam. Ali sada znam da je nezdrava i loša, i pokušavam da makar svoju decu odaljim što dalje od nje. Svestan sam da mnogi od roditelja neće poslušati ovaj i slične savete, zbog toga što nemaju dovoljno novca i vremena da sami spremaju hranu, a hoće pak da deci učine obroke ukusnijim i da deci izadju u susret željama za reklamiranom i ukusnom hranom. Ali bolje da decu hranite palentom i pavlakom, nego viršlom i paštetom, razlika u kvalitetu i supstancama koje se ugradjuju u telo i tkiva vaše dece je ogromna.

Roditelji i deca, zdravlje i zdravi način ishrane

Znajući kako se pravi industrijska mesna hrana i šta sve u njoj ne vredi, deci kupujemo samo suvi vrat, pečenice, domaću slaninu i dimljeno meso. Ponekad i domaće kobasice kada znam ko ih i kako pravi. Industrijske mesne preradjivene ne kupujemo i ne unosimo u kuću. Posebno, što su puni natrijum nitrita (natrijumova so), konzervansa koji je inače svuda proteran u Evropi zbog kancerogenih svojstava, ali se još uvek nemilice troši u Srbiji zbog jeftine nabavke i svojstva da mesu daje crvenu boju – meso inače u preradi bledi i posivi.

Neko će mi reći da takav životni stil mogu da priušte sebi samo bogati ali to jednostavno nije istina. Suština je u stilu života i u stilu ishrane. Priznajem, mi za prosečnu srpsku porodicu jedemo neuobičajeno malo mesa. Možda jednom do dva puta nedeljno imamo nešto malo mesa kao prilog za sosove, ali retko kada jedemo čiste šnicle, stekove, krmenadle. Možda jednom u dve nedelje spremimo pile ili ribu i ne držimo se besmislenih preporuka nutricionista da svakog dana moramo pojesti po 200 grama mesa. Uvek favorizujemo pečurke, povrće, testeninu, variva i sosove pre mesnih obroka. Jela začinjujemo domaćom slaninom ako želimo miris i šmek mesa, i često pravimo kineska jela koja su poznata po maloj količini mesa, pa nam je u tom smislu izdatak za kuhinju daleko manji od srpskog proseka. Mi ne punimo zamrzivač teletom ili tranžiranom svinjom, jednostavno ne favorizujemo meso u ishrani, mada nismo vegetarijanci. Hranimo se zdravije i razmišljamo drugačije.

Ipak, meni nije cilj da propagiram naš stil ishrane ili vegetarijanstvo, jer svako robuje svojim navikama i ne želim da menjam tudje navike, ako sami ljudi ne dodju do njih. Želim samo da skrenem pažnju na lošu hranu koja naša deca jedu i koja se ugradjuje u njihova tela i ćelije, a sve zbog zabluda koja su im servirane. Takodje, želim da ljudi shvate šta oni jedu. Na primer, jedna od sličnih namirnica nalik paštetama i topljenom siru je instant kafa, kod nas popularna kao Neskafa. Sprema se na skoro isti način kao i topljeni sir, od užegle i propale kafe niskog kvaliteta, koja se tako obradi i preradi da dobijemo instant granule kafe. Od trenutka kada sam to saznao, a evo prošlo je jedna decenija i od tog saznanja, mislim da nisam u 10 godina popio više od 2 neskafe u kafiću. Nema potrebe da se hranim visokopreradjenom industrijskom hranom koja nema vredna biološka svojstva koja trebaju mom telu.

Mi vodimo računa da koristimo biološki vrednu hranu, živu hranu. Posledica toga je dobro zdravlje koje imamo. Na primer, moja ćerka je doživela da joj nastavnica u školi kaže: „Dete, ti si čudo prirode. Godinama te gledam a nikada te nisam videla bolesnom. Ni nazeb“.

To je istina, godinama naša deca nisu imala ni nazeb ni grip, hvala Bogu. Verujemo da uz dobru porodičnu genetiku koju svi imamo, tome doprinose i naše prehrambene navike i sam stil života. Kao i prosvećen dečiji doktor, Dr Pejović, pedijatar iz Doma zdravlja Zvezdara koji je našu decu od malih nogu vodio i savetovao nas da decu ne lečimo antibioticima, da im ne dajemo vakcine koje im ne trebaju i da posmatramo dete u celini, kako ono izgleda i deluje u bolesti, a ne da paničimo jer ima temperaturu. Hvala doktoru Pejoviću na glasu razuma i realnom pristupu dečijim bolestima, mnoge porodice je zadužio.

Vratimo se zdravoj i nezdravoj hrani. Na listi te hrane koja je mahom „zabranjena“ našoj deci i koja se ne kupuje u našoj kući su: gazirana pića kao što su Koka Kola, Pepsi, Fanta, Jupi, jer su sva ta pića gomila šećera u obojenoj gaziranoj vodi. Srećom, moja supruga voli Ruski kvas, pa je uspela i da deci usadi ljubav ka tom, ipak zdravijem i prirodnijem napitku, koji liči na obojena gazirana pića ali to nije. Ne kupuju im se ni industrijski ledeni čaj tipa Bravo, Nestea, takodje piće koje ćemo radije sami napraviti od pravog čaja sa limunom, a ne deci davati obojenu i aromatiziranu vodicu punu aditiva.

Na listi zabranjenih namirnica za našu decu su i bombone, čajna kobasica i slične preradjene kobasice, gotova jela, industrijski sosovi, zasladjivači, lisnata testa, razne grickalice, štapići, smoki, bejk rols, sladoledi. Sladoledu se teško odupiremo, kupujemo ga ali ne unosimo u kuću, samo na moru.

Ne bih želeo da me čitaoci pogrešno shvate, da mi fanatično branimo deci da tu hranu konzumiraju. Nismo eko fanatici niti porodica bistrih potoka koja živi u šumi i daleko od civilizacije. Mi tu hranu jednostavno ne kupujemo deci, ne donosimo je kući i ne dajemo im svesno da je jedu. Kada se desi da ona tu hranu konzumiraju van kuće ili u gostima, mi im to ne branimo, ali govorimo sa njima i objašnjavamo im vrednost svake pojedinačne hrane. Čak i mi sami nekada kupimo hranu koju ne podržavamo, ali je to više izuzetak. Ne plašimo decu pričama o štetnosti hrane da ne bi kod njih stvarali fanatizam i stres, ali ih podučavamo šta je zdrava hrana i zbog čega je treba jesti takvu. Svesni smo da je znanje a ne fanatičan stav najbolja odbrana za pravilne prehrambene navike.

Uz to, pošto naša deca žive u gradu, gde su htela ona to ili ne, naviknuta na industrijsku i sterilisanu hranu, koristimo svaku priliku da ih susretnemo sa seoskom i domaćom hranom. To najčešće ima za posledicu proliv kod dece, posebno kada jedu domaće kiselo mleko. Moja supruga i ja smo svako leto provodila na planinama i u seoskim sredinama i naši stomaci su adaptirani na bakterije u domaćim proizvodima i taj stepen „higijene“, dok naša deca nisu prošla tu vrstu obuke. Zato kada god imamo priliku da smo u nekoj seoskoj sredini insistiramo da deca jedu domaće kiselo mleko i proju umesto kupovnog jogurta i kifle. Rezultat adaptacije njihovog stomaka na domaće je postignut nakon nekoliko godina i nekoliko proliva. Sada su adaptirani i mogu da vare domaću hranu, što smatramo za uspeh i još jedan element za popravljanje imuniteta. Posebno se raduju supi od domaće kokoške, koja je toliko drugačija od supe iz kesice, da je to neverovatno.

Sve u svemu, trudimo se sa svojom decom i to nam se vraća njihovim dobrim zdravljem. Govorimo im o vrednosti jednostavne hrane, o vrednosti voća i povrća, variva i vode, o suncu, prirodi. I za sada nam svima dobro ide. A u reklame na televiziji odavno ne verujemo.

U zdravlje!


Izvor: Bašta Balkana
Zlatko Šćepanović