Zemlje koje se bave GMO često uzimaju genetski materijal iz siromašnih zemalja koje ga besplatno daju, da bi potom, za upotrebu GMO biljaka proizvedenih na taj način, morale da plate veliku cenu, kaže akademik Vaskrsije Janjić

U Srbiji nije dozvoljena prodaja hrane i uzgajanje biljaka koje su genetski modifokovane, ali bez obzira na to da li će u budućnosti doći do promene tog stava, treba povećati investicije u istraživačke i naučne kapacitete u ovoj oblasti, pre svega u cilju zaštite od plasmana ovakvih proizvoda. Mada se GMO hrana reklamira kao rešenje za glad u svetu, ona je Srbiji nepotrebna jer naša zemlja ima dovoljno resursa da konvencionalno uzgajanim biljkama zadovolji potrebe stanovništva.

Ovo su poruke sa okruglog stola "Genetski modifikovani organizmi, naučni i etički aspekti, proizvodnja i korišćenje" koje je organizovala Akademija inžinjerskih nauka Srbije – odeljenje biotehničkih nauka.

Postoji niz aspekata stvaranja, korišćenja i uzgajanja GMO – pa se tako postavljaju pitanja upotrebe zemljišta, ljudskih resursa, bezbednosti, smanjenja genetske diversifikacije, za šta će rešenje u nekom obliku dati biotehnologija, smatra Kosana Konstantinov akademik AINS. Ona je i navela osnovne razlike između konvencionalnog mešanja genoma i onog kada se koristi biotehnologija. Ako se zna da jedan gen ima informacija koje možete staviti na 170.000 strana, kombinovanjem na uobičajen način dva gena dobija se treći istog obima koji sadrži određen deo informacija svakog gena. Korišćenjem biotehnoogije se u svakom genomu menja po nekoliko gena, što je ekvivalent od pola strane teksta od 170.000 strana. Kod kukuruza je promena tog jednog gena bila dovoljna da se poboljša otpornost biljke na insekte.

Postoji niz aspekata biotehnologije – etički, naučni, komercijalni i politički. Pod naučnim se podrazumeva osposobljavanje kadrova i institucija za prepoznavanje GMO, pre svega u svrhu odbrane od njihovog plasmana u neku zemlju.

Kada se radi o etici, nije tajna da je razvoj GMO počeo na materijalu uzetom iz prirode, koji je generacijama stvaran i pripada svima. Sada se izmenom tog materijala stvara novi koji se patentira i tako postaje nedostupan široj javnosti. Protiv toga se kako kaže Konstantinov bori i „Džin Etiks Grup“ (Gene Ethics Group) formirana u SAD 2007. godine koja se zalaže da živi organizmi ne mogu biti predmet monopola i patenata.

Tu se javlja i problem suprostavljanja organske proizvodnje GMO hrani, gde je prva skupa i sa manjim prinosima.

Etika je zastupljena i u pogledu posledica GMO. Pa je tako 2005. godine u istraživanjima kompanije Monsato primećeno da pacovi tretirani GMO hranom, razvijaju određene abnormalnosti. Kompanija je istraživanja proglasila za beznačajna ali nije sa njima prestala.

Istovetan nalaz imao je i profesor Arpad Ruštai sa Rovet instituta u Škotskoj, koji je po njihovom objavljivanju dobio otkaz, a institut od države dobio nadoknadu štete.

Da bi se stvorio novi hibrid neke biljke potrebno je šest generacija – u slučaju kukuruza to znači minimum tri godine rada, ali je onaj koji ubaci određeni gen često zaslužniji za formiranje hibrida od samih uzgajivača.

Zemlje koje se bave GMO često uzimaju genetski materijal iz siromašnih zemalja koje ga besplatno daju, da bi za upotrebu GMO biljaka proizvedenih na taj način morale da plate veliku cenu - što predstavlja ekonomski aspekt biotehnologije.

Suprotno uobičajenom mišljenju, čak 40 odsto biljaka koje se gaje ne koristi se za ishranu već za sasvim druge namene kao što je recimo proizvodnja biodizela, kaže Vaskrsije Janjić, akademik AINS. To je možda i jedan od uzroka gladi u svetu, gde svega trećina populacije ima hrane u izobilju. Porast proizvodnje hrane u svetu je vezan i za ograničen resurs, zemljište, jer je svega 10 odsto zemljišta na svetu obradivo. Po podacima FAO – Svetske organizacije za hranu, u nerazvijenim zemljama je zabeležen rast od 20 odsto obradivog zemljišta na 890 miliona hektara.

Ipak i to je nedovoljno pa je tako u Africi iskorišćenost obradivog zemljišta 5,2 odsto, Evropi 32, a Americi 18,9. Drastičniji su podaci kod obradivog zemljišta po stanovniku – u Evropi je npr 0,78 hektara, Americi 1,54, Aziji 0,12, Africi 1,27 Srbiji 0,50, svetski prosek je 0,46 po stanovniku. Slični su i pokazatelji odnosa ukupnog stanovništva i obradivog zemljišta. U Evropi se 8,6 odsto svetskog stanovništva hrani sa 16,2 odsto ukupnog obradivog zemljišta, dok je u Africi odnos 8,6 prema 4,8. odsto.

Glad se pokušava kompezovati rastom proizvodnje pa su tako 147 glavnih kultura od 1947. godine zabeležile rast od 242 odsto u prinosima, što je bez GMO nezamislivo. Štete koje te kulture trpe od insekata i korova se kreću od 25 odsto u razvijenim zemljama do 42 odsto prinosa u Africi.

Upravo zbog korova su se formirali herbicidi koji su u početku dočekani kao čudo ali se njihovom upotrebom pokazali i štetni efekti kao što je otpornost štetočina. Isplativost je velika pa, kako kaže Janjić, kod herbicida „Glifosan“, u čijem nastanku u Monsatu je radio i jedan čovek iz Srbije sedamdesetih godina prošlog veka, je ostvaren profit od 20 odsto prodaje svih herbicida. Taj profit je kasnije iskorišćen za GMO, kaže Janjić i dodaje da je najveći broj GMO stvoren zbog korova i herbicida.

Od 1996. godine do 2012. površine pod GMO su porasle sa 1,7 na 170 miliona hektara, a najveći proizvođači su SAD, Kanada, Brazil i Indija od kojih su poslednje dve, relativno skoro ušle u igru. U SAD je 39 odsto obradivih površina pod GMO. Od kultura su najzastupljenije soja (81 odsto od ukupno zasejanih povrsina su GMO), kukuruz 81, pamuk 35 i uljana repica 30 odsto.

GMO trenutno odobrava 30 zemalja a njihovim razvojem se bavi 50 kompanija i instituta.

Rizici gajenja GMO se vide u njihovom uticaju na negmo biljke, smanjenu raznolikosti flore, rast otpornosti štetočina.

„Uprkos rizicima, GMO hrana je već tu“, kaže Snežana Mladenović Drinić, dopisni član AINS. Prema njenim rečima prva GMO hrana je bio paradajz sa produženim rokom zrenja od koga je pravljena konzervirana pasta. Od 1996-98. godine prodato je 1,8 miliona konzervi ove paste, ali je proizvod povučen kada se pojavio paradajz sličnih karakteristika gajen na konvencionalan način.

Dodatni primer poboljšanja predstavlja takozvani zlatni pirinač koji je modifikovan da ima povećanu vrednost vitamina A, jer je primećeno da ljudi kojima je pirinač glavni izvor ishrane, na primer u Aziji, imaju nedostatak ovog vitamina. Na sličan način je u bananama povećan vitamin A i gvožđe, papaja učinjena otpornom na bolesti, kao i patlidžan u Indiji. U soji je povećan postotak vioskooleinskih kiselina, i smanjen udeo trans masti.

GMO je u upotrebu našao i preko aditiva od kojih je najpoznatiji aspartam- zaslađivač koji se koristi u oko 6.000 proizvoda.

Kod GMO hrane postoje rizici smanjenja hranjivih materija i mogućeg javljanja toksina, kao i prenosa alergenskih osobina. Trakav je slučaj kod ubacivanja određenih gena iz brazilskog oraha u soju.

Zbog svega toga, kako kaže Marinković Drinić, uvedeno je i obeležavanje GMO proizvoda.

"Negde ga ima, ali nije obavezno, nedge je obavezno, a negde ga nema", kaže Marinković Drinić.

U EU, kod hrane je prihvaćen standard, koji važi i kod nas, da ako neki proizvod ima 0,9 odsto GMO mora biti obeležen.

Zvaničan stav je da je GMO hrana bezbedna kao i negmo hrana jer 17 godina, koliko postoji GMO hrana, nije bilo negativnih efekata. Ipak, smatra Marinković Dinić, GMO hrana nije dovoljno ispitana, za šta će biti potrebne generacije.

Neuobičajen pristup koriščenju GMO biljaka predstavio je Janoš Berenji, naučni saradnik Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. Prema njegovim rečima, biljke se mogu koristiti za čišćenje zemljišta – na primer topola je poznata po tome da skuplja tečne metale iz zemljišta. U Japanu se sada radi na razvoju biljaka koje će zemljište očistiti od nukleotida.

Pored toga GMO biljke se mogu koristiti za detekciju, pa je u saradnji sa jednom danskom firmom u institutu razvijena biljka koja može da detektuje azot dioksid, koji ispuštaju zakopane mine.

Iako je njegov stav da upravo zbog toga GMO treba gledati sa raznih aspekata jer situacija nije crno bela, kada se radi o GMO hrani, on je mišljenja da Srbiji to ne treba.

Srbija je sasvim dobro opremljena za detekciju GMO organizama, kaže Jelena Samardžić, iz ovlašćene laboratorije Instututa za molekularnu genetiku i genetsko inženjerstvo. Ovo je jedna od pet domaćih laboratorija koja mogu da se bave ovim poslom, a u njoj se ispituje hrana biljnog porekla. Iako postoji zakon o GMO, domaće laboratorije koriste pravilnike koji važe u EU.

Unija je dozvolila korišćenje 48 modifikacija na 6 biljnih vrsta, dok za gajenje ima svega jedna dozvola za kukuruz. EU se bavi problemom GMO još od 1986. (pre nastanka prvog proizvoda GMO), kada je OECD izdao svoje uputstvo.

Uzorke u ovoj laboratoriji dobijaju od državnih organa, mada je bilo slučajeva da i građani donose uzorke na ispitivanje. Najveći broj uzoraka je soja, krompir, kukuruz, pirinač, uljana repiva i šećerna repa.

Problem po Samardžićevoj, predstavlja sve veći broj neautorizovanih GMO koji dolaze izvan EU, i za koje nema referentnci na osnovu kojih se utvrđuje da li je GMO ili nije.

U diskusiji koja je usledila pokazalo se da je i aflatoksin vezan sa GMO, a da u Srbiji nije potrebna GMO hrana jer se hrana dosta baca, postoji i veliki procenat neobrađenih površina, i sve manje ljudi živi na selu.

Rade Repija
Izvor: Balkan magazin
Foto: vibrantlifesolutions.com