"Utisak da je sve sasvim transparentno i bezbedno - naivan je. Mislim da ne shvatamo dimenzije onoga u šta se upuštamo", tvrdi britanski profesor Filip Džejms
Genetski modifikovani organizmi, od kojih nastaju pojedine vrste hrane, gotovo dve decenije predstavljaju "vruću temu" sa obe strane Atlantika i šire. Imajući u vidu potencijalne opasnosti za zdravlje ljudi, pitanje prometa i upotrebe GMO smatra se "biotičkim problemom" današnjice, "jabukom razdora" između kompanija i naučnika.
Zanimljivo je zapažanje Ričarda Levontina, profesora genetike na Univerzitetu Harvard, koji konstatuje da se "uvek možemo umešati i izmeniti nešto u određenom ekosistemu, ali nema načina da spoznamo sve sporedne efekte intervencije". U sličnom maniru britanski profesor Filip Džejms naglašava: "Utisak da je sve sasvim transparentno i bezbedno - naivan je. Mislim da ne shvatamo dimenzije onoga u šta se upuštamo".
Trgovina GMO počela je 1996, neposredno posle osnivanja Svetske trgovinske organizacije. I mada se u Urugvajskoj rundi pregovora (vođeni od 1986. do 1994) nije direktno razgovaralo o takvim proizvodima, ograničenja uvoza hrane koja bi mogla da ugrozi zdravlje ljudi, životinja ili biljaka, te šteti životnoj sredini, igrala su važnu ulogu u diskusijama. Značajan korak napred učinjen je usvajanjem Sporazuma o sanitarnim i fitosanitarnim merama, imajući u vidu činjenicu da su preciznije definisani uslovi pod kojima države mogu da ograničavaju uvoz, pre svega iz zdravstvenih razloga, dok su Sporazumom o tehničkim barijerama na trgovinu propisani tehnički standardi i pravila, uključujući "etiketiranje" proizvoda. Najzad, određeni segmenti Opšteg sporazuma o tarifama i trgovini, koji je uvršten u pravila STO, odnose se i na GMO.
Zaključak koji se nameće posle razmatranja kriterijuma STO jeste da se mora napraviti razlika između uzgajanja GMO useva u određenoj državi i uvoza proizvoda koji se baziraju na takvim usevima. U tom kontekstu, treba istaći da u Opštem sporazumu o tarifama i trgovini ne postoji odredba koja obavezuje članice STO da dozvole kultivaciju GMO useva na sopstvenim teritorijama. U cilju dodatne zaštite zemalja članica, Evropska unija je nedavno usvojila pravila kojim se državama omogućava da zabrane uzgajanje, čak i u slučaju da nadležne institucije EU procene da je određeni GMO proizvod bezbedan. To u praksi znači da ako poljoprivrednici u zemljama koje uvedu zabranu požele da uzgajaju GMO useve moraju da lobiraju kod sopstvene vlade, a ne da se obraćaju Briselu.
Prema važećim zakonima u EU odluku o prometu GMO proizvoda, ili sirovina, donose institucije Unije, a ne države članice. Politika bezbednosti hrane u Uniji bazirana je na principima koje su dužni da poštuju svi akteri u proizvodnji i distribuciji, kako bi sistem zaštite i potrošača i proizvođača valjano funkcionisao. Sve se, međutim, češće mogu čuti spekulacije da bi Brisel mogao da uvede opciju po kojoj će se u odlučivanju čuti i glas pojedinačnih zemalja. Istovremeno, pravila STO nalažu da u slučaju da postoji nedovoljno naučnih dokaza o nekom proizvodu, države mogu da traže dodatne informacije kako bi "objektivno procenile potencijalni rizik". Sudeći prema dosadašnjem iskustvu, GMO proizvod koji stigne na tržište određene zemlje biva podvrgnut lokalnim propisima. To znači da se od uvoznika može zahtevati da na etiketi detaljno informišu kupce o sastojcima. Ipak, ima i izuzetaka. Primera radi, američki Kongres dozvolio je nedavno da se ignorišu zahtevi potrošača i poništio zakonska rešenja kojima je bilo predviđeno GMO obeležavanje. Odluka kongresmena išla je naruku proizvođačima, poput multinacionalne kompanije Monsanto, koja zapošljava 22.000 ljudi u 61 zemlji i vodeći je svetski proizvođač GMO semena i hemijskih herbicida.
S druge strane, u Rusiji je na snazi zakon o zabrani uzgoja GMO biljaka i životinja, osim za korišćenje u naučnoistraživačkim radovima, a zabrana se odnosi i na semena, koja se dobijaju upotrebom metoda genetskog inženjeringa. Sekretar Saveta bezbednosti Rusije Nikolaj Petrošev izjavio je da "zapadne zemlje žele od Ukrajine da naprave poljoprivrednu zemlju za uzgoj GMO". U EU se trenutno gaji samo jedan soj genetski modifikovanog kukuruza, i to na ograničenom području u Španiji, dok je uzgajanje jedne vrste GMO krompira zabranjeno pre tri godine. Hrvatsko ministarstvo poljoprivrede je nedavno pokrenulo detaljnu inspekcijsku proveru i istragu u vezi sa pojavom GMO semena soje, koje su u Slavoniji ove godine ratari pojačano zasejali zbog ostvarivanja prava na takozvana "zelena plaćanja". Pošto je utvrđeno da je zasejano seme loše i da sadrži genetski materijal svi poljoprivrednici će morati o sopstvenom trošku da unište usev. U aprilu ove godine Evropska komisija je odobrila uvoz deset novih GMO proizvoda, među kojima su neke vrste kukuruza, uljane repice i pamuka, kao i dve vrste karanfila, koji su uvršteni na listu EU od šezdesetak dozvoljenih GMO proizvoda u ljudskoj ishrani i stočnoj hrani. Kako je saopštio Brisel, ti GMO proizvodi su odobreni jer su se "pokazali kao bezbedni pre uvođenja na evropsko tržište", a testiranja je sprovela Evropska agencija za bezbednost hrane.
Lobi protiv GMO
Procenjuje se da EU svake godine uveze više od 36 miliona tona GMO sojinog brašna i soje za ishranu stoke. Činjenica je, međutim, da 15 od 28 država članica Unije zahteva uklanjanje genetski modifikovanih organizama sa svoje teritorije. Velika Britanija traži zabranu GMO useva za Škotsku, Vels i Severnu Irsku, a Engleskoj ostavlja mogućnost da sama donese odluku o uzgoju GMO biljaka. Zabranu traže i zemlje sa snažnim ekonomijama, poput Nemačke i Francuske. Na toj listi našle su se i Austrija, Bugarska, Hrvatska, Kipar, Grčka, Mađarska, Italija, Litvanija, Letonija, Holandija i Poljska, dok je Belgija odlučila da Valoniju zadrži bez GMO useva.
Unapred izgubljena bitka
Evropska unija je zabranila uvoz junećeg mesa iz Sjedinjenih Država i Kanade, uz obrazloženje da je u ishrani krava korišćen hormon rasta. Pošto takva odluka nije u skladu sa pravilima STO, EU mora godišnje da isplaćuje 116 miliona dolara SAD i 11 miliona dolara Kanadi, i za sada nema naznaka da će njihov spor uskoro biti rešen. Brisel je, inače, pre šest godina izgubio spor, takođe protiv SAD i Kanade, u vezi sa određenim GMO proizvodima, pa je Unija bila prinuđena da u mnogim segmentima ubrza procedure provere takvih proizvoda.
Još jedna žrtva na oltaru božanstva zvanog profit
Dileme nema - Srbija će, posle više od jedne decenije pregovaranja (pregovarački proces započeo je u februaru 2005. godine), morati da postane članica Svetske trgovinske organizacije. To je potvrdila i Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima Srbije sa EU, koja je izjavila da je članstvo u STO neminovno ukoliko Srbija želi da se uključi na jedinstveno tržište EU kao kredibilan partner.
Ali ono što posebno brine stručnu i širu javnost u Srbiji jeste činjenica da će aktuelni Zakon (usvojen je 2009) kojim se zabranjuje proizvodnja i promet genetski modifikovanih organizama, morati da se menja, s obzirom na to da propisima STO nije dozvoljena izričita zabrana izvoza i uvoza GMO, ukoliko se ne radi o naučno dokazanim tvrdnjama da su ti proizvodi pretnja zdravlju stanovništva, životinja i biljaka. To praktično znači da je neizostavno usklađivanje Zakona o genetski modifikovanim organizmima sa pravilima STO.
- Narod u Srbiji se, preko legitimno izabranih predstavnika u 123 opštine i grada, izjasnio protiv uvoza, uzgoja, prerade i plasmana GMO i to bi trebalo da bude jasan signal našim političarima koji se zalažu za liberalizaciju tržišta. Oni, takođe, treba da znaju da će najveću korist od toga izvući multinacionalne kompanije, proizvođači genetski modifikovanih organizama, ali i međunarodni trgovinski lanci koji su njihova produžena ruka. Treba im ukazati i na to da će Srbija izgubiti status zemlje u kojoj nije dozvoljena proizvodnja i promet GMO, što znači da će i svi drugi proizvodi, od konvencionalnih do organskih, biti izloženi rigoroznijem sistemu kontrole. Osim toga, najverovatnije će se dozvoliti samo uvoz, ali ne i proizvodnja GMO u Srbiji, što će izazvati revolt proizvođača koji bi mogli da se bave tom proizvodnjom, ali im to neće biti dozvoljeno. Zato mislim da je krajnje vreme da se o tako važnim pitanjima za jednu državu građani Srbije izjašnjavaju na referendumu. Predstoje nam izbori i to je dobra prilika da se o istom trošku postavi pitanje: da li ste za ili protiv GMO - komentariše za Danas Miladin Ševarlić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.
Kao jedan od najjačih argumenata protiv proizvodnje i prometa GMO sagovornik Danasa ističe da nije dokazano da su ti proizvodi zdravstveno bezbedni. On je u tom kontekstu pomenuo istraživanja, koja je na miševima sproveo francuski profesor Seralini, a koja su potvrdila štetno dejstvo GMO na zdravlje potrošača. "Jedno od pitanja koje se neminovno nameće glasi: zašto se toliko žuri sa učlanjivanjem Srbije u STO. Možda zbog toga što kompaniju Monsanto u oktobru 2016. čeka suđenje pa hoće da prinesu još jednu žrtvu na oltar božanstva koje zove profit", poručuje profesor Ševarlić.
Na opasku da je članstvo u STO preduslov za zatvaranje poglavlja 30 u pregovorima sa EU, Ševarlić kaže da to poglavlje ne samo da nije ni otvoreno, već je pitanje kada će, i da li će uopšte i biti otvoreno. Poglavlje 30 se odnosi na zajedničku evropsku trgovinsku politiku, što, između ostalog, obuhvata i trgovinske sporazume sa trećim državama koji su proizašli iz međunarodnih sporazuma i propisa Svetske trgovinske organizacije.
Među najglasnijim protivnicima ulaska, na mala vrata, GMO na tržište Srbije su i proizvođači koji se bave konvencionalnom proizvodnjom i koji strahuju, reklo bi se ne bez razloga, da će se suočiti sa nelojalnom konkurencijom. Srbija je, inače, jedna od 14 zemalja duž Dunava koje su potpisale Dunav soja deklaraciju, čiji je cilj da se efikasnije koriste domaći resursi i umanji zavisnost od uvezene GMO soje. Zanimljiv je podatak da je Srbija jedina država u Evropi koja ima kompletan lanac proizvodnje genetski nemodifikovane soje i to dovoljno za svoje potrebe. Prema rečima Marije Kalnetić, regionalne direktorke organizacije Dunav soja, koja uživa podršku Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) kroz projekat "Kvalitetetna soja bez GMO iz Dunavske regije", možemo se pohvaliti dugom tradicijom u proizvodnji i preradi soje, i posle Ukrajine i Italije najveći smo evropski proizvođač.
- Dunav soja je strogo kontrolisan standard kojim se označavaju prehrambeni proizvodi, pre svega meso, jaja i mleko, dobijeni korišćenjem genetski nemodifikove soje evropskog porekla. Od maja 2015. tu oznaku je i zvanično podržalo, i preporučilo, Ministarstvo poljoprivrede Srbije. To je prva i jedina oznaka GM free kvaliteta i domaćeg porekla priznata na našem tržištu. Kad je reč o državama članicama EU, poput Nemačke, Austrije, Francuske, Italije, Slovenije... sve one imaju implementiran sistem za kontrolu i označavanje GMO free prehrambenih proizvoda - objašnjava Marija Kalnetić.
Iako pregovarački proces za prijem u članstvo STO traje u proseku sedam godina (Hrvatska je pregovarala 5,5 godina, Albanija šest, a Crna Gora sedam godina), Srbija već više od deset godina čeka ispred vrata te organizacije. Ali sada je, kako tvrde analitičari, na korak do ulaska - ostalo je da se reše još samo neka otvorena pitanja u bilateralnim pregovorima. Na tom putu usklađivanja zakonske regulative sa pravilima STO izmenjeno je više 30 zakona i drugih podzakonskih propisa. Od evropskih država još samo BiH i Belorusija nisu članice STO.
Kako to rade Austrijanci i Mađari
Austrija je prva država u EU koja je uspostavila GMO free standard označavanja prehrambenih proizvoda i usvojila jasnu strategiju o neuzgajanju GMO proizvoda. Na austrijskom tržištu registrovano je 2.300 proizvoda koji su sertifikovani kao "proizvodi bez GMO". Za sada se ova oznaka najčešće koristi u proizvodnji mleka, jaja i živine. S druge strane, Mađarska je Ustavom zabranila proizvodnju genetski modifikovanih organizama, a uskoro bi trebalo da uvede i obavezu obeležavanja genetski nemodifikovanih proizvoda.
Trnovit pregovarački proces
Svetska trgovinska organizacija osnovana je 1. januara 1995. godine kao naslednica sporazuma GATT (opšteg sporazuma o trgovini i carinama) sa ciljem da omogući što lakšu i slobodniju međunarodnu trgovinu. SFRJ je još 1959. godine uspostavila saradnju sa GATT, ali nikada nije postala punopravna potpisnica sporazuma. Proces pristupanja Srbije STO odvija se pod budnim okom EU. Do sada su završeni bilateralni pregovori sa 14 članica STO, još se pregovora sa Ukrajinom, zatim sa Brazilom, SAD, kao i sa Ruskom Federacijom. Inače, bilateralne progovore može da zatraži bilo koja članica STO i da zahteva ustupke za neke proizvode ili usluge koji su važni za tu zemlju. Zahtevi se najčešće odnose na smanjenje carinskih tarifa. Pravila nalažu da, ukoliko se dogovor postigne i zemlja uđe u STO, prihvaćeni ustupci važe za sve članice. Tu činjenicu neke zemlje pokušavaju da iskoriste u pregovorima sa Srbijom i traže koncesije koje bi posle ulaska Srbije u Evropsku uniju morala i EU da prihvati. Na listi zahteva moglo bi da se nađe i spuštanje carina na niži nivo nego što je tarifa EU.
Ševarlić: Čemu žurba za ulazak u STO
- Bitno je naglasiti da Srbija ne mora da prihvati zahtev da postane članica STO, osim ako neko od domaćih političara nije tako nešto nekome, pre svega Sjedinjenim Američkim Državama, obećao. Treba, takođe, istaći da učlanjivanje u STO ne znači da automatski moraju da se prihvate sva pravila te organizacije. Najbolji primer za tu konstataciju je Mađarska, koja je, da bi sprečila prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima, promenila čak i Ustav, da ne govorimo o izvođenju vojske da uništi sve useve GMO kukuruza - kaže za Danas Miladin Ševarlić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.
Komentara: 0