Marinu sam prvi put video onog ranoletnjeg popodneva u gradskom parku, kada sam oprobavao sopstvenu ravnotežu na biciklu, tek dobijenom za odličan uspeh u trećem razredu osnovne škole.
Moj otac, koji me doveo u park, odšrafio je pomoćne točkiće sa osovine zadnjeg točka, a malo potom rekao da smesta odlazimo odatle, jer će devojčica Marina, koja blesavo trči za mnom na biciklu, pasti u nesvest.
Okrenuh se i ugledah slinavo stvorenje sa naočarima, čije jedno staklo beše prelepljeno flasterom. Začuh tada i zadihani glas, kako vrsi kroz bale. Reče da ne može više, jer će se onesvestiti.
Njeni roditelji ravnodušno su sedeli na jednoj klupi desetak metara odatle. Bili su to ispijeni čikica sa naočarima i dežmekasta patuljica približno njegovih godina, sa dlakavim mladežom na mlohavom vratu. Behu bedno odeveni, u nečemu što se ne bi moglo nazvati prljavim, ali toliko pohabanom, da mu je bilo teško odrediti osnovnu boju, kao i prirodu materijala.
Moj otac uzeo je Marinu za ruku, ona je poslušno krenula za njim. Odveo je do njenih roditelja. Na povratku, reče mi da oni stanuju na našem ulazu, gore u vešernici, koju su pretvorili u mansardu i da je Marina maloumna.
Još uvek nisam najbolje shvatao to što čujem, jer sam, zapravo, prvi put čuo da je neko malouman. Otac mi je objasnio da to znači da će Marina, kada krene u školu, ići u specijalnu. Pokušao je da mi u nekoliko poteza krokira to u čemu se devojčica Marina razlikuje od mene i druge dece.
Posle sam čuo još stvari o Marini, od kojih jedna beše i ovakva. Njeni roditelji su gluvonemi. Kada se Marina rodila, njena baba, koja nije bila gluva, da se Marina ne bi umetnula na roditelje, sipala joj je rakiju u uši. Tako je Marina upravo ogluvela, jer joj je baba rakijom spržila bubne opne. Ipak, nekim čudom, nije ostala gluva. Posle nekog vremena čula je sasvim normalno, kao što je i govorila normalno. Moguće je da su bubne opne, ili koji već deo unutrašnjeg uha, bile tek nagrižene. Međutim, maloumnost je kod nje, izgleda, bila nasledna.
Tu njenu babu nisam upamtio, verovatno da je nikada nisam ni video. Umrla je, može biti, pre mog ulaska u punosvesni život. Marina nije bila mnogo mlađa od mene.
Živeli su, rekoh, na mansardi, na našem ulazu. Ta zgrada, u kojoj sam rođen i bio, na žalost, primoran da odrastam, predstavlja primer nečovečne rugobe. Kasnije, kada se budem dovoljno iškolovao, naučiću da njenu arhitektonsku formu određujem pojmom estetike istražnog zatvora. A možda je istražni zatvor onog doba bio još i luciditet sklada i humanosti u odosu na moju zgradu? Kako to čudovište izgleda, možete se uveriti i bez mog opisa, jer, eno ga, još uvek stoji na jugozapadnom uglu centralne raskrsnice u našem gradu.
Ukratko, zgrada, sazidana negde 1946 godine, kao prva posleratna novogradnja, po svoj prilici više namenjena budućem atomskom ratu nego li stanovanju, iznutra je bila još grđa nego odaspolja. Njen haustor i stepenište bili su vazda zapišani. Tome su podjednako doprinele azijatske navike našeg sveta, kao i blizina glavne gradske pijace za natražjem zgrade.
Moj stan nalazio se na prvom spratu. Kroz zgradu se napredovalo bledonarandžastim hodnikom, uz prašnjave stepenice od tucanika, ograđene gelenderom od crnog čelika. Niz ceo hodnik, od krovnog venca, do prvog odmorišta, survavala se rešetka svetlarnika, čija okna, sva do jednog, behu polupana, te je stepeništem pištala promaja i kada vetra napolju nije bilo, a u krezubim oknima klatarila se pocepana paučina.
Običavao sam da se suljam niz gelender, jer mu rukonaslon beše sklizak i jednom prilikom zapljunu me nešto odozgo. Bila je to nakisela pljuvačka, koja me zalepila podno nosa, po gornjoj usni. Pogledao sam na gore i kroz skelet gelendera ugledao devojčivu Marinu, naslonjenu na njegov poslednji zavoj.
Besan, pojurio sam uz stepenice. Naravno, Marina beše šmugnula iza zdepastih vrata mansarde.
Usponom uz stepenice, preko tri sprata, do potkrovnog prostora nekadašnje vešernice, napredovala je teskobna pustoš. Stešnjenost je tu vrhunila u tako morbidnoj klaustrofobiji, kakvu je teško opisati. Meni je i naš stan izgledao odvratno sabijen između debelih zidova, iako nas je bilo samo troje: otac, majka i ja. Činilo mi se da nam svaki njegov ugao odseca nešto od Božjeg sveta namenjenog čoveku i predstavlja samu kaznu Božju. A tek gore, ona njihova mansarda! Bio sam uveren da bih u njoj presvisnuo.
Nikada se nisam družio sa decom iz zgrade. Nisam tu imao ni jednog druga, a devojčice mi sve do jedne behu odvratne. Uostalom, veći broj te dece zaista je pohađao specijalnu školu. Gledao sam sa prozora naše kujne, ili sa terase, kako se ta musava, prljava i krastava deca vuku po parkingu iza zgrade, ili ih zaticao kako sede na stepenicama hodnika, često i golim nogama na zapljuvanim i zapišanim mestima. Grudva gađenja zasedala mi je u grlu i mrzeo sam ih, cedeći sa očnjaka pljuvačku prezira.
Tako, jednog popodneva, u ono uzrasno doba kada sam se već sa cigaretom skrivao na terasi, ugledah dole na parkingu, među decom, Marinu. To beše prvi put da sam je video posle slučaja u hodniku zgrade. Ali, to više nije bilo isto stvorenje.
Koliko je Marina bila mlađa od mene, ne znam pouzdano, ali svakao da nije bila u godinama za svoje trenutno izdanje. Dole se, sa ostalom slaboumnom decom, kreveljilo i kliberilo stvorenje koje dete, u namanjem, više nije bilo. Svajana devojka, u skladu ranog procvetavanja, imala je sve sekundarne atribute ženstva u njihovoj punoj ubedljivosti! Nije nosila naočari, a njeno lice poprimilo je nežne devojačke crte.
Zgrozih se od neprirodnosti takvog prizora! U svojoj uzrasnoj dobi, ona je morala da bude još uvek devojčica pred pubertetom, a ne ovo što se dole na parkingu, među drugim nezrelim maloumnicima, uvijalo zrelošću oblina, potpuno nesvesno njihovog smisla i namene.
Potom je Marina počela da se deblja. Bio sam već gimnazijalac i pušio ne krijući se, nalakćen na dasku otvorenog kuhinjskog prozora, odakle se otvarala panorama najstarijeg dela grada. Truli krovovi čatmara i bondruk-kućerina, nabljuvani golubijom, vrapčijom i inom ptičijom serinom, nadbijali su se i nadskakivali u papazjani obostran sokaka koji je između naherenih taraba krivudao prema pijaci. Stvorenje što je sokakom mlohavo oticalo, bilo je Marina, u nekakvom gimnastičkom trikou, zaustavljena na patuljastoj visini svoje majke.
Pomišljah kako su ovi procesi kod slaboumnog čeljadeta tako prenagljeni, da za ishitrenim rascvetavanjem dolazi ispaljeni klimaks, za kojim sledi survavanje u defektnu seniliju i ponor beslovesne demencije, rekordno pre vremena.
Marina, dovršena patuljica, mogla je u tom času da teži svih sto dvadeset kilograma, ne preterujem, nimalo! Sisetine joj behu nakipele do predela pojasa, kažem predela, jer se na tom mestu prelivahu jorgani sala prema spojenim butinama, koje su nadlivale kolena, te se ova, nad izobličenjem listova i gležnjeva, nalik na poslednji stadijum gihta, nisu ni videla.
Da li je završila školu za decu sa posebnim potrebama, ili specijalnu, kako se u ono netolerantno doba govorilo, ne znam, no čuo sam bio da ne radi ništa, ne ide nikuda izvan najužeg okolja zgrade i da je roditelji izdržavaju od socijalnih prinadležnosti za gluvoneme, dok je njen otac još negde i radio, sad da li kao đubretar ili kao klozetar, nisam siguran.
No, onda je prestala da se pojavljuje i oko zgrade. Po svoj prilici sa mansarde nije više nikud gamiljala. Makar je ja nisam viđao.
Bio sam student prve godine filozofije. U Beogradu sam, zajedno sa svojim najboljim drugom, takođe studentom filozofije, iznajmio stan na jednoj mansardi, na Dorćolu. Prastara zgradurina, koju su podigli neki Cincari, ondašnji veletrgovci, fondijeri i zadužbinari, imala je, sećam se, na odmorištima oronulog stepeništa sa natrulim gelenderom, uklesane Davidove zvezde, jer neimari behu, izgleda, potomci nekog od dvanaest sinova Jakova Izrailja.
Tim stepeništem, u pustini oljuštenog hodnika, baldisalo se usponom preko pet spratova, do podtavanskog prostora.
Moj drug i ja stanovali smo pod kosinom krova, a krovovi su, nad nama i oko nas, pucali na košavi u vlažnim i studenim noćima. Zamuljana okna okruglog prozora otvarala su panoramu dorćolskih kvartova i krovnih venaca sa mansardama, a ta velegradska perspektiva utanjala je u suro sumračje istočne dalji, iz koje se pomaljahu brda nad Mirijevom.
Kada je bivalo vedro, mesec je umivao tornjeve, kupole i zabate Dorćola sablasnim srebrosjajem, a mi smo za klimavim stolom pod kosinom, u škiljanju proste sijalice sa abažurom od novine, uranjali u metafizičke dubine starogrčkih spisa i njihove zamršene i neodgonetljive nemačke hermeneutike. Međutim, kada bi košava zapucala krovovima, a grumuljičava kiša zacaklila zamuljana okna okruglog prozora, ljuštili bi jeftinu rakiju sa Bajlonija i pušili kanabis, koji smo nabavljali Bog će znati kako. Delirično obamiranje bivalo je potpuno, a kroz magnovene mutljage prisana lebdele su aveti sa podtavanskih greda…
Moglo je biti iza Božića, koji smo dočekali u veselom društvu sa fakulteta, nalivajući votkom Roždestvo Bogomladenca na Kalemegdanu, oštreći naše materijalističke zubiće prema svetlucavim blokovima s onu stranu ušća. Dakle, za tih, kako se veli nekrštenih dana, do Bogojavljenja, spremio sam najpotrebnije u ranac i zapalio kući, po nekim redovnim, trivijalnim potrebama. Moj durg ostao je sam na mansardi, dok sam ja planirao da se već sutradan vratim.
Stigao sam u rodni grad uveče, možda je bilo i kasno popodne, ali mrak svakako. Ušao sam u svoju zgradu potpuno rasejan, ophrvan novim saznanjima, toliko neočekivanim, da smo moj drug i ja bili doslovno u šoku. U tom zbunjenom ozarenju, kao da nam je suština sveta nekako sama od sebe pala u ruke, koje se, zelenoglavom alavošću, nezgrapno pružahu da obuhvate stvar samu.
U programu studija, pored filozofskih predmeta, nalazila se i psihologija. Krajem semestra imali smo da proradimo izvornu literaturu, po sopstvenom izboru. Provincijalci koji ne gube vreme, pohrlili smo ka delima iz analitičke psihologije, te odabrasmo Frojdovu Nelagodnost u kulturi i Jungov esej O arhetipovima kolektivno nesvesnog. Šok je došao od ovog drugog spisa, jer o učenju profesora Junga do tada nismo znali gotovo ništa.
Napredujući stepeništem zgrade, pokušavao sam da zamislim parališući užas arhetipske vizije. Arhetip, kako ga definiše i opisuje profesor Jung, za mene je tada bio potpuno nov pojam, a iskustvo arhetipske vizije teško zamislivo.
Tu, na stepenicama, pade mi na pamet Marina. Pomislih kako je već poprimila tako užasavajuću formu, da bi videti je sada značilo gotovo isto što i doživeti arhetipsku viziju…
Već mesecima napredovao sam ka potkrovlju zgrade u Dobračinoj. Sada prođoh sopstveni stan i postadoh svestan toga tek kada se i u svojoj zgradi nađoh na poslednjem zavoju gelendera.
Preda mnom su ćutala vrata Marinine mansarde.
Iskušenje je bilo u toj meri jako, da nametljivo pokucah.
Odgovori mi, isprva, tišina. Potuljena svetlost blindirane kapsule na čađavom plafonu izvodila je morbidno uprostorenje uglovima haustora, a tu se završavao i ogromni svetlarnik, te je njegova potkorvna linija davala završni akcenat pustošnom prizoru.
Onda začuh nekakve zvuke s onu stranu vrata, ponajbliže nečemu nalik na šuštanje ili suljanje, ili nešto smuljano od oba.
Odškljocnu brava i vrata, manja od vrata drugih stanova u zgradi, odškrinuše se, potom i širom otvoriše.
U ragastovu se ukaza ispijeno, ptičije lice sa naočarima čija stakla behu nalik okularima na dnu tegli. Bio je to Marinin otac. Zbunjen mojom pojavom u hodniku, usipljeno zapijuka nešto, što je moralo da bude začuđujuće pitanje. Coktanjem i mahanjem skupljenim prstima, pokušavao sam da mu objasnim kako tražim Marinu.
Dirigovao sam tako, napola svestan šta činim. Gluvonemi maloumnik napokon razmede šta hoću i namršten, odrečno zavrte glavom.
Pogledah preko njegovog oborenog, usukanog ramena, kojeg kao da nije ni bilo u štraftastoj pidžami, jer mi se učini da se iza njega, u tavnoj sabijenosti dela prostora određenog da bude predsoblje, nešto pomiče, možda pre meškolji, tapka i gamilja, otičući na sve strane istovremeno. Ili takav beše samo moj utisak, usled očekivanja da se nešto baš na takav način odatle pojavi.
Kako god, ali zaista me preko njegovih ramenaca nešto pogledalo. Bilo to tek moje uobraženje, makar je psihološka činjenica da sam se susreo sa uljastim ribookim pogledom sa podbulog lica, belog kao kreč i obraslog prosenjenim paperjem smeđe dlake po gnjecavim oteklinama obraza do samih očiju. Učini mi se da u tom nakaznom obrazju prepoznajem osnovnu formu Marininog lika.
Gušeći se, pojurih niz stepenice. Rešetka svetlarnika, kroz koju provejavaše mokar sneg, pritiskala me svojom rugobnom konstrukcijom, kao veran odraz teskobe, dok sam tuđim pokretima brisao niz kosinu gelendera ka svome stanu.
Ništa gore iza sebe nisam čuo, ni to kako su se zalupila vrata mansarde, ali vrata svog stana, njihovu ključaonicu, ne dotakoh ključem, za koji se nisam ni mašio. Odnekud, bi mi jasno da mi tu, barem za noćas, nema mira ni boravka.
Kako se roditeljima nisam javio, nisu ni znali da dolazim, te izađoh iz zgrade i vejavicom nekrštenog dana uputih se na železničku stanicu. Seo sam na noćni voz za Beograd.
Sutradan, uveče, ispričah svom drugu celu istoriju o Marini, objašnjavajući ono što je prethodne večeri propratio sa: ti brže otud, nego odovud. Sedeli smo za stolom natrpanim knjigama i pušili džoint, pijuckajući jeftinu rakiju sa Bajlonijeve pijace. Moj drug pogledavao me iskosa, napola podrugljivo, ne verujući ni u zarez od moje priče.
- Vidi se da ti je Jung udario u glavu – reče na posletku.
Međutim, nedugo pošto sam završio priču, začuše se šarke na vratima koje su naš deo potkrovlja odvajala od glavnog hodnika sa stepeništem. Potom zasuljaše koraci pred mansardom i nakon nekoliko trenutaka večne tišine o naša vrata muklo zadobova kucanje.
Moj drug preli vrata zacakljenim pogledom i gotovo srećan zbog takvog otkrića, promuklo reče:
- E, ovo ti je već sinhronicitet akauzalnosti!
Ali, ja ga rukom sprečih da ustane i otvori vrata.
- Ma, daj! Šta ti je? – zasmeja se – To je Špaća! Priveo žensku, misli da smo podigli jedra prema zavičaju...
Špaća, Špadijer, bio je kum našeg gazde, kojem smo ostavljali ključ u jednoj saksiji na hodniku, kada nismo bili tu, jer je na našu mansardu dovodio švalerku. To je bio tajni dogovor, naša konspiracija sa gazdom, čije su posledice bile polovina od cene i plati kad možeš ili stigneš, kao i gratis gajba tokom leta, kad nema predavanja.
Svalio se natrag, smejući se.
- Lakše, bre, izbi mi džoint!
- Ćuti! – viknuh šapatom.
Kucanje ponovo zadobova, iz grobne tišine s onu stranu vrata.
Sada se i moj drugar uozbilji i zagleda u mene staklasto i ukočeno. Nemi i nepomični, osluškivali smo tišinu groba iz hodnika.
Počeh iznenada da se tresem. Ustao sam i jedva napipao prekidač. Mansarda uroni u srmastu tamu vejavice nad Dorćolom i Banatom preko ukotvljenih tegljača na Dunavskom pristaništu.
Skinuvši se, sklupčao sam se pod ćebetom na svom krevetu ispred okruglog prozora. Moj drugar zapali u mraku novi džoint, rešen da dovrši rakiju sam, klibeći se podrugljivo.
Čuo sam ga kad je sazuo čizme i onako se u farmerkama i džemperu bacio na svoj krevet, zahrkavši i pre nego što se našao u ležećem položaju.
Međutim, ja nisam zaspao. Osluškivao sam tišinu iz hodnika, odakle nikako da zasuljaju koraci odlazećeg, ko god da je bio.
Odnekud sam bio ubeđen da je pred vratima mansarde Marina, u poslednjem, najodvratnijem stadijumu svog izobličenja.
Da li su kanabis i rakija učinili svoje, ali to u šta sam, napokon, propao, san svakako nije bio. Obamrlo magnovenje izvodilo je sitna, vazdušasta stvorenja iz njihovih kotilišta na podtavanskim gredama. Puzali su i gamiljali uz zidove mansarde. Gledao sam njihove gušteroidne obrise na zacakljenoj srmi okruglog prozora, čijim oknima brisaše vejavica.
Ujutro, nedovoljno svestan sopstvenih pokreta i namera, otvorih vrata mansarde i tek gluva pustina podtavanskog hodnika razveja zamuljanu amneziju poslednjih sati. Pritisak u bešici bio je u taj mah jači od bilo kakve zapitanosti i odjurih pravo u klozet, koji smo na kraju hodnika delili sa sezonskim radnicima Albancima i jednom ubogom beogradskom porodicom, koja se celog svog veka pati na ovom potkrovlju.
Gimnastika na ograđenoj krovnoj ploči između kosina, odakle se sivo jutro Dorćola pružalo kao led na dlanu, povratila me u puni život.
Čio, moj drugar, pokupivši sveske i skripte, sačeka me na stepeništu i krenusmo na predavanja.
Dok smo grabili uz Dobračinu prema fakultetu, pomislih kako je lekovito to što sada hrlimo na racionalističke tirade naših profesora, dijalektičkih materijalista.
Nova vejavica lelujala je nad trolama u gologranom kretu drvoreda, nad visokim balkonima dorćolskih zgrada. Topila se pre nego što bi dotakla ulicu i trotoare. Ostavljali smo za sobom, dole pri kraju Dobračine, na visini na kojoj vejavica nije kopnila, našu mansardu. Koja nas je, posle predavanja i uprkos njima, čekala...
* * *
BIOGRAFIJA
Aleksandar Stamenković (1967, Kragujevac) maturirao u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji (1986), diplomirao na Katedri za filosofiju, Filosofskog fakulteta u Beogradu (1995). Objavio osam knjiga različitih pripovedačkih žanrova: Gromovnica (roman, 1998), U staklenom dvorcu (pripovetke, 2001), Žetelac tuge (roman, 2002), Magister militum (roman, 2003), Srce i mač (novela, 1996, 2007), Rusalka (roman, 2009), Ujka Vasina slava (roman, 2014), Jezergrad (roman, 2014); novela Marina i mansarda je iz nedovršene knjige Par godina za nas.
Komentara: 0