(Na sceni stoji četvoročlani orkestar koji, dok publika dolazi, čitavo vreme svira. Svira i peva.)
Pogledaj, Bože, da mogu da ti se jadam, moja kuća stoji na dvije grede. Pogledaj, Bože, da mogu da ti se jadam, moja djeca hodaju bosa, gladna. Pogledaj, Bože, da mogu da ti se jadam, s praznim torbama vraćamo se kući. Pogledaj, Bože, da mogu da ti se jadam, Cigani gladni čergare po svijetu. Pogledaj, Bože, da mogu da ti se jadam.
Joj, ali Bog neće da nas gleda! Joj, ali Bog neće da nas gleda!
(Iz orkestra istupa čovek srednjih godina, drži violinu u ruci i obraća se publici.)
KALANJOŠ: Dame i gospodo, moj naklon, svijetao dan vam želim, iako se čovjeku odavno smrklo. Ja sam Đorđe Kalanjoš, šef ovog orkestra. Ovdje sam da bih otklonio vašu nedoumicu oko dolaska na ovaj čas. Možda ste pomislili kako ste zalutali i ušli u kabare na otvorenom? Ne brinite! U predstavi ste! Iako vam se čini da ste izuzeti! Ali ni to nije razlog da se zabrinete. Mi smo ovdje, kako su mnogi i naslutili, zavjesa. Muzička zavjesa. Plod smo vjere autora ovog komada po kojoj stvarnost sa te, vaše strane, izgleda manje strašna od one na ovoj otvorenoj pozornici. (Pridružuje se orkestru i neko vreme svira. Ponovo istupa.)
Đilaben romalen đilaben, čavalen me tumendar džava ando parno them.
Pjevajte Cigani, pjevajte, svirajte, pobjeći ću od vas u bijeli svijet.
CVETA: Istina je da se zovem Cvêta, ali je laž da u meni bilo šta cvéta. Naprotiv, uvelo je sve u meni i na meni. Udovica se ne može zvati Cveta. Moja uloga je da venem i kopnim, ali, ako može, da to bude – stojeći. I da čekam. Ni sama ne znam šta to treba da dođe, kad je pored mene sve već prošlo ili me je mimoišlo. Da čekam tugu da splasne? Ili muža da mi se vrati? Deca da odrastu, pa da i njih odvedu od mene? Ili da čekam razum da se među ljude vrati i da ovaj rat ne bude stvarnost, već pusto snoviđenje?
ADVOCATUS DIABOLI: Gospodo sudije, cenjena poroto, dame i gospodo, na kraju svih krajeva, ja, u stvari, ne znam čiji sam ovde branilac. Ubijenima nije potrebna (ničija) odbrana, dok, s druge strane, one koji na ovaj svet gledaju preko nišana niko ne može da odbrani, i njihovu krivicu umanji. Odbrana po službenoj dužnosti služi formalnim i proceduralnim zahtevima, a meni daje mogućnost da o čitavom ovom događaju dam lični sud. Preciznije rečeno, da sebe pokušam da odbranim od suđenja. Dakle, mnogi će (u) moje izlaganje doživeti kao puko moralisanje; ali – ono uvek dolazi naknadno, kad sve prođe i kada je već za sve kasno. Svojom završnom reči ja nadoknađujem nerazuman izostanak istrage. Smatram ovaj predmet davno i nepovratno završenim. Ako je svrha obnavljanja ovog procesa bila rehabilitacija ubijenih, verujte, usmerena je u pogrešnom pravcu. Ako je, pak, sve ovo organizovano kako bi se svi mi, učesnici ove sudanije, rehabilitovali, bojim se da je i za to odveć kasno. Nema sredstva ni načina kojim bi se opravdala nečista savest živih! Spram nas, leže ONI, čisti i neokaljani, kao i u vreme egzekucije.
SVETA: Možda sam za osudu… Jer sam Svetislav, ili kraće – Sveta…. možda nosim takvo ime jer mi je suđeno da mi se svet sruši na glavu… i što sam svojim očima video da čoveku ništa nije sveto… Možda sam za osudu samo zato što nosim ovo ime, a najviše zato – jer sam preživeo, bio među prokobrojnima, dakle u grupi iz koje su nadopunjavali one grupe koje su vodili na streljanje… Sveta jesam, ali u meni ništa nije sveto, niti mi je, nakon proživljenog, bilo šta sveto… Ovaj svet je za mene prestao da postoji, ispraznio se od kad su, na moje oči, onolike crne povorke otišle iz njega… Ništa više ne vide moje oči, sem mrtvih pred čijim odsustvom, evo, stojim i ne umem niti da koraknem, niti reč da izgovorim a da mi ona u ustima ne zapne… Ne umem ni da ćutim… I ćutanje su ubili u meni…
MOŠA: Verovatno sam unapred kriv… jer se prezivam Eli i jer mi je ime Moša, mada su me svi u gradu zvali – doktorom. Doktorom za rađanje, pa sam se valjda zato toliko omilio smrti… Verovatno sam kriv jer sam rođen u Nišu. A možda i zbog toga što sam predsednik jeverejske zajednice u Kragujevcu i što me, otkako je crnilo umarširalo u grad, svako malo uzima za taoca…. Uostalom, znam da svaka činjenica iz naših života može postati razlog za bar jednu krivicu…. Verovatno sam kriv jer sam gimnaziju završio u Kragujevcu, a medicinu u Beču… Da je nisam završio, ne bih znao na kakvoj krhkoj slamci visi ljudski život… Neizostavno sam kriv jer sam ovo što jesam. A ponajviše sam kriv što nisam neko drugi, nešto drugo i što ne živim na nekom drugom mestu i u neko drugo vreme… Verovatno sam kriv, ali krivicu ne priznajem…
ĐAK: Znate i sami, svako dete pokazuje nestrpljenje u pogledu svog odrastanja. Ni ja nisam bio izuzetak. Bilo je nepodnošljivo dugo čekanje ulaska u svet odraslih. Nije mi bilo dovoljno što sam oponašao starije, već mi je bilo krivo što nisam rođen već stasao. Detinjstvo sam smatrao kulukom kojim plaćam ulazak u društvo odabranih. Tog oktobarskog dana, kada su nas Nemci izveli iz škole, čak i oni retki među nama koji nisu marili za brzinu odrastanja – stasali su za nepuna dva dana. Nema toga koji nije ostario. A bojim se, nije mali broj ni onih koji su, u isti mah, podetinjili, odrasli i ostarili pred streljačkim strojem. Bilo je prekasno za kajanje jer se teskoba ušunjala pod detinju kožu.
MILICA: Jedino je istina da sam Milica. Da sam žena. I da sam streljana. Pored mene su pale i Lidija i Adrijana i Suzana i Sara… U isti mah i jednakom brzinom kao i toliki muškarci… Sve drugo su puke pretpostvake. Pogotovo je nagađanje da je moja smrt plod zabune ili tobožnjeg brkanja identiteta. Navodno, moje ime je bila meta, a ne ja, pogotovo ne moje telo. Ime za koje sam mislila da mi je štit, pretvorilo se u omču. Odnekud je dobijen nalog da se ukloni izvesna Milica, ko god da stoji iza tog imena. Ne zna se ni ko je izdao nalog da se to učini. Bez obzira čija sam kćerka, sestra ili žena. Neko je izdao naređenje, neko ko raspolaže brižljivo formiranim kartotekama i tajnovitim spiskovima, neko ko klasifikuje ljude tako da jedne treba lišiti života a druge poštedeti. Bar do sledeće prilike, do neke sledeće odmazde. Neko je preuzeo božje prerogative davanja i oduzimanja života. Neko ko veruje da će svet postati bolji, sigurniji, prostraniji, ukoliko se ukloni bar jedna Milica, ako se pobije bar nekoliko hiljada ljudi.
ARHISVEDOK: Evo, nakon dugog i tegobnog življenja, ja, jednak sa vama i sa njima, izjednačen, dakle, i sa živima i sa mrtvima, konačno dobih priliku da iz ove, nebeske perspektive, iznesem nepristrasan sud o svom zemaljskom ukazanju. Pred svako biće otjelotvoreno na Zemlji postavljen je zadatak koji mora da izvrši i, dok to ne učini – nema razriješenja obaveze i izlaska iz uloge. Svako je dužan da dobijeni zadatak bespogovorno izvrši do kraja, a eventualno opiranje samo otežava i odgađa njegovo sprovođenje. Prilikom raspodjele uloga meni je dodijeljeno da budem – Svjedok. Ako pitate – Svjedok čega? – odgovor znate i sami: – Svjedočiti se može samo o Zlu. Pitate li me – Šta je Zlo i čemu ono služi? – objašnjenje nećete dobiti ni od mene, niti od bilo koga drugog. Samo mrtvi razumiju jezik Zla. Znamo da se Zlo nikad ne može predvidjeti; znamo da je tu tek pošto se sve već desi i prođe. Ne zna mu se porijeklo, jer stalno izmiče i poprima neograničen broj pojavnih oblika. Ne naslućuje mu se ni svrha ni cilj: ono se navodno uvijek čini radi – Dobra. Slutim da je Zlo vječno, baš zbog neprestanog opiranja preciznom definisanju i jasnom razumijevanju. Zlo je uvijek tvrd, pretvrd orah; teško se domišlja i još teže izmišlja. Ima ga toliko da smo svi do jednoga oslijepili od njegovog intenzivnog blještavila.
GANDI: Ja sam Gandi, nekad jugoslovenski, pa srpski, a sada samo – kragujevački, „mučenik od naroda za narod“. Zovu me još ocem i majkom kragujevačke sirotinje. Čitavog života su mi se jednako i rugali i tapšali me po ramenima. Kako gradska gospoda, tako i poslednje bitange i neradnici, svejedno da li sam bio koristan društvu ili sam pokušavao da ga popravim. Nisam valjao svojim sugrađanima, jer sam bio – drukčiji. Nisam mogao ništa dobro da očekujemo ni od ovih koji su nezvani došli među nas. Nisam, dakle, bio voljen ni od koga, iako sam voleo čitav svet. Tako bi bilo i da me nisu ubili. Za života su me upoređivali sa mačkom, i njenim nedostižnim kapitalom od devet života. Posprdno su me nazivali novinarskim njuškalom, koji zabada nos u tuđe živote. Nema tog podrugljivog imena koje mi nije pristajalo. Kako god da me je „ruka sudbine“ bacala – dočekivao sam se na onu svoju preostalu nogu, jer mi ova desna, drvena, nije mogla biti oslonac. Jednu nogu sam izgubio u Velikom ratu; za ovaj, još veći, ostala mi je ova druga, zajedno sa tvrdoglavom glavom. Nije me demoralisala okolnost što ne mogu da štampam svoje novine. Po ulasku okupatora u grad, pokušavao dam da nađem nov oblik delovanja. I nije trebalo dugo da ga tražim. Ako nema mira i milosrđa – ima mene, Gandija, koji sve odmenjuje.
PROFESOR MATEMATIKE: Ja sam profesor matematike. Zato nemam ime i prezime. Dovoljno je što sam prosveštenik nauke koja će biti optužena za kolaboraciju sa ubicama. Oni su prinosili žrtve nepoznatom Broju. Kažu da sam poznavalac diferencijalnog računa ljudske bede koja se oslanja na silu i integralnog računa nesreće koju čovek nanosi drugom čoveku. I, konačno, ja sam skup profesorskih sudbina, isteranih na livade i pokošenih mecima. Sazdan sam od odlučnosti kolege Nikole, profesora teologije, izbeglice iz Hrvatske, kojeg su sapatnici u baraci uzaludno nagovarali da izađe iz stroja i da slaže da je Hrvat. Onog, dakle, koji je taj predlog odbio, uz reči: „Ne, ja sam Srbin. Prognan sam iz zavičaja zbog ovoga što jesam. A od svoje sudbine se ne bježi.“ Šta je time želeo da poruči? – Da se pred smrt može izaći ljudskim stavom i principom, jedinim koji nisu mogli da mu oduzmu pre nego što ga ubiju!
GROBAR: I ja sam jedan od prekobrojnih. Uhapšen naknadno da budem među taocima i mrtvozornicima. Jedan od onih iz grupe koji su danima zakopavali mrtve. Video sam svašta i od toga – obnevideo. Čuo sam huk mrtvačke ćutnje i od toga – ogluveo. Sada samo nepovezano pričam, ni sam ne znajući da li sam ovim slepilom sam video ili su mi drugi pričali, a ja im čitao sa usana ono što još pamte i misle da znaju. Uostalom, čiji bi vid ostao nepomućen od onolikih mrtvih, unakaženih i ukočenih od samrtnog grča. Ovakve, poput mene, nisu ubili meci. Ubio nas je strah, jer nismo verovali u dobre namere onih koji su nas držali na nišanu. Ne ubija samo metak. Može to i nepodnošljiva strepnja od skorog umiranja. Dovoljno je videti šta su u stanju meci da urade ljudskom telu, pa da čoveka trajno napusti razum. I čovečnost. Oni, koji su ubijeni, nisu znali na šta će im tela ličiti posle plotuna, dok smo se mi, prisilni i privremeni grobari, svakim novim lešom podučavali na koliko se različitih načina može biti mrtav.
SLIKAR: Dok se ovde ubijalo, nalazio sam se u zarobljeničkom logoru, u Nemačkoj. Za streljanje sam saznao tek u zimu naredne godine. Godinama sam živeo poniženje i bedu, tamo, a saznao sam za još veće, ovde. Već tad, u mojoj glavi su se počele mešati slike koje sam svakodnevno gledao i one koje sam zamišljao na osnovu onog što sam čuo od sapatnika, koji su prenosili šture i zamagljene vesti dobijene u pismima iz zavičaja. One kamare leševa koje sam gledao tamo združile su se kamarama za koje sam čuo da su nicale ovde. U meni je počeo da sazreva „likovni roman“…, moj krik i bes. Moj očaj i nikad prebrođeni strah, zaseo pod kožu, udenut u koštanu srž. To se dešavalo i onda kad sam počeo da skiciram tu sliku, koja je pod mojim rukama počela da se raspada, ili, bolje, počela da se umnožava, ili još preciznije – stala da se uvećava u monumentalnu sliku, sposobnu da u sebe uvuče sve motive koji su me proganjali. Množile su se i moje dileme, koje su, odmah, postale i slikarske. Nisam umeo, ili mi se nije dalo da naslikam lica. Pogotovo nisam umeo da uhvatim lica ubica. Ako su ih uopšte imali. Nisu htela na platno. Ili ih platno nije primalo na sebe. Ne znam. Šlemovi su im usisali lica, zamenili ih, a tela postala senke… nema tu ni očiju koje bi nas, i sada, netremice gledale, kao što su gledale ljude dok padaju kao snoplje… Uniforme si pojele tela, obezličile identitete, a svaki ljudski pokret ubilačko oružje koje su teglili. Slikao sam svoj krik, na platno utiskivao svoje malo, očajničko – dosta! Dosta krvi! Dosta ubijanja! Dosta smrti! – A premalo života! Urlikao sam na platnu, bojama i nagoveštajima, žustrim potezima i diskretnim senčenjem, a sve da bih oslikao svoje – Dosta! Svako od nas, ovde, ima svoje – dosta! – i red je da ga svako iskaže na svoj, jedni mogući način, kako ne bismo postali robovi već stvorenog i znanog. Potencijalne ubice uvek treba iznenađivati nekim novim – ne! Uvek novom i neočekivanom negacijom!
U znak sećanja na žrtve streljanja 21. oktobra 1941. godine ustanova Spomen-park Kragujevački oktobar svake godine organizuje tradicionalnu manifestaciju Veliki školski čas.
Na ovogodišnjoj manifestaciji Veliki školski čas biće izveden adaptiran tekst iz poeme "Igre brojeva" autora Mirka Demića.
Adaptacija teksta: Branislav Pipović i Marko Misirača Reditelj: Marko Misirača Muzika: Branislav Pipović Scenografija: Boris Maksimović Pomoćnik reditelja: Saša Pilipović Kostimi: Dragica Ilić
Komentara: 0