Podoficir protiv cara
SLOVAČKI OBILIĆ U KRAGUJEVCU

Pred sam kraj Prvog svetskog rata u gradu na Lepenici izbila je pobuna protiv austrougarske vojske. Podigli su je Slovaci, i sami podanici žuto-crne monarhije.

Kada je u Brest-Litovsku, 3. marta 1918. godine, potpisan mir između boljševika i Centralnih sila, taj sporazum označio je izlazak Rusije iz rata. Boljševici su tako ostvarili jedan od svojih glavnih ciljeva, izlazak iz rata, a Nemačka i Austrougarska mogle su da se posvete vojevanju na Zapadu. Tako su oslobođene divizije koje su brzo prebacivane vozovima na druge frontove. Došlo je i do razmene zarobljenika. Mase austrougarskih vojnika slovenskog porekla, koji su se lako predavali Rusima, upućene su iz logora kao popuna jedinicama koje su se borile na drugim frontovima. Tako se dogodilo da u Kragujevac stigne gomila Slovaka, da popune 71. pešadijski trenčinski puk.

Ovaj puk formiran je pre početka rata od seljaka i radnika iz Trenčina i okoline. Kako je nastupao u borbama, stroj se sve više tanjio, pa je popunjavan Mađarima. Zato su povratnici iz zarobljeništva došli kao poručeni, da popune sad već debelo proređene redove. U okviru puka organizovan je dopunski bataljon, koga su činili isključivo ovi zarobljenici. Naravno, kao u većini austrougarskih pukova, oficiri su bili Austrijanci, uz ponekog Mađara. U puku su u to vreme vladali veoma teški životni uslovi. Nije bilo hrane, vojska je hranjena ostacima i pomijama, a Slovaci su bili posebno osetljivi na surov odnos komandnog kadra. Oficiri su primenjivali sva moguća sredstva, često brutalna, da bi vojnike naterali na bezuslovnu pokornost. I najmanje kršenje discipline najstrože je kažnjavano. U tome su naročito prednjačili oficiri koji nisu barut ni omirisali.

Atmosfera u kasarni je uzavrela, vojnici su ovlaš pozdravljali oficire, tek koliko je bilo nužno da ne zaglave vojni sud. Došlo je do toga da straža sprovodi u pritvor vojnika koji se usprotivio starešinama, a njegovi drugovi, zatečeni u dvorištu, priskoče i oslobode ga. Komandir straže pokušao je da se usprotivi, čemu je svedok bio i komandant puka, zloglasni potpukovnik Artur Marks ali, kada su čuli uzvike „Dole rat!”, ostalo im je samo da se povuku i škrguću zubima.

Ovu parolu Slovaci su pokupili u Rusiji, gde su tokom revolucije videli da vojnici mogu da se usprotive oficirima. U strahu da i njima ne padne na um nešto revolucionarno, Marks je naredio da se magacini s oružjem zaključavaju i drže pod stražom. Pored toga, doneo je odluku da se od nedisciplinovanih vojnika, s posebnim naglaskom na bundžije, napravi bataljon viđen za slanje na italijanski front. Slovaci su nešto načuli na tu temu, a kako se ovim inače mirnim ljudima nikako nije svidela zamisao da pred sam kraj rata gube glavu negde u Italiji, samo se čekalo da neka varnica napravi ozbiljan požar. Do toga je ubrzo i došlo.

Kuvar u kazanu

Nedelja, 2. jun 1918. godine. Za narednu nedelju planirano je da se nekoliko četa pošalje na front, pa je neuobičajeno velik broj Slovaka dobio izlazak u grad. Motali su se po Kragujevcu, gde su oduvek bili lepo primani, kao prinudno mobilisana slovenska braća. Mnogo njih je išlo po srpskim kućama, a domaćini su sa njima delili i ono malo sledovanja, pošto je okupator do tada već opljačkao sve što je bilo iole vredno. Negde predveče vojnici su počeli da se vraćaju u kasarnu. Posle večere izvršena je uobičajena prozivka, kad je ustanovljeno da nedostaje nekoliko desetina vojnika. Kontrole na kapijama su pooštrene, sve u cilju da zakasnele vojnike pohvataju i kazne ih, za primer.

^{Grupa povratnika sa vođom pobune, narednikom Viktorom Kobilkom (u sredini)}

Jedan od vojnika koji nisu stigli na vreme bio je i Martin Riljak. Dok su ostali gledali da se što tiše dokopaju spavaonica i tako izbegnu kazne, on je u baraku ušao kao da ide u svatove, uz pesmu i dreku. Četni narednik odmah ga je pozvao na raport. Martin se pobunio, a u tom trenutku na stepeništu se našla još jedna grupa odocnelih vojnika. Kad im se požalio da ga narednik maltretira, ovi su rešili da „ćebuju” narednika. Uleteli su naoružani u spavaonicu u koju se narednik sakrio, prebacili ćebe i prebili ga. Tuča i dreka probudili su ostale vojnike koji su, onako bunovni, odmah dograbili puške. Nisu imali pojma o čemu se radi, ali su vrlo rado prišli pobuni. To je bio početak. Sledeći je stradao kuvar, onaj koji ih je hranio stočnom repom. Završio je u kazanu. Ubrzo su grupe vojnika posele sve prilaze barakama, a ustanovljena je i prva parola. Ona je glasila „Sloboda”. Kratko i jasno.

Prvi zadatak – pridobijanje ostalih vojnika – brzo je završen. Pobunjenicima su se pridružili gotovo svi iz četa viđenih za front. Zauzeli su kasarnu, a onda rešili da po gradu potraže oficire koji su bili na nekoj proslavi. Pre toga, u samoj kasarni stradao je neki kapetan, proboden bajonetom.

Kako ne ide da u potragu krenu slabo naoružani, razjurili su stražu i razvalili magacine. Em su se lepo snabdeli oružjem, em su lepo jeli, posle ko zna koliko meseci. Na kraju su svi vojnici bili u pobuni. Njih sedam stotina. Na čelo pobunjenika stao je narednik Viktor Kobilik.

Potera za oficirima

Njemu je od početka bilo jasno da će komanda vrlo brzo poslati lojalne trupe na njih. Poučen ruskim iskustvima, rešio je da pod hitno prekine sve veze grada s posadnim trupama u okolnim mestima. Jedan vod uputio se ka železničkoj stanici. Presekli su telefonske vodove i oborili bandere, ali stanicu nisu uspeli da zauzmu.

Druga, veća grupa, pod vođstvom samog Kobilika, uputila se u grad, u lov na oficire. Imali su spisak, pa su krenuli pravo do oficirskog doma u hotelu „Takovo”. Usput su sreli neke niže oficire i na licu mesta bajonetima im poskidali činove, uz poneku ćušku ili kundak u rebra. Ti su još i dobro prošli.

Na njihovu nesreću, glas o kaznenoj ekspediciji Slovaka stigao je do menze pre njih, pa su oficiri brzo pobegli. Krili su se po tavanima, podrumima, a neki su ulazili čak i u burad. Jedino je jedan poručnik uspeo da pobegne iz grada i dokopa se obližnje železničke stanice „Jovanovac”. Odande je uzbunio nemačku komandu u Lapovu.

^{Streljanje pobunjenika na Stanovljanskom polju}

Za to vreme odredi Slovaka jurili su ulicama. Počele su ulične borbe. Uniforme su bile iste, raspoznavali su se samo po uzvicima „Sloboda”. Austrijski oficiri na koje su Slovaci naletali, ili koji su pokušavali da uvedu kakav-takav red, odmah su stradali. Vojnici su ih bajonetima podizali uvis i slagali po kaldrmi, kao balvane.

Posle sat vremena komanda puka počela je da se, posle početnog iznenađenja, organizuje. Potpukovnik Marks hteo je da osigura ostala skladišta oružja, odseče grupu u gradu od one u kasarni i slomi ih, jednu po jednu. Uspeo je da sačuva glavni magacin s municijom i teškim mitraljezima i zauzme most na Lepenici.

Kasarna u koju se glavnina pobunjenika u međuvremenu vratila bila je opkoljena i odsečena. Marks je poslao eskadron lake konjice da juri pobunjenike zaostale po ulicama, a teške mitraljeze usmerio na kasarnu. Sat vremena posle ponoći ulice su bile čiste, a Marksu su se pridružili i oni oficiri iz podruma i buradi, koji su drhtali od želje za osvetom. Na kasarnu su, pored mitraljeza, uperene i cevi topova brdske baterije, koja se sasvim slučajno našla u Kragujevcu. S Metinog brda topovi su šrapnelima zasipali prostor kasarne. Prvo je preko krova prošišao jedan hitac, kao opomena, a onda je postalo ozbiljno. Reflektori su šarali po krugu.

Ćorcima na haubice

I pored toga pobunjenici su se očajnički branili. Plotunima i ručnim bombama držali su lojalne trupe na odstojanju. Koristili su i neke svetleće rakete zatečene u skladištima. Ipak, kada je uvedena artiljerija, slom je bio blizu. Polako su ostajali i bez municije. Jedini spas bio im je povlačenje iz opkoljene kasarne, prema Gledićkim planinama i Rudniku. Kad im je ostala jedino manevarska municija, rešili su da krenu u izvlačenje. Deo ranjenika ostao je da ćorcima zavarava napadače, dok su ostali krenuli ka okolnim selima. Na nesreću, oko pet časova ujutru, Marks je u borbu uveo Sedmi dragonski puk. Otpor u kasarni potpuno je slomljen, a begunci su pohvatani u selu Grošnici, gde je bila smeštena još jedna četa njihovog puka. Nadali su se njihovoj pomoći, ali su ih oni napali s leđa. Deo je pobijen, deo pohvatan živ, dok su se neki razbežali po okolnim šumama i tamo dočekali i kraj rata.

Poterna odeljenja ubrzo su pohvatala vođe pobune. Neki od njih nisu hteli da se živi predaju, borili su se do poslednjeg metka, koji su sačuvali za sebe. Kobilik je živ uhvaćen.

Po slamanju pobune, već sutradan, u Kragujevcu je zaveden policijski čas. Okupator se plašio spajanja pobunjenika i Kragujevčana. Zbog neorganizovanosti do toga nije došlo. Vojni generalni guverner Srbije odmah je obavešten o pobuni. Naredio je da se 71. puk hitno premesti iz Kragujevca, a pobunjenicima organizuje suđenje. Određena je specijalna sudska komisija i izabrani članovi prekog vojnog suda. Suđenje je počelo već 4. juna.

Islednici su svoj posao završili u rekordno kratkom roku, i na vojni sud izveden je 81 vojnik. Sudilo im se u zgradi načelstva, u kojoj je tada bila komanda okupacione vojske. Trojici teško ranjenih pobunjenika suđenje je odloženo, osuđeno je njih 49, a 29 oslobođeno zbog nedostatka dokaza. Devetog juna 1918. godine, ili 21. juna po novom kalendaru, preki vojni sud izrekao je presudu: 44 vojnika i podoficira osuđeni su na smrt. Presuda je imala da se izvrši istog popodneva, i to na Stanovljanskom polju, odmah pored kasarne u kojoj je izbila pobuna.

Smrt i cveće

Odmah po izricanju presude vlasti su odlučile da ona mora da bude pokazna vežba za one koji bi se usudili da se bune, i zato je ceo Kragujevac morao da prisustvuje streljanju. Ipak, nastao je zastoj, jer niko od vojnika nije hteo da strelja pobunjenike, ni pod prisilom. Doveli su šuckore, uglavnom bosanski bašibozuk, napijali ih, ali su i oni odbili. Na kraju su vojnici kockom izvučeni za ovaj zadatak.

Pobunjenici su kroz grad sprovedeni u koloni. Dok su prolazili, Kragujevčanima su ostavljali svoje sitnice, satove, nožiće, pisma za porodicu. Na stratištu je bila iskopana plitka raka. Tu je bila i bolnička četa čiji pripadnici su imali da utvrde smrt. Osuđeni Slovaci postrojeni su pred streljački stroj. Kobilik je klicao i prizivao Srbe koji će ih osvetiti. To je toliko iznerviralo komandanta stroja da mu je odmah ceo šaržer iz revolvera sručio u glavu. Nekoliko plotuna, i svi Slovaci su pali.

^{Okupljanje naroda za odlazak na pomen streljanim Slovacima}

Komandant je nad njihovim leševima klicao caru. Bolničari su išli od jednog do drugog i utvrđivali smrt. Za njima je nailazila i posebna grupa vojnika koja je streljanima skidala uniforme i cokule. Valjaće za ratnu mašinu koja je i dalje radila punom parom. Streljani su zakopani i zabranjeno je da se stratište označi na bilo kakav način. Ipak, Srbi ih nisu zaboravili, pa su, i pored pretnji da će se pridružiti Slovacima, kitili grobnicu. Svako jutro osvanuo bi na njoj nov buket cveća.

Po oslobođenju, sačuvana je uspomena na ove hrabre ljude. Ipak, njihova imena su sasvim slučajno otrgnuta od zaborava. Kad je posle oslobođenja jedan oficir naredio da se operu soške u kasarni 11. puka, na dasci na kojoj stoje kundaci, a sa donje strane, bilo je urezano 44 imena mučenika streljanih na Stanovljanskom polju.

Već 1922. godine rodila se zamisao o podizanju spomenika. Groblje je bilo dosta zapušteno, pa je rešeno da se podigne dostojan spomenik. Otkrivanje je zakazano za 28. septembar 1924. godine, uz učešće najviših državnih zvaničnika Kraljevine SHS i Čehoslovačke. Venci kralja Aleksandra, Masarika, vojske... Kolone naroda. Došli su i rođaci streljanih iz Čehoslovačke. Puni vozovi. Spomenik je do danas u kompleksu Šumarica, gde svedoči o unapred izgubljenoj borbi jedne grupe odvažnih Slovaka. Ali, borbi.

Autor: Nemanja Baćković
Izvor: Politikin zabavnik br. 3326 

STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANA, TVITER, INSTAGRAM 

ARHIVA PPNS