U svemu što čovek čini ili ne čini, stoji neka namera. Kada se potom određuje prema nečemu što je učinjeno ili nije učinjeno, opet iza toga stoji namera. Međutim, od namere do artikulacije namere, na primer od onoga što se zaista htelo reći do onoga što se reklo – ne mora da vodi znak jednakosti. Zato je važno umeti čitati namere.
Između namere autora filma Dara iz Jasenovca i samog ostvarenja, dakle između želje da se o najbolnijem mestu savremene srpske istorije a ujedno najtamnijem mestu savremene hrvatske povesti konačno progovori jezikom filmske umetnosti – nema divergentnosti. Ono što je Predrag Antonijević s celokupnom sineastičkom ekipom hteo da učini, uradio je najbolje što je mogao, u skladu sa svojim talentima i ličnim vladanjem mogućnostima filmskog izraza. Da je namera bila da se promoviše antihrvatska propaganda, ne bi sigurno na početku filma bilo seljanke Hrvatice koja bez ikakvoga interesa, rizikujući svoj goli život, spasava srpsku bebu. Da je namera bila da se u punom verističkom realizmu predstavi divljačna anatomija jednog kolektivnog zla, film bi u celosti bio manje poetičan, manje stilizovan i manje prigušen. Jer jasenovačka stvarnost bila je zapravo neiskazivo mučnija i kinematografskim jezikom neprevodiva, reći će ona preživela logoraška detinjstva koja jednako pamte i u današnjoj poznoj starosti, a ima takvih ljudi još među živima. S tim u vezi, Žarko Vidović, i sam jasenovački zarobljenik, umeo je da kaže kako je jugoslovenska država svesno propustila da se na logoraškom iskustvu nečemu važnom nauči i da se jedino od preživelih logoraša mogla praviti istinska nova društvena elita. Umesto toga, načinila se pseudoelita jednopartijskih funkcionera koju je trebalo izdržavati, što i danas činimo kao društvo. Ovo hoće reći da je Antonijevićev film stvaralački pokušaj da se na žrtvenom logoraškom iskustvu dela jednog naroda i dželatskom zastranjenju dela drugog naroda probudi naša zajednička istorijska svest o ljudskom kapacitetu za zlo, ali i – ne treba to zaboraviti ni kada se čini da ničega drugoga osim zla nema – uporedo aktivna svest o nadi, herojstvu i neodustajanju kao odgovoru. O arhetipskoj ljubavi u najgorim vremenima, sestre za bratom i majke za detetom, oca i muža za porodicom. O uvidu koji je Patrijarh Pavle često delio – da je čovek takvo biće da se Bog može poradovati ali ga se i đavo može zastideti. Taj đavolov stid, dabome, ne može se očitati u Dari iz Jasenovca, ali se zato vide nebrojeni razlozi za sveljudski stid zbog ponornog propadanja pripadnika i promotera Nezavisne države Hrvatske duboko ispod minimuma osnovne čovečnosti.
Nadalje, namera Predraga Antonijevića bila je da ovakav film može da pogleda i emotivno i fizički izdrži što više ljudi, što ne isključuje decu – bez obzira na dosledno uznemirujuće sadržaje. Odluka da se svi događaji prelamaju kroz budnu zenicu deteta u gotovo kamernom okruženju, devojčice koja po svaku cenu hoće da sačuva malog brata, svakako čitljivo računa na snažnu identifikaciju publike, ali u istorijskom kompleksu koji je – mimo ostalih sličnih koncentracionih logora – bio predviđen upravo (i) za decu, takav je izbor protagoniste i logičan i činjenično utemeljen. Na kraju, namera autora bila je da načini dostojno umetničko delo kao mimetičku sliku autentičnog individualnog i kolektivnog svedočanstva. Delo ne može imati snagu svedočanstva samog, ali može da upućuje na događaje kojima se bavi. Takođe, ni svedočanstvo, koliko god bilo istinito i verno, nije sâm događaj, nego prelamanje događaja kroz filter učesnika na osnovu čijih je sećanja i iskustava, kao i na temelju dokumenata, građena ova razarajuća priča. Filmsko delo zato podrazumeva dvostruke filtere i ne treba očekivati da ono do tančina istinito projektuje stvarnost. U ovom slučaju, ono treba gledaocu da – u skladu s darom i veštinom autora – najpribližnije moguće primakne iskustvo nečijeg stradanja i da izazove u njemu reakciju ili čak promenu životne perspektive, a u konačnom da ga trajno osvesti za realnost sudbina kao što su jasenovačke. Antonijevićev izbor da brutalnosti stilizuje do mere perceptivne prihvatljivosti, da putem sugestivne muzike i plakatske kamere unese poetičnost tamo gde je ne očekuje niko, a da akcentuje ljudsku dramu u oku jednog deteta, ima pokriće u njegovom višedecenijskom holivudskom rediteljskom stažu koji se odrazio na njegov autorski potpis. Tu dolazimo i do jasne namere producenata i distributera da se Dara iz Jasenovca uvede u uži izbor za Oskara. Ta predestinativna lobistička tendencija svakako je uticala na izbor reditelja sa američkim pedigreom i ovde takođe, bez obzira na neuspešan ishod same kampanje, nema razlike između namere i čina. Sa tim ishodom nemam problem, jer koliko god razumeo marketinške zakonitosti i tržišne interese, nije mi bliska bilo kakva kalkulacija uspeha sa istorijskom i filmskom građom ovakve težine.
Razlika postoji, međutim, u tužno predvidljivim kritičkim refleksima iz današnje Hrvatske. Ima kritičara koji podignu krupan tekst o srpskom filmu na njima preočiglednom paralelizmu između hrvatskog državnog lobiranja iz devedesetih i ovog srpskog danas, porede Daru iz Jasenovca sa sličnim filmovima koje smatraju promašajima, a negde u tekstu napomenu da Antonijevićev film zapravo još nisu ni pogledali. Ima onih koji ga smatraju diletantskim i patetičnim, čude se kako Srbi nisu to uradili bolje ili jedan ogroman timski trud kao što je snimanje filmskog dela pobijaju u potrošnom dnevnom statusu od nekoliko brzopoteznih pasusa na društvenim mrežama – sasvim u duhu naopake slobode da svako u svakom trenutku može da napiše šta hoće, gde hoće i da se stara da se napisano viralno razlije u što veću mrlju. Ta boljka da se o umetničkom radu toliko složenom kao što je jedan film, gde čitava armija ljudi mesecima radi s poverenjem u zajednički uspeh njihovog kolektivnog dela – bez obzira na krajnji kvalitet samog proizvoda – mogu izjašnjavati komentatori s teškim nedostacima u stilu, osećaju i elementarnoj kulturi, naročito pripada našem vremenu. Ali nije njihova premisa da poriču ustaške zločine u Jasenovcu, jer bi to u sadašnjem trenutku civilizacije bilo detinjasto. Oni upravo ističu, kao po dogovoru, kako tako tužna tema zaslužuje znatno bolju realizaciju. I tu se čita raskorak između rečenog i namerenog. Jer namera takvih kritika nije da se lamentira zbog propuštene prilike srpske kinematografije, nego da se film diskvalifikuje u zanatskom smislu, kako bi se, naizgled paradoksalno ali zapravo mehanički dirigovano, skrenula pažnja sa istorijskih zločina tematizovanih u filmu, mada se oni ne negiraju. Programiranim devalviranjem vrednosti filma Dara iz Jasenovca posredno se unapred amortizuje emotivni udarac koji bi film mogao da nanese publici u Hrvatskoj. Ili se – što bi bilo idealno – publika sasvim odvraća od gledanja. A taj film koji svakako nije izuzetan, koji je scenaristički derivativan i šablonizovan ali je u celosti uzev dobar i izuzetno važan za sve i pritom je s dovoljno kompetencije i posvećenosti snimljen, treba da postane deo kolektivnog iskustva, hrvatskog i srpskog podjednako. Umetnost gradi i zbližava, istorija urušava i razdvaja. A ljudi koji sami sebi dodeljuju ulogu kritičara na dnevnoj bazi, više služe osvedočeno rđavoj istoriji, nego potencijalno dobroj umetnosti.
U tom svetlu, ranije pomenuta scena u kojoj Hrvatica spasava srpsko dete, izdvojena u ovom tekstu od drugih scena za pamćenje, pogotovo onih u kojima pleni mala junakinja u tumačenju Biljane Čekić, iako sasvim usputna i naoko nebitna u širem narativu, suštinski je ključna jer pokazuje onog jednog koji neće postupati kao množina utopljena u banalnost i bahatost zla. Jednog koji će da misli i dela uzvodno. Jednog kojeg čak ni pojedini srpski komentatori nisu umeli da primete, jer zameraju autorima Dare iz Jasenovca to što u filmu „nema dobrih Hrvata”. Pa i ako nema dobrih Hrvata, ima dobrih Hrvatica – valjalo bi odgovoriti na ovu tragikomičnu rodnu slabovidost. A ta epizoda, u kojoj usred državno organizovanog i verski blagoslovenog ustaškog pogroma jedna žena spasava dete unapred osuđene druge nacionalnosti, uz očekivano pojavljivanje Diane Budisavljević u filmu, jeste onaj neopisivo važan trenutak koji se događa između đavolovog stida i Božjeg radovanja, trenutak nade i vere položene u pojedinca koji treba sve da nas interesuje. Jer takav pojedinac i u najcrnjim vremenima kakva su bila jasenovačka – može mnogo.
Miloš Zubac, 25. februar 2021.
Autor je rođen 1976. godine u Novom Sadu, gde se školovao i doktorirao na Katedri za srpsku književnost i jezik. Objavio je pesničke knjige Vilindar (2001), Poezika (2003) i Flor Y Canto (2008). S Danilom Vuksanovićem štampao zbirku prozaida i crteža Duali (2007). Objavio je studije Molitve Desanke Maksimović (2008) i Poetika Duška Trifunovića (2013).
Komentara: 0