Sam slučaj mog rođenja je krajnje kontradiktoran, kontraverzan, sumnjiv, rečju, nadrealan i mogli bismo ga odmah svrstati u anomalije ili greške u biografiji, a možda bi daleko jednostavnije bilo samo konstatovati da me nigde nema.
Roditelji su svašta pokušavali, ovo-ono, ovde-onde, činili su sve što je bilo u njihovoj moći, ali onaj konačan rezultat je redovno izostajao. Pa su odlazili kod lekara, ginekologa, u laboratorije, obilazili su gatare, vidovite ljude, vračare, crkve, čak i psihijatre. Navodno, sve je bilo u redu, desiće se kada se najmanje budu nadali. Vreme je prolazilo i strpljenje se topilo, a stvari im nikako nisu polazile nabolje.
Osnovni je problem da čovek koji se rađa treba da se rodi za nešto. Mnogo je glupo roditi se za ništa, a to je, slutim, mene čekalo. No, što sam se upornije trudio da saznam nešto više o tome, tajna je bila sve veća i zamršenija.
Doduše, kažu, jednoga dana otac je zaplakao i posle se napio kao majka. Majka kao otac. Plakala je. Digla se silna gungula. Čak su stigli neki rođaci, očeve kolege sa posla, ljudi iz komšiluka. Činilo se da se nešto dešava iz čista mira a, ustvari, događalo se sve iz ničega.
A stric je naslonio mašinku na zid i pritisnuo obarač iznenadivši prisutne. Nastao je haos. Prašina je prekrila onaj prznični čaršav sa ružama koji je majka širila u specijalnim prilikama. Lica okupljenih prekrio je fini, sivi prah. Dobro je da niko nije bio povređen ili, ne daj Bože, da je stradao. Bila su to posleratna vremena kada je Bog još uvek pokušavao na sve moguće načine da sačuva sirotinju.
Tek, taj dan su redovno slavili kao moj rođendan. Toliko o tome. Nadalje je bilo teško išta pouzdano saznati.
Komentara: 0