Milan Mladenović je jugoslovenski gitarista, pevač, tekstopisac i kompozitor.
Rođen je 21. 9. 1958. u Zagrebu, Hrvatska. Posle šest godina preselio se u Sarajevo, glavni grad Bosne i Hercegovine, prateći nomadski zakon vojne službe svog oca. U Sarajevu je, između ostalog, počeo da se interesuje za rokenrol i uzima prve časove gitare. U Beograd, prestonicu tadašnje Jugoslavije, preselio se 1970. i u njemu ostao do preranog odlaska sa ovog sveta 5. novembra 1994. Iako se ne može pohvaliti pravovremenim prepoznavanjem Milanovog talenta i vrednosti, a još manje pravovremenom podrškom, Beograd je od tog trenutka za njega predstavljao centar i uporište.
Arhiva - Zadužbina Milana Mladenovića
Sa koje god strane pokušamo da mu pristupimo i na koji god način pokušavamo da analiziramo njegovo delovanje, Milan Mladenović se uvek pojavljuje kao neobičan i na mnogo načina vredan čovek i umetnik posebne vrste, čija lična toplina, inteligencija i talenat, u kontekstu njegovog dela, omogućavaju različite uglove posmatranja. Ako želimo da ga vidimo kao pesnika, za to ima osnova u njegovim tekstovima i načinu artikulacije emocija. Ako bismo u njemu želeli da pronađemo odjeke filosofije življenja i stvaranja u veoma specifičnim okolnostima, toga, zahvaljujući njegovom obrazovanju, interesovanjima i načinu izražavanja, takođe ima dovoljno. Ako nam je Milan najzanimljiviji kao muzičar imamo pred sobom vanserijskog autora, pevača i gitaristu, čije se umetničko usavršavanje, uporedo sa ljudskim, kretalo isključivo uvis, po vertikalnoj spirali.
Kao umetnik, Milan Mladenović se možda najupadljivije izdvajao osobenošću talenta, ili, bolje, sklopa talenata, koji je uključivao besprekorno izbalansiranu kombinaciju plemenitosti, muzikalnosti i vanserijske, duboko individualne poetske artikulacije. U svemu što je radio, Milan je neprestano napredovao: bio je sve bolji autor, pevač, gitarista, vođa benda i, svakako, čovek. Kad se tome doda umetnička doslednost najvišeg nivoa, izdvajanje na posebno mesto je logična posledica. Osim talenta i veštine, posedovao je i vrstu bezazlenosti sposobnu da trenutno razoruža i najtvrdokornije cinike, kao i autentičnu, stvarnu ljudsku toplinu i dobrotu. Iz takvog karaktera neminovno je proisticao i plemeniti način upotrebe talenta.
Arhiva - ZMM
Kroz svoje bendove Limunovo drvo, Šarlo akrobata, Katarina II i, najzad, Ekatarina Velika, kao i finalni, nažalost posthumno objavljeni, world music projekat “Angel’s Breath” Milan Mladenović je prošao put kojem nije lako naći odgovarajuće upoređenje u istoriji jugoslovenske scene. Njegova karijera dragocen je dokaz da istinski vredan čovek, ako to zaista želi i ima dovoljno istrajnosti i energije, uspeva da nametne svoje uslove i, nijednog trenutka ne stavljajući oportunizam iznad integriteta, dospe na sam vrh.
Milanov prvi značajniji bend Limunovo drvo, čija se muzika najpribližnije može označiti kao melodični hard rok, nastao je u leto 1977. iz njegovog, uglavnom akustičnog, druženja sa budućim basistom, pevačem i ko-autorom Mikicom Stefanovićem. Osim njih dvojice, originalnu postavu grupe činili su gitaristi Dragomir Gagi Mihailović i Goran Kovinčić Maksa (koji je kasnije zamenio Stefanovića na basu) i bubnjar Dušan Dejanović. Materijal za, nažalost nikada objavljeni, album rađen je delom u Zagrebu, uz neuspeli pokušaj saradnje sa Huseinom Hasanefendićem Husom iz grupe Parni valjak na mestu producenta. Već tada bilo je jasno da se Milanove odlučne i sve izoštrenije umetničke vizije ni u čemu ne poklapaju sa linijama koje su definisale tadašnji jugoslovenski meinstrim.
Arhiva - ZMM
Imao je jedva nešto više od dvadeset godina kad se našao u središtu pank eksplozije, koja je Beograd i Jugoslaviju uzdrmala jednako snažno kao i ostatak muzičkog sveta. Finalna postava Limunovog drveta: Dragomir Gagi Mihailović (gitara), Ivan Vdović (bubnjevi), Koja (bas i vokal) i Milan (vokal, gitara) nastupila je u beogradskom SKC-u[1] aprila 1980, kao predgrupa jednom od inicijalnih pank sastava tadašnje Jugoslavije, ljubljanskim Pankrtima. Praktično odmah posle tog koncerta Gagi se povukao, a preostali trio odlučio je da promeni ime u Šarlo akrobata. Tako je nastao jedan od najneobičnijih i, nesumnjivo, najznačajnijih bendova koje su beogradska i jugoslovenska scena ikada videle.
Limunovo drvo - Foto: Zoran Rosić
Nezainteresovani za političku, ali vrlo motivisani da se stave na čelo muzičke revolucije, članovi Šarla akrobate su odmah počeli da „izazivaju nevolje“. S jedne strane momentalno je bilo formirano kult sledbeništvo, ali je zato sa druge besno frktao ne manji broj onih kojima su išli na živce. Malo ko je, pri tom, uopšte nešto razumeo, ali Šarlo je znao šta mora da uradi i upravo to je radio. Žestoka unutrašnja polarizacija bila je u toku od prvog trenutka, ali svest o neophodnosti zajedničkog delovanja nadjačala je lične sile i omogućila potrebnu koheziju. Takav kakav je, sa svojom neukrotivom drskošću, svešću, talentom i doslednošću, Šarlo akrobata je jednostavno morao predstavljati kritičnu masu koja je neprestano pulsirala na ivici eksplozije. Tokom 1980. imali su tri nastupa u SKC-u i još mnogo po malobrojnim, ali ipak postojećim, andergraund prostorima. Sticajem okolnosti, zajedno sa, muzički portpuno različitim, ali ideološki srodnim, bendovima Idoli i Električni orgazam, Šarlo akrobata predstavljao je udarnu snagu nečega što je najpre, u nedostatku boljeg termina označeno kao BAS (Beogradska alternativna scena), a zatim, adekvatnije, samo BG talas, što će uskoro biti oprezno publikovano na danas legendarnoj LP kompilaciji “Paket aranžman” (Jugoton, 1981).
Krajem 1980. u SKC-u je održan poslednji u nizu besplatnih grupnih koncerata, simbolično nazvan Poslednja igra, na kojem su, osim Šarla, nastupili Krvna zrnca, Urbana gerila, Električni orgazam, Butik, Idoli i obnovljena Igra staklenih perli. Šarlo je imao peh sa ozvučenjem i to svakako nije bio jedan od njihovih koncertnih vrhunaca, a sama manifestacija nosila je turoban predznak, jer je njome okončan period „odrastanja u javnosti“. Posle toga, SKC je komercijalizovao svoje programe, a grupe su definitivno krenule različitim putevima.
Šarlo abrobata, Idoli i Električni orgazam već su uveliko probili granice kulta, kad se njihov zajednički album Paket aranžman, u efektnom omotu Branka Gavrića, pojavio u prodavnicama januara 1981. Šarlo je imao četiri numere, dve Kojine (“Niko kao ja“ i “ Mali čovek”) i dve Milanove (“Ona se budi”, koja je već imala hit status na novoj sceni i “Oko moje glave”, do neprepoznatljivosti prerađena pesma Limunovog drveta). “Mali čovek” i “Ona se budi” takođe su objavljene na jedinom singlu Šarla akrobate (Jugoton, 1981).
Pod pojmom „alternativnog“ trebalo bi, barem u rokenrolu, podrazumevati pre svega inventivan i svesno i dosledno istraživački sistem delovanja, sa idejom otkrivanja i izdvajanja ekscesnih ili ponekad ekstremnih elemenata, razgrađivanje postojećih obrazaca i sklapanje novih formi ili jednostavno obogaćivanje već postojećih formalnih okvira individualizovanim sadržajima. Za razliku od obične provokacije, alternativno delovanje sadrži značajan stepen promišljenosti, organizovanosti i svesti o svom položaju, namerama i ciljevima. Pobuna proističe iz nagonske želje za promenom, koja se, u graničnoj situaciji, kad drugog izlaza nema, pretvara u revoluciju.
Iako suštinu većine revolucija čine očajanje i manipulacija, postoje trenuci kad kreacija nadilazi sve ostalo i blista punim sjajem. Mladi beogradski muzičari, među kojima je Milan već zauzimao posebno mesto, nisu imali šta da izgube udruživanjem u najpre neformalne, a zatim sve čvršće bendove. Donekle slično šezdesetim, kad je bilo suštinski važno da nove progresivne ploče stignu u Beograd u pravom trenutku, razgovori, analize i direktno prelamanje uticaja imali su izuzetan značaj. Pank i novi talas po prvi put su institucionisali anarhični individualizam kao komercijalnu kategoriju, omogućivši nezapamćen stepen raznovrsnosti u okviru istog pokreta.
Šarlo Akrobata - Foto: Goranka Matić
Teza da alternativno delovanje ne podrazumeva odsustvo sa top lista, ili čak njihovo ukidanje, nego, baš suprotno, prodor do samog njihovog vrha, našla je puno opravdanje u Beogradu tog vremena. Iako se nešto mora srušiti da bi se nešto drugo izgradilo, smisao nije, kao što je protivnicima panka (ili bilo kog progresivnog pokreta) izgledalo, u rušenju, nego u gradnji. Po logici stvari, margina je izvor novih vrednosti, ali cilj je proboj do centra i, definitivno, komercijalni uspeh, ali bez oportunističkih ustupaka i prostituisanja inicijalnih motiva. Nažalost, silina iskušenja je prevelika i zato samo mali broj uspeva da stigne do cilja nošen isključivo sopstvenim unutrašnjim promenama. Tom malom broju pripadali su svi članovi Šarla akrobate.
Šarlo Akrobata - Foto: Goran Vejvoda
„Najava svega što je došlo u osamdesetim“, primetio je, mnogo kasnije, u vezi sa “Paket aranžmanom” magazin “Ritam” u svojoj retrospektivi ploča na kojima je Milan učestvovao. „Programska kompilacija koja je predstavila stav novih grupa i duh novog vremena i čija se duga senka spušta i danas na sve slične poduhvate. Naš najvažniji album sa raznim izvođačima.“ Jedini album Šarla akrobate snimljen je, po Milanovim rečima, za 35 sati u Studiju 5 PGP RTB, koja je trebalo da bude i izdavač. Posle dugotrajnog odugovlačenja PGP se sasvim povukla i snimke prepustila zagrebačkom Jugotonu, na čijoj etiketi se pod nazivom Bistriji, ili tuplji čovek biva kad… album konačno pojavio.
Neposredno pre njegovog objavljivanja, u maju 1981, Šarlo je nastupio na zagrebačkom Bijenalu umetnosti kao „zagrevanje“ za britanski sastav Gang of Four. Na istom mestu i Milanova sledeća grupa Katarina II, nekoliko godina kasnije, imaće jedan od svojih najnadahnutijih ranih nastupa.
U glasanju kritike u magazinu “Džuboks” Šarlo akrobata i “Bistriji ili tuplji…” proglašeni su, potpuno zasluženo, za najbolju grupu i najbolji abum 1981. godine.
Godinama kasnije, magazin “Ritam” na sledeći način se osvrnuo na Šarlov album: „Ploča koja je promenila sve. Glas Milana Mladenovića bio je nešto što se nije moglo zaboraviti, u svem onom kidanju i valjanju na našoj najprogresivnijoj rok ploči ikada snimljenoj, jednom od istinskih remek-dela domaćeg rokenrola. Ne samo da je ovde sadržano više panka nego na bilo kojoj domaćoj ploči pre ili posle – ovde smo imali, što se često zaboravlja, supermodernu ploču tog svetskog trenutka, stvorenu sa fantastičnim osećanjem za improvizaciju, za agresivnu, ali free svirku, kakvu su samo najtalentovaniji, vizionarski autori pravili u to doba. Reč koja opisuje ploču je: sloboda.“
Posebna linija Šarlove misije bila je otvoreno i dosledno razbijanje konvencija, vezanih ne samo za muziku, nego i njenu prezentaciju. Želja za svesnim i promišljenim otporom predstavljala je jedan od najvažnijih elemenata kohezije suprotnosti koja se na kraju pretvorila u ključnu karakteristiku ovog benda. Kada je dostigla kritičnu tačku, sve je odletelo u vazduh.
U vreme objavljivanja albuma bend je već bio u fazi raspada: osnovan aprila 1980. prestao je da postoji oktobra 1981. Šarlo je bio vrsta benda – ili umetničkog projekta – kod koga silina varničenja među članovima srazmerno brzo dovodi napetost do eksplozivnog vrhunca. Kad jednom sve pređe u crveno, eksplozija je izuzetno snažna, bljesak se vidi iz velike daljine, a prašina se sleže godinama.
Drugim rečima, trio vanserijskih talenata koji ima trojicu vođa jednostavno ne može da postoji. Bar ne previše dugo. Šarlovim raspadom, međutim, gledano sa vedrije strane, ne samo da nije sve bilo izgubljeno, nego je otvoren put za formiranje dva nova velika benda. Milan Mladenović ponovo se povezao sa članovima svoje nekadašnje grupe Limunovo drvo, čime je započeo izgradnju nečega što će uskoro postati Ekatarina Velika (u početku Katarina II). Koja, Šarlov basista, osnovao je inicijalni bass’n’drum duet Disciplina kičme (kasnije Disciplin A Kitschme). Iako više nije bio tu, Šarlo je nastavio da niže dobra dela.
Posle raspada Šarla Milan je u novog grupi Katarina II okupio ljude sa kojima je već ranije sarađivao, uglavnom u Limunovom drvetu: gitaristu Gagija Mihajlovića, basistu Zorana Radomirovića Švabu (jednog od najcenjenijih beogradskih muzičara koji je pre Katarine II svirao u jednoj od postava Limunovog drveta, te bluz sastavu Sporedna stanica i grupi Dr Spira i Ljudska bića, a danas je član Električnog orgazma) i bubnjara Dušana Dejanovića. U inicijalnoj postavi našao se i Vd (bilo je predviđeno da se bavi udaraljkama), koji će, praktično, otići pre nego što je počeo ozbiljno da učestvuje u radu i vratiti se u vreme snimanja debi albuma. Vreme okupljanja bilo je, otprilike, u februaru 1982, a pomenuta postava potrajaće do jula, kad je Dušana Dejanovića privremeno zamenio jedan od najosobenijih bubnjara izraslih iz novog talasa, Branko Kuštrin-Mango (ex Grupa I i Električni orgazam). U postavi Gagi (gitara), Mango (bubnjevi) i Milan (bas), Katarina II je nastupila kao predgrupa Električnom orgazmu na koncertu u Zrenjaninu. U jesen ’82. Dejanović će se vratiti, a u postavi će tada već biti i Margita Stefanović na klavijaturama i basista Bojan Pečar (ex BG 5 i Via Talas).
Katarina II - Foto: Goranka Matić
Neposredno pre izlaska istoimenog debi albuma Katarina II imala je nekoliko izuzetnih nastupa, među kojima mi je onaj na zagrebačkom Bijenalu delovao možda najnadahnutije. U prikazu tog nastupa u magazine Džuboks (br. 164, od 30. aprila 1983), stajalo je, između ostalog, sledeće: “Možda zahvaljujući strahovitoj tenziji pod kojom je bila u očekivanju materijalizacije višemesečnih napora, Katarina II je te večeri imala jedan od svojih najblistavijih trenutaka. Nastupivši poslednja u nizu novih, manje-više istraživački nastrojenih bendova (Pingvinovo potpalublje, Trobecove krušne peći i Gustaph y njegovi dobri duhovi, sa kojima će Milan kasnije sarađivati kao producent) Katarina je ostavila neverovatan utisak. Milan Mladenović, jedan od najvrednijih domaćih gitarista, uz pomoć grupe dokazao je da posle Šarla itekako ima života. Bend je izveo i nekoliko novih stvari, od kojih je “Jesen” (na opšte zadovoljstvo ponovljena i na bis) istinsko remek-delo.”
Decembra 1983, pojavio se album Katarina II, o kojem će, u posthumnoj rekapitulaciji objavljenoj u magazinu “Ritam” biti rečeno i sledeće: „Uloga Milana Mladenovića polako je postala drugačija – umesto da bude jedan od trojice ravnopravnih, morao je polako da preraste u lik i glas nove postave. Debi album koji zamalo nije došao prekasno posle skoro dve godine koncertiranja i snimanja demo snimaka, ustoličio je ovu grupu na dotad upražnjenom tronu velikog art rok sastava, kakvog nikad nismo imali. “Radostan dan”, “Aut”, “Jesen”, “Geto” još uvek su nosili novotalasnu osećajnost, ali novo, post nju vejv doba je otpočelo ovom pločom.”
Odlaskom Gagija Mihajlovića grupi je uskraćeno pravo na korišćenje imena Katarina II, pa se od tog trenutka pojavljuje pod novim imenom Ekatarina Velika. U slučaju Ekatarine Velike „zamka drugog albuma“ praktično i nije postojala.
Katarina II - Foto: Srđan Vejvoda
Imajući na raspolaganju mnogo više vremena za sazrevanje nego što joj je, u krajnjoj liniji, bilo neophodno, grupa je već odavno stajala na čvrstim nogama kad je izašao debi album. Materijal za drugu ploču već je bio uveliko začet u vreme promovisanja prve i boravak u zagrebačkom studiju SIM Ekatarina je, nošena divljom energijom novog bubnjara Ivana Fecea Firčija, te potpuno artikulisanom zajedničkom svešću Milana, Margite i Bojana (uz redovne promene bubnjara, to je postava koja će se najduže održati i na koju se prvo pomisli kad se pomene ime EKV), iskoristila na najplodniji mogući način. Album nazvan imenom grupe, objavljen 1985, ponovo na etiketi ZKP RTV Ljubljana, ostao je zapamćen po kolokvijalnom nazivu “Tattoo”, što je bilo povezano sa jednom od udarnih pesama, ali i total dizajnom u znaku body painta, delom beogradskog umetnika Dušana Gerzića. U odnosu na debi album, to je bilo tamnije obojeno, mističnije ostvarenje i blizu je istine tvrdnja magazina “Ritam” da je reč o „jednom od začetaka darka“ na tadašnjoj jugoslovenskoj sceni.
Kraj 1985. doneo je grupi, između ostalog, jedno od priznanja establišmenta, kome – bez obzira na ozbiljne kasnije komercijalne uspehe – nikada nije potpuno pripadala: video spot za numeru Oči boje meda u režiji Miljenka Derete proglašen je za najbolji u godišnjem izboru TV emisije Hit meseca. Maja iste godine svirali su pred najvećim brojem ljudi u dotadašnjoj karijeri, na grupnom koncertu YU Rock misije (po uzoru na Live Aid) na stadionu fudbalskog kluba Crvena Zvezda u Beogradu: gledalo ih je oko 30.000 ljudi. To je bio i njihov prvi nastup direktno prenošen preko televizije.
Sredinom osamdesetih, Milan i drugi članovi benda pojavili su se u filmovima “Tajvanska kanasta” (1985) i “Crna Marija” (1986), u kojima se čuje i njihova muzika. U ovom drugom (za koji je napisao numeru “Bus Station”, korišćenu kao neka vrsta lajt motiva filma) igrao je muzičara što je, po pravilu, ideja koja retko uspeva i bez sumnje nije bio zadovoljan rezultatima, jer se ova epizoda gotovo nikad nije pominjala u njegovim kasnijim intervjuima.
Ekatarina Velika - Foto: Miladin Jeličić Jela
Sa glumicom Sonjom Savić imao je i eksplicitnijih ljubavnih scena, što se nikako nije uklapalo u Milanov dotadašnji imidž, kojim su dominirale uzdržane, udaljene i nikada direktne asocijacije. Osećajući da je donekle ugrozio svoj umetnički kredibilitet do kojeg mu je bilo neobično stalo, smatrao je da je čitavu stvar najbolje zaboraviti, kao da se nikada nije ni dogodila.
Sledeći album “S vetrom uz lice” (ZKP RTV Ljubljana, 1986), na kome je svirao novi bubnjar Ivan Ranković Raka, po opštem mišljenju je predstavljao ostvarenje kojim je definitivno okončan period probijanja. Izgledalo je da su stvari konačno postavljene na svoje mesto i da će ono što dolazi biti mnogo bolje, bogatije i jednostavnije od onoga što je ostalo za njima. Pokazalo se da je samo deo pretpostavke bio tačan: stvari jesu bile postavljene na svoja mesta, ali život EKV time nije postao ni bolji ni bogatiji, osim iznutra, niti imalo jednostavniji. Bio im je potreban predah, tokom kojeg će moći da razmisle o daljim potezima. Taj predah, s druge strane, nije nosio u sebi luksuz odmora: imali su taman toliko vremena da odremaju u senci živog albuma “EKV Live 1986”, prvog na čijem omotu je upotrebljen logo EKV. Skraćenica će se ponovo naći tek na omotu albuma Dum Dum pet godina kasnije, ušavši u međuvremenu u svakodnevnu upotrebu. Iako je to prošlo prilično neprimećeno, grupa je na velika vrata uspeha ušla kao EKV. Vreme pravog uspona tek je dolazilo.
Ekatarina Velika - Foto: Miladin Jeličić Jela “EKV live 1986” bio je snimljen 2. novembra 1986 na koncertu u zagrebačkom klubu Kulušić, digitalno miksovan u studiju SIM i objavljen početkom sledeće godine. Lista pesama bila je lako predvidljiva i uključuje praktično sve dotadašnje hitove grupe (nedostaju možda samo “Geto” i “Zaboravi ovaj grad”) raspoređene u odnosu 3:3:5. Sa debi albuma ušle su “Aut”, “Radostan dan” i “Jesen”, sa drugog “Tatoo”, “Modro i zeleno” i “Oči boje meda”, a sa trećeg, “Kao da je bilo nekad”, “Ti si sav moj bol”, “Budi sam na ulici”, “Stvaran svet oko mene” i “Novac u rukama”.
Kao već uveliko etablirana koncertna atrakcija (što je, između ostalog, potvrdio i trijumfalni niz koncerata u beogradskom Domu omladine) sa tri sjajna studijska albuma iza sebe i relevantnom live rekapitulacijom dotadašnje karijere EKV je 1987. promenila diskografsku kuću i od tog trenutka svi njeni albumi nosiće etiketu beogradskog mejdžora PGP RTB (kasnije RTS). Sledeći album „Ljubav”, na kome je za bubnjevima bio Srđan Žika Todorović (tada već profesionalni glumac, ex Radnička kontrola, Disciplina kičme) bio je, posle dužeg vremena, prvi koji je snimljen u Beogradu, u Studiju 5, tokom avgusta i septembra 1987, u koprodukciji same grupe i novog saradnika Australijanca Teodora Janija. Janijevo prisustvo bilo je dragoceno iz više razloga. Sudeći po rezultatima, Milan i ostali iz grupe su bez mnogo problema pronašli zajednički jezik s njim, postigavši otvorenost u komunikaciji koja, kod talentovanih i dobronamernih ljudi, najčešće završava uspehom. Ekatarina, zapravo, nikada ranije nije imala pravog producenta i uspevala je samu sebe da producira bez mnogo problema, uz pomoć Đorđa Petrovića, na prvom, Vladimira Smoleca na drugom i Dragana Čačinovića na trećem albumu, ali je na prelomnoj ploči, kakva je svakako trebalo da bude “Ljubav”, nepristrasan pogled sa strane bio u najmanju ruku dobrodošao. Posebno ako je kreativan i oslobođen predrasuda kao što je bio Janijev.
EKV - Foto: Zoran Trbović
„Ljubav” je ploča koja ima poseban značaj za nas“, izjavio je Milan nekoliko godina kasnije. „Tada smo imali koheziju, koja se posle nije ponovila. Postali smo pravi bend. Počeli smo da sviramo po velikim halama i da prolazimo svuda veoma dobro, što ranije nije bio slučaj. Ranije smo znali – naši su veliki gradovi. U manjim mestima nismo bili tako dobro primani. To je lep osećaj kad grupa ljudi putuje kroz svoju zemlju i svuda nailazi na raširene ruke. Tako smo i svirali. Na taj određeni način.“
U kreativnom, ali i komercijalnom smislu “Ljubav” je bio ključni album benda, posle kojeg više ništa nije moglo biti isto. Napuniti prostore kapaciteta 1000 ljudi kao što je zagrebački Kulušić ili beogradski Dom omladine pet ili više puta bilo je, obzirom na reputaciju benda, donekle očekivano, ali napuniti svaku dvoranu u kojoj svirate, uključujući i one koji mogu da prime 10.000 posetilaca (poput beogradske dvorane Pionir – i to dva puta!) nešto je sasvim drugo: 1987. bila je godina definitivnog trijumfa, kojom je ponuđen krunski dokaz u prilog tvrdnji da manje-više vulgarno snižavanje kriterijuma nije jedina formula istinskog uspeha. Ekatarinina pobeda značila je prekretnicu, posle koje je rokenrol u Jugoslaviji najzad mogao pretendovati na velike stvari.
Naizgled potpuno stabilizovana i zaštićena novostečenim statusom, grupa je odlučila da sledeći album snimi onako kako se to radi tamo gde nepostojanje novca kao normalne kategorije ne guši inicijativu za bilo koju borbu osim one za opstanak. Spakovali su opremu i razglas i otišli u kuću basiste Bojana Pečara u selu Progar, gde su mesec i po dana po sistemu, kako su to sami opisali, „buđenje, doručak, pravljenje stvari, uživanje“ radili na novoj ploči koja će kasnije dobiti naziv “Samo par godina za nas”. Album je sniman oktobra i novembra 1988. u studiju M u Novom Sadu i januara 1989. u studiju Milana Ćirića u Bukovcu.
EBU festival - Foto: Zoran Тrbović
Od gostiju se pojavljuju novosadski avangardni umetnik Mitar Subotić Suba („sprave, zvuci“), pop pevačica Nera i Tanja Jovićević (ex-Oktobar 1864, koja je sarađivala sa EKV i na koncertima) kao prateći vokali i Teodor Jani, na gitari, ali i kao producent dve pesme. Tu 1989. zaokružili su i nastupom na EBU festivalu (Festival evropske radio difuzne unije) u Novom Sadu, te serijom izuzetnih koncerata u beogradskom Domu omladine (početkom novembra), što je ujedno bio i oproštaj od benda bubnjara Srđana Žike Todorovića, posle tačno tri godine zajedničkog rada. Njegova filmska karijera se ozbiljno zahuktavala, svake godine snimao je bar po jedan film, a to je značilo najmanje dva meseca bez koncerata. Za grupu poput EKV, koja je tokom ’89. imala oko dvesta nastupa, to je bilo ravno katastrofi. U junu je najavio Milanu i ostalima da će svirati do nove 1990. i, mada se teško može reći da je razlaz prošao bezbolno, njegovi razlozi su uvaženi.
EKV - Foto: Goranka Matić
Sledeće godine bili su na MIDEM-u u Kanu, najvećem evropskom sajmu muzičke industrije, a sredinom 1990. imali su zapažen nastup na Prvom evropskom bijenalu rokenrola, koji je održan između 9. i 12. maja u Tuluzu, Francuska. Finalna godina osamdesetih počela je, dakle, sa novim, šestim po redu bubnjarem Markom Milivojevićem, koji je kao i petorica prethodnih bio jedan od najboljih među trenutno dostupnima i sposoban da kroz grupu izrazi deo vlastite individualnosti. Marko je u EKV došao iz jednog od najznačajnijih beogradskih bendova Partibrejkers. Njegovim dolaskom sanirana je ozbiljna pukotina nastala posle Todorovićeve odluke da krene drugačijim putem.
Tokom tri prethodne godine grupa je stigla ne samo do vrhunca popularnosti nego i vrhunca kompaktnosti: delovalo je da će konačno moći da se opuste i ne kreću svaki čas ispočetka. U bendovima kakva je bila Ekatarina Velika, zajedništvo, posebno na nivou emocija, bilo je oduvek od vitalnog značaja. Ne zajedništvo u standardnom timskom smislu, već mnogo više kao prožimanje individualnosti na dubljem spiritualnom planu. U tom smislu, novi personalni gubitak koji je usledio vrlo brzo posle ponovne promene bubnjara predstavljao je možda najozbiljniji udarac koji je grupa u svojoj turbulentnoj karijeri pretrpela. Koliko-toliko oguglao na neprestano menjanje bubnjara, bend ipak nije bio spreman da prihvati odlazak jednog do te mere bitnog „konstitutivnog elementa“ kakav je bio basista Bojan Pečar. Ne računajući inicijalni period (u to doba bavio se istraživanjem pop nostalgije u beogradskom sastavu VIA Talas), Pečar je u Ekatarini bio od samog početka, dajući ključni doprinos pri utiskivanju mnogih važnih delića njihovog mozaika. Njegov odlazak predstavljao je šok od kojeg se bend do kraja karijere nije sasvim oporavio. Niz privremenih rešenja: Miško Plavi (ex VIA Talas, D’Boys, Piloti), Dušan Petrović (ex Playboy), Bata Božanić (ugledni studijski i džez basista), protegao se i na snimanje šestog albuma “Dum Dum” (PGP RTS, 1991), na kome su pored Petrovića i Božanića gostovali Tanja Jovićević (prateći vokal), Zvonimir Đukić Đule (Van Gogh, gitara) i Mitar Subotić (klavijature, mašine). Producent je još jednom bio Teodor Jani.
Beogradski muzičari nisu mogli mirno da gledaju na ono što se događalo. Januara 1992. snimljen je singl sa numerom “Slušaj ’vamo”, čiji je refren glasio Mir, brate, mir. Uradila ga je grupa Rimtutituki koju su, pored Milana Mladenovića, činili članovi Borko, Cane i Anton (Partibrejkers) Gile, Švaba i Čavke (Električni orgazam) i Jovec (ex Električni orgazam), a objavila medijska kuća B92, na etiketi PGP RTS, uz pomoć jednog od najpoznatijih rokenrol novinara Petra Popovića u ulozi urednika. Pesma je obilno korišćena u antiratnoj kampanji, a grupa je trebalo da ima duži život i trajnije dejstvo nego što je na kraju sticajem okolnosti, imala. Rimtutituki je u Beogradu nastupio na kamionu koji je kružio ulicama 8. marta 1992, kao i na uličnom antiratnom koncertu 22. aprila. Za vreme nastupa neko je bacio suzavac pored bine, ali ih to nije omelo da ono što su zamislili izvedu do kraja. Leta 1992. održana su i dva koncerta u Beču, Austrija.
Cane, Gile i Milan na koncertu Ne računajte na nas, april 1992. - Foto Goranka Matic
Pošto se sledeća postava Ekatarine koliko-toliko ustalila sa novim basistom Dragišom Uskokovićem Ćimom (sa kojim je intenzivno nastupala tokom 1992) grupa je maja 1993. objavila svoj, nažalost poslednji, album “Neko nas posmatra”. Na tom albumu prvi put se našla verzija neke tuđe numere: “Istina mašina” Dade Topića i zagrebačke super-grupe Time (Topić će godinama kasnije obraditi pesmu “Jesen” Katarine II). Album je pokazivao da grupa itekako ima snage za nove poduhvate, ali teške senke teskobe i melanholije bila su suviše upadljive da bi mogle da budu zanemarene. Sam Milan ovoga puta se našao i u ulozi producenta.
Za razliku od “Dum Dum”, koji je promovisan serijom koncerata u Domu omladine, beogradska promocija “Neko nas posmatra” održana je sredinom novembra u Sava Centru, tada najprestižnijoj dvorani prestonice, čija akademska udobnost je retko bivala narušavana punokrvnim rok koncertima. EKV to nije smetalo da seriji izuzetnih nastupa priključi još jedan na kojem su joj pomogli Goran Čavajda Čavke, bubnjar Električnog orgazma i Miladin Radivojević Miško, bubnjar Plejboja, obojica na udaraljkama, te Tanja Jovićević u već standardnoj verziji jednog od najvećih hitova grupe “Novac u rukama”.
Tri meseca posle objavljivanja “Neko nas posmatra” EKV je imala zapažene nastupe na grupnim koncertima u Pragu i Berlinu, zajedno sa beogradskim bendovima Partibrejkers i Električni orgazam i zagrebačkim sastavom Vještice. Osim toga, Milan i Margita imali su seriju klupskih unplugged nastupa. Novi basista postao je Boško Stanojević Bole, sa kojim se EKV pripremala za nastavak karijere, koji je trebalo da usledi po Milanovom povratku sa, ranije planiranog, kreativnog putovanja u Brazil.
Odlazak u Brazil za Milana je očigledno značio nešto neobično važno na beskrajnom putu samoostvarenja: otišao je u svetlost, da još jednom udahne punim plućima i vrati se ohrabren, oslobođen, pročišćen i spreman za nova velika dela, koja će, nažalost, zauvek ostati da lebde u neizvesnosti. Ono što je sa sobom doneo, međutim, vredelo je i putovanja i povratka. Krajem 1993. najzad je odlučio da ode na mesto za kojim je čeznuo godinama – mesto muzike, spontanosti i radosti kakva se u Evropi, a posebno delu Evrope iz koga je dolazio, teško može sresti. Njegov prijatelj i povremeni saradnik Mitar Subotić-Suba, koji je od 1991. živeo i sa ozbiljnim uspehom radio u Sao Paolu, čekao ga je tamo, deleći nestrpljenje da ideja rođena još krajem osamdesetih i već tada nazvana Dah anđela konačno bude realizovana.
Album “Angel’s Breath”, snimljen u Subotićevom brazilskom studiju uz pomoć dvojice brazilskih muzičara Žoao Parahibe (Joao Parahyba, udaraljke) i Fabia Golfetija (Fabio Golfetti, električna gitara) bio je jasno i vedro ostvarenje, naglašene komunikativnosti, ali u sofisticiranom, duboko doživljenom i individualnom smislu.
Brazil - Foto: Maja Maričić
„Ovo je vreme ponovne podele, ponovnog usitnjavanja geopolitičkih celina, cepanja država i vreme lokalnih ratova“, stajalo je, s Milanovim potpisom, u propratnom materijalu za “Angel’s Breath” (Imago, 1994, re-izdat 2020 od strane Croatia Records u saradnji sa u međuvremenu osnovanom “Zadužbinom Milana Mladenovića”). „Ovo je takođe i vreme u kome dominira uska specijalizacija u svim domenima ljudske aktivnosti – od nauke, preko privrednih grana, do umetnosti. Današnji čovek osuđen je da preko medija prima i doživljava ovaj svet kao kolaž čije pravo lice i celinu nije u stanju da sažme u konačnu viziju”.
Tokom leta 1994, dok su pripreme za objavljivanje “Angel’s Breath” i realizaciju spota za numeru “Crv”, uz Milanov puni doprinos, bile u jeku, pojavili su se zdravstveni problemi, koji će, nažalost, fatalno poremetiti dalji tok njegove karijere, eskalirajući posle koncerta u Budvi, Crna Gora 24. avgusta 1994, poslednjeg koji je EKV održala. Svega nekoliko meseci kasnije 5. novembra 1994. Milan je zauvek otišao iz ovog sveta. Imao je trideset šest godina.
Nema nikakve sumnje da je mesto Milana Mladenovića i svih njegovih bendova, a posebno EKV, u samom vrhu u istoriji jugoslovenske rokenrol scene, ali takođe i na poziciji izdvojenoj od svih drugih. Nikada se ni pre ni posle Milana i EKV nije dogodilo da grupa takve vrednosti postigne tako veliki uspeh na tržištu. Bilo je slučajeva ljudi vrlo skromnih ili nikakvih vrednosti koji su postizali fantastičan uspeh ili sjajnih, izuzetnih stvaralaca čije delovanje nije doprlo do najšire publike, ali niko nije postigao ni približan balans kvaliteta i široke prihvaćenosti kakav su uspostavili Milan i EKV. Milan je, dakle, bio čovek kome je uspelo nešto što je, u svim sferama života, veoma retko: da, ne odstupajući ni najmanje od sopstvenih ljudskih i umetničkih kriterijuma, okupi oko sebe zapanjujuće veliki broj ljudi – ne treba zaboraviti da je reč o relativno hermetičnom i svakako veoma kompleksnom muzičko-poetskom konceptu – koji su ga poštovali, verovali mu i voleli ga. Nijednog od tih ljudi on ni u jednom trenutku nije izneverio. Sve što je radio nema, naravno, podjednaku vrednost – što je slučaj i sa bilo kojim drugim stvaraocem – ali njegova kreativna nepotkupljivost i visoki dometi plemenite upotrebe talenta ne mogu biti dovedeni u pitanje. Milan i EKV uspostavili su, na jugoslovenskoj sceni nezapamćen, balans prividnih suprotnosti upravo zbog toga što ni on ni njegovi saradnici nisu činili suvišne kompromise koji bi narušavali njegov, odnosno njihov ljudski i umetnički integritet. Njegov koncept suštinski je isključivao ideju prevare, i manipulacije, kao i postavljanja oportunizma ili bilo kakvih tržišnih kalkulacija, iznad integriteta umetnika i njegovog dela.
Godine 1999. “Matica srpska” objavila je knjigu “Mesto u mećavi – Priča o Milanu Mladenoviću”. Knjiga je ponovo objavljena 2014, na dvadesetu godišnjicu Milanovog odlaska, u izdanju kuće “Laguna”.
Nekoliko ulica u gradovima bivše Jugoslavije nazvano je Milanovim imenom. “Zadužbina Milana Mladenovića” osnovana je u Beogradu 2019, kada su otpočele i pripreme za uređenje njegove memorijalne sobe u prostoru narodne biblioteke Srbije u Beogradu, a gradska uprava Beograda pokrenula inicijativu za postavljanje spomenika Milanu u centru grada. Iste godine Zadužbina je ustanovila “Nagradu Milan Mladenović za muzičko delo od izuzetnog značaja”, čiji je cilj podsticanje stvaralaštva na polju savremene popularne muzike.
Komentara: 0