Odbor za standardizaciju srpskog jezika protiv Zakona o rodnoj ravnopravnosti

U dopisu koji je uputio javnosti, Odbor za standardizaciju srpskog jezika navodi svoje primedbe u vezi sa promenama u normiranju srpskog jezika koje najavljuje Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Dopis prenosimo u celosti.

Vlada Republike Srbije usvojila je na sednici od 22. aprila 2021. godine Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije i poslala ih Skupštini na usvajanje.

Prvi od tih zakona – Zakon o rodnoj ravnopravnosti – kojim se, kako Vlada navodi "unapređuje institucionalni okvir i stvaraju uslovi za sprovođenje politike jednakih mogućnosti za žene i muškarce" – direktno zalazi u problematiku srpskoga standardnog jezika, jer propisuje, čak pod pretnjom kazni, i upotrebu rodno senzitivnog jezika. A normiranje upotrebe standardnog jezika nije niti može biti u ingerenciji Vlade, nego isključivo u ingerenciji jezičke struke i nauke.

Srbističku struku i nauku u pogledu svih pitanja standardizacije srpskoga jezika predstavlja Odbor za standardizaciju srpskoga jezika. Odbor za standardizaciju srpskog jezika je naučno-stručno telo koje su obrazovale sve institucije sa celokupnog srpskog jezičkog prostora u čijem je delokrugu i briga za očuvanje i negovanje srpskog jezika. Jedan od zadataka Odbora jeste i davanje predloga državnim organima radi svrsishodnih rešenja u oblasti jezičke politike.

Iako se predlagači zakona, sa dvema "ministarkama" na čelu (jednom "ekonomistkinjom" i jednom "fizičarkom") nisu konsultovali sa Odborom niti su od njega tražili mišljenje o rodno senzitivnom jeziku, Odbor za standardizaciju srpskoga jezika dosad se dvaput oglašavao povodom tog pitanja.

Prvi put 24. februara 2011, kada je doneo Odluku o pitanju imenovanja osoba ženskog pola kao nosilaca određenih zvanja i zanimanja, što se danas najčešće politički imenuje jezikom rodne ravnopravnosti. U toj odluci detaljno je pokazano i obrazloženo kako se u srpskom jeziku treba odnositi prema jezičkim jedinicama ženskoga roda koje služe kao sredstva za imenovanje zvanja, zanimanja, funkcija i sl.

A drugi put 20. oktobra 2017. godine saopštenjem, u kojem je obrazloženo na koji način je jedino iz perspektive lingvistike kao nauke i njenih kriterijuma moguće pristupati aktuelnoj problematici rodno senzitivnog jezika.

Iz teksta samoga Zakona više je nego očigledno da su i "ministarke" kao predlagači zakona i Vlada Republike Srbije oglušili o preporuke Odbora za standardizaciju srpskoga jezika, zasnovane na naučnim osnovama.

Odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti u suprotnosti su sa celom istorijom norme srpskoga književnog jezika, a samim tim i sa njegovim sistemskim i strukturnim pravilima. Naime, kroz čitavu svoju istoriju srpski književni jezik karakterisala je liberalna, a ne direktivna jezička politika. To znači da se pri normiranju uvek vodilo računa da rešenje bude ne samo u skladu sa strukturom srpskoga jezika nego i da bude (opšte)prihvaćeno u praksi.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti podrazumeva direktivnu jezičku politiku, tj. nametanje jezičkih oblika nesvojstvenih tvorbenosemantičkoj strukturi srpskoga jezika (kao npr.: vodičica/vodičkinja, vatrogaskinja/vatrogasilja, psihološkinja, virusološkinja, filološkinja, borkinja..., a šta tek reći za bekicu - "ženu beka", centarhalfkinju ili centarhalficu?!) ili pak leksičkosemantičkoj strukturi srpskoga jezika (npr.: da li je akademkinja "žena akademac" ili "žena akademik", da li je trenerka "žena trener" ili "sportska odeća", da li je generalka "žena general", "generalna proba", "generalna popravka" ili "generalno čišćenje", odnosno: kako glasi oblik za "ženu nosača/nosioca": nosilica/nosilja/nosiljka; a za "ženu dopisnika" - dopisnica, ili za "ženu govornika" - govornica, i da ne nabrajamo više.

Date i slične lekseme ne da nisu svojstvene srpskom standardnom jeziku, nego predstavljaju nasilje nad njegovim zakonitostima, i potpuno negiranje liberalne jezičke politike. Kao da su se predlagači zakona ugledali na Hrvate, koji godinama izmišljaju reči i na silu ih guraju u jezik.

Dosad su te rogobatne hrvatske kovanice kod Srba nailazile na podsmeh, a sada ni Srbima očito više nije do smejanja. I sami će, ako Zakon zaživi, morati da uče srpski jezik i da budu neologistički kreativni i sami sebi podsmešljivi, a sve radi navodnog poštovanja rodne ravnopravnosti.

To srpskom jeziku i njegovim govornicima nije potrebno. Srpski jezik i strukturno i upotrebno ima samoregulativnu moć. Sve što je potrebno za bogaćenje njegovih izražajnih sredstava - on jednostavno stvara i prihvata bez nametanja. On se prema potrebama razvija stvarajući i nove reči gramatičkog ženskog roda, pa i socijalne femininative, ali mu ih nije moguće nametnuti na silu, po "zakonskom dekretu" kad se to nekome, ko uz to još i nije upućen u jezičke zakonitosti, prohte.

Zato je nedopustivo da se u ime politike ili ideologije sa nivoa države propagira bilo kakav jezički inženjering, a kamoli da se putem zakona nameće javnim i državnim organizacijama rečnik rodno diferenciranog jezika, u kome se nudi mnoštvo reči nesaglasnih strukturi srpskoga jezika, reči koje ne bogate nego urušavaju njegovu strukturu.

Navedeni Zakon je bez sumnje napravljen pod uticajem Brisela. Zato bi se predlagači i Vlada Srbije mogli ugledati na Brisel i kad je u pitanju njegovo (ne)usvajanje. Svedoci smo, naime, da je ovih dana iz Deklaracije o unapređenju socijalne kohezije u Evropskoj uniji uklonjen izraz "rodna ravnopravnost". Evropska unije eto ne može da se saglasi ni oko upotrebe samoga izraza "rodna ravnopravnost", a Srbija je požurila da i Zakon o rodnoj ravnopravnosti usvoji. Ovaj Zakon je nesumnjivo ZAKON PROTIV SRPSKOG JEZIKA.

Članovi Odbora za standardizaciju srpskog jezika učestvovali su u izradi Dopuna i izmena Zakona o jeziku i pismima, koji Vlada nije prihvatila. To upućuje na nedvosmislen zaključak: Zakon o zaštiti srpskog jezika i ćirilice nije poželjan, ali je poželjan Zakon protiv srpskog jezika imenovan kao Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Usvajanjem Zakona o rodnoj ravnopravnosti šalje se jasna poruka da Vlada misli da srpski jezik ne treba štititi, nego ga treba urušavati "dekretima" države u kojoj je on osnova nacionalnog identiteta.

Odbor za standardizaciju srpskog jezika smatra da je jedini koji može zaustaviti ovo svesno preduzeto nasilje nad srpskim jezikom, nasilje koje negira zakonitosti njegove strukture – predsednik Republike Srbije.

U prvomajskom trobroju lista Blic predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić na prvo pitanje u intervjuu odgovara da ne bi mogao potpisati Zakon o istopolnim zajednicama, ako ga Skupština usvoji, jer je protivan Ustavu naše zemlje. Predsednik Vučić, međutim, nije pominjao mogućnost o nepotpisivanju Zakona o rodnoj ravnopravnosti kojim se obesmišljava struka i diskriminiše veliki broj običnih govornika srpskoga jezika. Ne verujemo da bi predsednik Republike Srbije, u kojoj je većini građana srpski jezik osnova nacionalnog identiteta, mogao potpisati zakon koji je sa jezičkog stanovišta zakon protiv srpskog jezika.

Ubeđeni smo da je i predsednik svestan činjenice da bi – ako se taj Zakon o rodnoj ravnopravnosti u Skupštini i usvoji – on bio u suprotnosti sa Ustavom i Zakonom o zabrani diskriminacije – a njime se uvodi diskriminacija u sam jezik, uvodi se verbalni delikt i cenzura. Jer, nikome se ne sme i ne može zabraniti da iz srpskog jezika bira onu mogućnost izražavanja koja mu najbolje odgovara, pa makar to bili i oblici gramatički neutralnog muškog roda. Upravo ta zabrana i jeste suštinska namera Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Izvor: RTS, 18. 5. 2021.

Intervju: Sreto Tanasić, predsednik Odbra za standardizaciju srpskog jezika
JAVNOST NAS PODRŽAVA, ALI DRŽAVA NEĆE DA NAS ČUJE

Brine nas prvenstveno to što se u ime ideologije, a sa pozicija državne sile, želi ozakoniti jezički inžinjering

Odbor za standardizaciju srpskog jezika izjasnio se ovih dana u svom saopštenju da je zakon o rodnoj ravnopravnosti, a povodom usvajanja predloga istog, zakon protiv srpskog jezika i da je predsednik republike jedini koji ovo „nasilje nad jezikom”, kako ga nazivaju, može da zaustavi. U razgovoru za naš list, prof dr Sreto Tanasić, predsednik Odbora i dopisni član ANURS, kaže da su pre ovog poslednjeg teksta dva puta izašli javno sa svojim saopštenjima ili odlukama u kojima su podrobno objasnili da nije tačno da je srpski jezik rodno neosetljiv. Rekli su, takođe, da niko nema pravo da vrši nasilje nad jezikom putem jezičkog inžinjeringa sa pozicije ideologije i upotrebom državne sile, da treba ostaviti srpskom jeziku da svojim stvaralačkim mehanizmima prati promene u društvu, pa i pojavu većeg broja socijalnih femininativa, te da samo jezički stručnjaci normiraju srpski jezik.

– Stalno istupamo u javnosti; javnost sve to zna i podržava, ali država neće da nas čuje. Tražimo godinama usvajanje zakona o srpskom jeziku i pismu u službenoj upotrebi, čime bi se stvorili uslovi i za suprotstavljanje ovakvom nasilju nad jezikom. Možete misliti: godinama se ne usvaja zakon o srpskom jeziku i pismu, a ovaj se gura po najbržoj proceduri. Gledaju nas u oči i govore kako je to sve u redu, u našem interesu! Ovo nasilje nad jezikom vrše oni koji ne znaju ništa o njegovoj strukturi i zakonima funkcionisanja ili znaju, ali rade na razaranju srpskog jezika kao jednog od stubova srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta – kaže Tanasić uz tvrdnju da je „briga o zaštiti ravnopravnosti samo paravan da se uništi srpski jezik i nacionalni i kulturni identitet, i ne samo srpski već i jezik manjinskih naroda i njihove kulture”. Nije slučajno, dodaje on, što protiv rečenog zakona oštro istupa i akademik Zukorlić, te pita: „Sa čime će ova vlast izaći pred narod uoči izbora?”

I sami ste u saopštenju upotrebili reč „ekonomistkinja”. Reči kao što su „filozofkinja”, „sociološkinja” „antropološkinja” neki i dalje doživljavaju kao ruženje srpskog jezika. Svojevremno je odbor rekao „ne” reči „borkinja” i to je proizvelo lavinu šala na društvenim mrežama. Teško je naći šta je ispravno a šta ne po sadašnjem normiranju jezika.

Da, te su se reči tu našle, a nisu ni „najružnije” ni najnakaradnije, pa ni rečena „borkinja”. Kad pitamo pre svega žene, različite dobi i društvenog statusa, šta misle o ovom činu brige o njihovoj ravnopravnosti, veće vidljivosti, dobijamo čuđenje, pa i odgovore tipa „užasno”, „gadi mi se”, „ja to nisam”... Da li je to vrhunac brige o našoj ženi? Zašto novac koji neko oko ovoga troši nije usmeren na otvaranje radniih mesta za žene, podršku siromašnijim majkama?

Koje reči, koje bi po zakonu o rodnoj ravnopravnosti ušle u upotrebu, vas najviše brinu ili vas više brine nemogućnost izbora, što ste u saopštenju ocenili kao uvođenje zabrane ?

Brine nas prvenstveno to što se u ime ideologije, a sa pozicija državne sile, želi ozakoniti jezički inžinjering, nasilje nad srpskim jezikom kakvo civilizacija ne pamti, kakvo nisu pokušali ni najgori diktatorski režimi koje istorija poznaje. Okupatori su zabranjivali ćirilicu, a ovi hoće da nam zabrane srpski jezik kakav se razvijao hiljadu godina. A sve što smo stvorili, što nam se događalo zapamćeno je u njemu. Dakle, sve ovo se čini s namerom razaranja srpskog jezika, kulturnog i nacionalnog identiteta, pamćenja, porodice. Teško je tu naći nešto što nas ne brine. Ovde je na delu diktatura manjine u ime ideologije nad ogromnom većinom; je li to demokratija, je li to u skladu sa ustavom? Šta radi poverenik za zaštitu ravnopravnosti, pa ministar za brigu o porodici?

Zašto odbor još češće ne istupa u javnosti, ne samo kad je reč o ovakvim stvarima, nego i protiv recimo elementarne nepismenosti, čiji smo svedoci svakodnevno?

Možda ste i u pravu: potrebno je da se čujemo i više, ali mi često ukazujemo na jezičku zapuštenost svake vrste, pa i na elementarnu nepismenost. Eto, skrećemo pažnju na urušenost lektorske službe u sredstvima informisanja, izdavačkim kućama, državnim institucijama. Posebno smo poslednjih godina ukazivali na nedopustivo mali broj časova srpskog jezika u osnovnim i srednjim školama. Je li logično: svi kritikujemo nepismenost, a imamo više nego dvostruko manje časova srpskog jezika nego što je broj časova nacionalnih jezika u većini evropskih država. Odgovornost za to je na srpskoj državi. Izašli smo i sa zahtevom da se srpski jezik uči na svim fakultetima kako bi akademski građani bolje poznavali srpski književni jezik i bili funkcionalno pismeniji. To je studentska organizacija BU podržala, a odbio je KONUS! Nećemo odustati od tog zahteva. Po mnogo čemu izgleda da (u) državi Srbiji srpski jezik nije važan.

Šta je danas najveća pretnja srpskom jeziku?

Mnogo je izazova, mnogo i pretnji, a najveći uzrok tome, pa i pretnja srpskom jeziku, jeste nebriga srpske države, rekao bih: potpuna neodgovornost države za status srpskog jezika kao nacionalnog jezika u Srbiji. U državi nema utvrđene jezičke politike, a u odgovornim državama jezička politika je u centru nacionalne i državne politike. Ona se osmišljava i sprovodi u dobroj saradnji jezičke struke i države. Odbor za standardizaciju srpskog jezika, kao najviše svesrpsko i sveinstitucionalno telo koje je osnovano i radi toga, ukazuje, govori i piše, javno i direktno državi. Nažalost, u našoj državi još ne postoji svest o tome. Neki poslednji istupi iz države u vezi s jezikom ukazuju na bolno odsustvo takve svesti, pa i ovo naturanje rečenog zakona svedoči to. Za to vreme provodi se tuđa jezička, time i nacionalna, politika. Predsednik države je više puta govorio kako je zaštita srpskog jezika prioritet; ovaj zakon se očito gura njemu iza leđa. Ako država nije odlučila da prizna nezavisnost srpske južne pokrajine, nema razloga ni da ovaj antiustavni zakon usvaja ovako munjevito na štetu srpskih nacionalnih interesa. Uz protivljenje jezičke struke, pravnika, sociologa, javnosti, pa i Srpske pravoslavne crkve – uz protivljenje zdravog razuma. Šta još treba pa da predsednik skupštine i poslanici skinu taj zakon sa dnevnog reda i vrate na temeljitu doradu, uz uvažavanje mišljenja Odbora za standardizaciju srpskog jezika – i svih gore pominjanih.

Izvor: Politika, 21 5. 2021.

JEZIK RODNE RAVNOPRAVNOSTI

RODNO DIFERENCIRANI JEZIK I GRAMATIČKA KATEGORIJA RODA U SRPSKOM JEZIKU

Uvodne napomene

Odbor za standardizaciju srpskog jezika je do sada raspravljao i zvanično reagovao na pitanja koja su se odnosila na nazive zanimanja ženskih osoba – odluka br. 57: Kako imenovati zanimanja i titule ženskih osoba (Spisi Odbora za standardizaciju, X, 2008, s. 98–104). O tome postoje pojedinačni prilozi srpskih lingvista (Kovačević, Klajn, Bugarski, S. Savić i dr.). Ovom prilikom ističe se potreba za preciznijom preporukom i stavovima kako bi se izbegla banalizacija jezičke teorije – da se zbog prisustva ili odsustva neke gramatičke kategorije može zaključiti o prisutvu ili odsustvu neke ravnopravnosti ili diskruiminacije u jeziku.

O b r a z l o ž e nj e

Pogled na svet, sistem kulture ili društveni sistem nisu uslovljeni pukim postojanjem ili nepostojanjem određenih gramatičkih kategorija, te se oni stoga ne mogu ni menjati njihovim uvođenjem ili insistiranjem na doslednosti njihove upotrebe. Stav da je samo rodno diferenciran jezik – jezik rodne ravnopravnosti, te da generička upotreba muškog gramatičkog roda, ili pretpostavka da je takva upotreba automatski „rodno neutralna“, narušava tu ravnopravnost, predstavlja upravo banalizaciju lingvističke teorije zato što savremena lingvistika smatra da se na osnovu prisustva ili odsustva neke gramatičke kategorije ne može zaključivati o prisustvu ili odsustvu pretpostavljene odgovarajuće logičke kategorije, niti pak o vanjezičkoj stvarnosti.
Takođe, stav da je samo rodno diferenciran jezik – jezik rodne ravnopravnosti podrazumeva da jezici koji ne poznaju gramatičku kategoriju roda nisu ili ne mogu biti jezici rodne ravnopravnosti. Time se, implicitno, diskriminišu govornici onih jezika koji ne poseduju odgovarajuće gramatičke kategorije, poput engleskog jezika. A upravo je na anglosaksonskom govornom području pitanje rodne ravnopravnosti u jeziku rešeno na sasvim drugačiji način – potpunom neutralizacijom obeležja roda u retkim slučjaevima gde se ono javlja: na primer, umesto chairman preporučuje se korišćenje chairperson, a umesto policeman – police officer. Ovo implicira postojanje drukčijeg stava u okviru teorije rodne ravnopravnosti, potpuno suprotnog onom koji se širi u našoj javnosti, a to je stav da se rodna ravnopravnost zapravo obezbeđuje upotrebom rodno neutralnih oblika, dok insistiranje na obeležavanju pola u kontekstu u kome je taj podatak irelevantan može ukazivati na diskriminaciju.
Rodna neutralnost generičkog muškog roda u srpskom jeziku nije pretpostavka, već lingvistička činjenica: gramatički i prirodni rod imenica u srpskom jeziku nisu identični. Gramatike srpskog jezika u zvaničnoj upotrebi kažu da imenice koje znače vrstu, zvanje ili zanimanje označavaju bića oba pola (čovek/ljudi, pas, golub, pisac, sudija…). Stoga tvrdnja da upotreba generičkog muškog roda ugrožava prava žena biva u neskladu sa važećim stavom lingvističke nauke. I ne samo to ― ovakva bi tvrdnja podrazumevala da su gotovo svi zakonodavni akti Republike Srbije, počev od Ustava, – rodno diskriminatorski, jer se u njima ne koriste dosledno oblici ženskog roda. I u samom Zakonu o ravnopravnosti polova koristi se generički muški rod (svedok, poslodavac…). Pri tom, Zakon o ravnopravnosti polova, sasvim u skladu sa važećom gramatikom srpskog jezika, izričito kaže: Termini kojima su u ovom zakonu označeni položaji, profesije, odnosno zanimanja, izraženi u gramatičkom muškom rodu, podrazumevaju prirodni muški i ženski rod lica na koje se odnose.
Gramatička kategorija ženskog roda nije jedino sredstvo za obezbeđivanje vidljivosti žena u srpskom ili bilo kom drugom jeziku, niti pak može uticati na diskriminaciju ili ravnopravnost žena. Ravnopravnost ne zavisi od upotrebe pojedinih gramatičkih kategorija, već od konteksta u kome su one upotrebljene, odnosno – od značenja celine teksta. Čak i uz doslednu upotrebu gramatičke kategorije ženskog roda mogu se izražavati diskriminatorski stavovi o ženama (npr. Žene političari (političarke) nesposobne su za obavljanje odgovornih poslova). Takođe, tekstovi u kojima se ne koristi gramatička kategorija ženskog roda mogu sadržati stavove koji afirmišu rodnu ravnopravnost. Pozitivan primer predstavlja prevod Povelje Ujedinjenih nacija na srpski jezik. Povelja se zalaže za svaki vid ravnopravnosti, pa i za ravnopravnost polova, ali se u samom tekstu koristi sintagma prava čoveka, a ne tzv. rodno osetljiva sintagma prava muškaraca i žena (up. „unapređivanje i podsticanje poštovanja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik i veru“).
Standardizacija govora u zvaničnoj i javnoj upotrebi može u određenoj meri podrazumevati intervenciju u pravcu slanja poželjne političke poruke. Međutim, normiranje jezika se ne sme rukovoditi isključivo principom slanja poželjne političke poruke, posebno kada se to kosi sa uvidima do kojih je došla zvanična nauka o jeziku, ili kada bi to značilo narušavanje strukture datog jezika, odnosno – bilo u neskladu sa važećim gramatičkim i pravopisnim normama i dobrom jezičkom praksom. Stoga svaka standardizacija govora u zvaničnoj i javnoj upotrebi u Republici Srbiji mora najpre biti usklađena sa postojećom normom srpskoga jezika.

PREPORUKE I STAVOVI ODBORA ZA STANDARDIZACIJU SRPSKOG JEZIKA

Oblike ženskog roda za imenice koje znače profesije treba upotrebljavati tamo gde je njihova upotreba u skladu sa postojećom normom i dobrom jezičkom praksom. Kada je reč o oblicima ženskog roda za označavanje profesija koji nisu normirani ili uobičajeni u jezičkoj praksi, ispravno je koristiti generički muški rod (npr. borac, pilot, akademik), jer njegova upotreba nikako ne implicira diskriminaciju žena, već podrazumeva svet o jednakoj društvenoj (/ljudskoj) vrednosti muškarca i žene.
Ukoliko je u datom kontekstu neophodno naglasiti da je nosilac funkcije ženskog roda, to se može obezbediti i drugim jezičkim sredstvima ili navođenjem ličnog imena. Primer 1: Prva žena kosmonaut Valentina Tereškova letela je u kosmos. Primer 2: Generalni konzul Aleksandra Đorđević zadužena je za konzularno područje GK Frankfurt. U prvom primeru važno je u datom kontekstu naglasiti pol, dok je u drugom primeru, upravo zbog principa rodne ravnopravnosti, potpuno irelevantno da li je generalni konzul muškog ili ženskog pola, a pri tom je vidljivost žena već obezbeđena navođenjem ličnog imena konzula.
Korišćenje paralelnih formi ili navođenje forme u muškom rodu sa oznakom za nastavak u ženskom rodu nepotrebno opterećuje rečenicu, uz sasvim izglednu mogućnost njenog dovođenja do apsurda (Svi prisutni/prisutne na ovoj proslavi bili/bile su nedvosmisleno razočarani/razočarane itd.), te ih zbog toga ne treba koristiti.

Nacrt teksta odluke sačinila je Sofija Miloradović, član Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Nacrt je razmatran na sednici od 24. februara 2011. godine i usvojen kao odluka br.60.

Prethodno je ovaj tekst razmatralo i usvojilo Naučno veće Instituta za srpski jezik SANU.

Izvor: Institut za srpski jezik SANU, 14. 5. 2018.

Donacija za udruzenje PRVI PRVI NA SKALI 2020