"E..., da mi je da odem k’o svi penzioneri u banju, k’o čovek da se odmorim, pa Bog da me vidi" - umela je da kaže moja pokojna baba kada bi je pritisle godne. Tako sam od malih nogu sticala utisak o banji kao mestu gde svi teže da odu iliti nešto kao raju. Kad, avaj, gledaju te svi kao da su bogovi (to je bilo ono "Pa Bog da me vidi"). Uglavnom dogovorimo, kad je već tako iz bolnice preporučeno, sa socijalnim da ja idem njihovim prevozom, kao oni znaju proceduru, gde se ulazi, koja je procedura smeštaja i ceo protokol prijema na rehabilitaciju. Od sveg savršenstva koje sam očekivala po mene je stigao savršeno rasklimatani, rashodovani kombi Hitne pomoci, ogoljenih zidova i sa jednom hoklicom u unutrašnjosti na koju je trebalo da sednem.
Već sam sebe videla kao lopticu koja ostavlja otiske po zidovima kombija, kad mi objasniše, valjda je moj razrogačeni pogled to zahtevao: "Idemo po drugog ležećeg pacijenta, pa ćete onda imati, i oslonac". Ajde! Pokušam da budem hrabra zbog supruga koji me zamalo nije pustio da krenem, znajući da ja na hoklici ne mogu ni u kući, a kamoli u pokretnoj limenci.
I tako mi krenusmo na drugi kraj Beograda, uložila sam sve napore da se oslonim na ono malo tela koje me je slušalo i da mahnem s vremena na vreme mužu koji nas je pratio autom. Stigosmo i do drugog pacijenta. Bila je to jedna vremešna baka, sa iskustvom ove vrste prevoza, to se videlo po spremnosti da hitro siđe sa kreveta/nosila, kad su je zamolili, kako bi ga učvrstili za pod pored mene, kao i da hitro nazad uskoči te odmah poče da kuka i uzdiše. Njen je dekica izvinjavajući se svima teškom mukom izašao iz vozila i poželeo nam srećan put. Već malo istrenirana vožnjom po beogradskim ulicama izlazak na auto-put, doživela sam kao ulazak u formu. I taman sam pomislila da nije sve tako crno mi naprasno stigosmo i stadosmo pred zapuštenu fasadu soc-realistične arhitekture. Tu mi bolničari potpomognuti suprugom pomogoše da izađem iz kombija i mi krenusmo po protokolu za prijem.
Enterijer u tamnobraon lamperiji, medicinska sestra u belom teškom mukom uspe da mi pronađe slobodan krevet, jer više nisam mogla nazad. "Eto, bar da ste se javili... aha da, najavili su vas iz socijalnog... hm, da..." I tako, uz popunjene formulare i sa svom dokumentacijom pod miškom, krenusmo na pregled kod lekara koji će biti zadužen za mene dok sam tu. "Najzad" - "sa obrazovanjem i osećajem za red" Ha! Čovek planira Bog se smeje!
Uđosmo mi u ordinaciju, oblepljenu nekim crtežima, prepunu velikih kamara papirnih fascikli nabreklih od papira u njima, od kojih su neki krenuli u spašavanje put poda obloženog pohabanim itisonom iz 70-tih godina prošlog veka. Doktorka punija blajhana gospođa svojim visokofrekventnim glasom ponudi nam da sednemo na stolice sa najmanje fascikli, ukoliko ih prethodno raščistimo i sede i ona u svoju. Kako bi atmosferu malo razvedrio (jer sam ja u međuvremenu počela da očajavam) moj suprug upita za autora crteža, očekujući da su neki unuci ili deca u pitanju. Tu dođemo do neočekivanog obrta: "Ja sam slikala, je l’ vam se sviđaju? Znate ja se tako lečim, jer sam teško podnela smrt svog oca".
Koje su mi sve dijagnoze pale na pamet, ne mogu ni danas da nabrojim. Kada je onako veselo, isuviše veselo ako mene pitate, ustala i zgrabila me za levu šaku, koja je bila u spazmu, počela sam da cvilim što od bolova što od muke jer ne mogu da joj stisak vratim istom merom. Naviknuta na znanje fizijatara u postupanju sa bolesnicima sličnim meni prepustila sam se pregledu vesele doktorke. U životu me niko nije ponizio više nego ona, sa svojim glupim komentarima, o tome šta mogu, a šta ne, a ono što ona evidentno nije mogla bio je pregled pacijenta u stanju u kom sam ja.
Posle izvesnog vremena sam se pribrala i rešila da od serviranih limuna napravim limunadu. "Koja je procedura za bazen sa lekovitom vodom", upitah dok moj muž na ovaj znak krenu da vadi papire sa ginekoloških pregleda koji su bili preduslov za ulazak u banju!? "Pa, vama je zabranjen ulazak u bazen!" Krajičkom oka spazih kako moj muž sa stisnutom pesnicom gura one nalaze nazad u svoju fasciklu. Na kraju smo definisali u čemu se sastoji moja rehabilitacija: idem na grupne vežbe, boravim u sobi, redovno idem sama sa drugog sprata u restoran u prizemlju. ako hoću da jedem. Kad već insistiram, učiniće mi i poslaće me na električnu stimulaciju rukavicom. I mesec dana proćiće o čas posla.
Tu se ona vrati za svoj radni sto da taj raport unese u sistem. Taman je bila na pola prepisivanja svih prethodnih otpusnih lista kad - nestade struja; da se to često dešava objasni nam euforična visokofrekventna slikarka. "Ali brzo će oni to popraviti". Kako smo već bili na trećem spratu, a moj smeštaj na drugom, peške se niz stepenice uputismo ka sobi. Tešeći sebe da će struja brzo, i pripisujući tome tmuran izgled hodnika kroz koji sam vukla svojih 60-tak kilograma na jednom stopalu, prizivala sam uzbuđenja pred ulazak u sobu. Pokucali smo i ušli.
Sve su brane pale, stiglo me je i to da će moja devojčica od četiri i po godine ostati uskraćene za sve frizurice i igrice koje sam želela da joj pokažem pre polaska u školu, i to da to da više nisam sama mogla ni da se okupam ni pertle da vežem, da sam od hitre i samostalne mlade žene za koju nije postojalo "ne mogu i ne umem", postala ovo telo nesposobno da prekorači visoki prag sobe u koju ulazim. A soba - po površini dokrevetna, po nameštaju četvorokrevetna. K’o sardine naređani kreveti od ulaza u sobu do izlaza na terasu. I avantura počinje, moj krevet je poslednji u nizu, bar za narednih par dana dok cimerka ne ode kući. Tu počinje primena naučenog, za vreme boravka na odeljenju za rehabilitaciju u bolnici, provlačenje postrance uz zid između kreveta i kofera, pa uz piramidu od foteljice i par stolica na čijem je vrhu televizor i najzad stigoh do kreveta.
Kao furija u sobu je uletela neka medicinska sestra koj mi je na brzinu izmerila pritisak i sva zabrinuta, jer sam ja bila natježi pacijent na njenom spratu, pokušala da me uteši da nije sve tako crno , ali "sit gladnome ne veruje" - njena je uteha bila so na ranu. Za mene je napolju mogao biti i raj, a ne sunčani septembarski dan, sva lepota vremena i prirode bila je ništa u poređenju sa činjenicom da umesto da dete učim da vezuje pertle razmišljam ko će ih meni vezati ukoliko odlučim da podignem noge na krevet i malo se odmorim od celodnevnog putovanja u banju.
Ali ljudi ne umeju da se zaustave, što sam ja više tonula to je ona više pričala o lepotama života, ne shvatajući da se do toga dolazi sopstvenom, a ne tuđom spoznajom. Došavši do malo vazduh uspela sam da je prekinem, usred zanosa gde me zamalo nije izvukla na terasu da mi objasni šta propuštam, i zamolim je da me ostavi da se odmorim. Moj je suprug nemoćno gledao ovaj prizor, koji je izgledao kao da zmija davi žabu, gde sam ja žaba koja se davi u sopstvenim suzama, nemoćan da mi pomogne i shvatajući, valjda, taj potop kao svoj. Kad je sestra najzad negodujući krenula iz sobe, na vratima je zastala i okrenuvši se ka meni dobacila trenutno najpopularniju kletvu svih bolesnika od najlakših do najtežih: "Sve ti je to iz glave, znaš".
I tako smo svi na svetu u jednoj rečenici i u par sekundi postali odgovorni i za svoju bolest i za svoj napredak ka izlečenju. Koliko sam puta tu rečenicu čula od osoba koje nisu znale kako da odreaguju kad me sretnu, do onih koji su time pokušavali da me nateraju, dobronamerno, da požurim sa ozdravljenjem, jer eto toliko se njih izlečilo preko noći, samo su jako verovali u sebe, Boga (ovo je mnogo poularno u poslednje vreme), ili samoizlečenje tako da je sama činjenica da sam još uvek nepokretna više govorila o meni nego o protokolu koji je sproveden.
Elem, prođe i taj dugo očekivani dan, i pade noć. Prava mračna jer struje još nema. Na večeru nisam otišla jer sam bila sita svega što me snašlo. Osvanulo je novo jutro u rehabilitacionom centru koji još nije privatizovan pa je to bio razgovor o svim neadekvatnostima po pacijente u kojima smo se našli. Pod kupatila je bio 10 centimetara iznad sobe, kada ozidana, prilagođena skakačima s motkom, šta li. Da za cimerku nisam imala ženu svojih godina sa dijagnozom MS-a koja je još bila skoro nenarušeog zdravlja, nisam sigurna da bih preživela. Ona mi je vezivala pertle pomagala da se presvučem, za slalom između kreveta ni sama ne znam kako joj je polazilo za rukom da ne padnem.
Glavni deo rehabilitacije bio je da se prva tri dana spustim stepenicama i ponovo popnem između restorana i sobe tri puta dnevno. Tu je krenula glava, moja tvrdoglava. "Iščupaću se uprkos ovom ništavilu okolo!" Da, za mene je sve bilo ništa, a sitnice su postajale sve. Da li za doručak slatko ili slano i da li je smak sveta ako je nestalo paštete? Uglavnom izgubila sam sve kilograme koje sam ikada planirala u životu. Hvala onome ko je izmislio lastiš! Trenerke postaju okosnica mog stajlinga. Jedva čekam vikend da odem kući i okupa me muž, pa Bog da me vidi! Eto, ispunila sam san moje pokojne babe - otišla sam u banju!
APELI
PPNS/KG VODIČ
Komentara: 0