"Normalno je da je depresivna! Čoveče, pa do juče je imala, malte ne, pilotsku dozvolu, sad ne može da hoda!" bila je reakcija naše kume kad joj se moj muž požalio da više nisam svoja nakon šloga i rehabilitacije. I da vam pravo kažem - nisam. Već pet godina živim jer moram i ne sviđa mi se ovaj pogled na svet sa druge strane života i zdravstvenog osiguranja, ovog poslednjeg pogotovu. ’Ajde priznajte da ste kad god počnu priče o našim uspesima u polju medicine prosto poželeli da vas baš tad strefi šta god da je potrebno da uđete prvi na taj skener ili operacioni sto, što izgleda tako svemirski i fancy! "Daj mi jedan krug, hoću ja da probam!" Šamar sebi odmah, jer vam sigurno nisu pokazali šta sve može poći po zlu ako nije sve po prospektnom šablonu. Meni se danas čini da nam medicina sve više radi po šablonima i samo po šablonima, a ne po američkim medicinskim serijama. Volim i ja dr. Hausa, ali takvih je samo u serijama i to američkim. Kako to ide u stvarnosti ne dao vam dragi Bog da osetite na svojoj koži.
E, pa da počnemo...
Dakle: "Lekari nemaju šta da razmišljaju šta će da rade, za svaku situaciju postoji protokol po kom se postupa" reče, da parafraziram, direktor KBS-a jednom prilikom gostujući na televiziji i to tako osta u etru. Eto odgovora na sve - PROTOKOL! Naime, te davne 2011, nakon desetodnevnog mirovanja usled jakog suvog kašlja koji je lečen ničim od strane lekara Doma zdravlja jer, Bože moj, imam dete u vrtiću - "to je virus", uspevam da smognem snage i krenem do majke da je obiđem jer čuva gorepomenuto dete. Usput se šlogiram i postanem deo glamurozne statisike. Ovo poslednje zaključujem po izjavama lekara koje sam susrela u svom hodu po mukama: "To ti je menadžerska bolest!", "Danas je to moderno, vidi po novinama" (u to vreme šlogirao se Bata Živojinović, umrla od posledica Zlata Petković, čak je i Sneki Daki izjavljivala po novinama da je preživela lakši šlog, manjih srčanih udara bilo je koliko hoćete u to vreme po selebrety krugovima). Kako sam se ja bavila marketingom, sve mi je ličilo na orkestriranu propagandu ovog kardiovaskularnog oboljenja. Da se vratim na protokol, naime, sve je moglo biti vrlo lako sprečeno samo da je po protokolu za dugotrajni suvi kašalj sledio rentgen pluća jer bi se trombić u njima video (ovo mi je potvrdilo više lekara iz bližeg okruženja), ali, avaj, budžet (nova kvaka 22) i protokol su paklena kombinacija. Znači, čim sam smogla snage da se pokrenem, pokrenuo se i trombić. Tako smo veselo šetali, ja po pijaci, a on po meni, u desnoj hemisferi moga mozga bilo mu tesno i zaglavio. Kako on tako i ja i to na parkingu hipermarketa, hvala obezbeđenju i Htnoj pomoći na svemu tog 20. jula 2011!
Sad počinje novi protokol! Koiko ste puta slušali o tri zlatna sata koji su krucijalni kod moždanog udara! I svi smo se u sebi molili da ako nam se to ikada desi, budemo blizu nekog centra koji može da uradi trombolizu (deo orkestrirane promotivne priče za promociju moždanog udara). Dakle, stigne Hitna pomoć i po protokolu odveze me u dežurnu bolnicu koja ima jedinicu za moždani udar i radi trombolize kao od šale. Moj uznemireni muž se teleportuje sa drugog kraja grada i potpiše saglasnost da mi se to uradi, jer to je zlata vredno i treba mi odmah. U onome što se potpiše, na jednoj celoj sitno kucanoj strani, piše da je 8 % smrtnog ishoda i da ustanova koja ovo sprovodi ne snosi nikakvu odgovornost za bilo šta što se možda loše desi (izviruje budžet iz pikrajka). Ali, ko te pita, svi pričaju o spasavnju glave, pa ušli smo u tri sata sad je sve OK. I bilo je prvih 20 sati nakon trombolize, uvezli su me u fancy skener ("as seen on TV!") i onda je došlo do prekida filma...
Dobila sam trombolizu, posledica šloga nije bilo, moj je muž uz osmehe i tapšanja po ramenu poslat kuci, a meni je u toku noći na istom mestu pukao krvni sud. Ali sve je urađeno po protokolu, još jedna statistika nakon protokola. Kako bi izbegao sve dalje statistike, moj je muž svima koje je znao ispričao gde sam i šta mi se desilo i tako me, van svake statistike, sa odeljenja za neurologiju prebace na odeljenje za rehabilitaciju. Po svim svetskim istraživanjima, rehabilitacija se kod pacijenata sličnih meni počinje u roku od najdalje sedam dana, ja sam se spasila nakon 14 i to na žestoka urgiranja lekara sa nekih drugih odeljenja koji su bili svesni domaće statistike, uprkos protokolima...
Svečano izjavljujem da su fizioterapeuti, najhumaniji deo medicinske populacije kod nas. Nakon mesec dana ponovnog izlaska iz pelena i učenja osnovna hodanja na dve noge, bil sam spremna da me po protokolu, koji ima propisani maksimalni broj dana za boravak u bolnici, pošalju u banju. Pre toga, morala sam da sačekam još desetak dana i tako sam se našla kod kuće na istom onom trosedu sa kog sam i krenula u pakao pre samo mesec i po dana. Uz pomoć supruga i fizioterapeuta počnem pripreme za odlazak u banju šetnjama oko zgrade jer, po budžetu, u banju moram sama, bez pratioca jer sam odrasla, iako sam skoro izašla iz pelena i jedva umem da hodam od pre 20 dana. Tu ovaj trio sretne komšinica i videvši me kako jedva hodam sa rukom u miteli prokomentarisa: "Au, komšija, ala vi imate tešku ruku". Fizioterapeut se, dečko, našao u čudu, moj muž nije ni čuo šta je rekla, ja sam se nasmejala i probala da nešto duhovito odgovorim, ali u tom trenutku ja sam po njoj upala u jednu drugu tužnu i vrlo zabrinjavajuću statistiku. Taman kad sam iz toga izašla, drugi me je komšija, poznajući me kao tempermentnu i uvek na putu, upitao da li sam bila u saobraćajki, počele su statistike da me napadaju sa svih strana - spasavaj se ko može! On mi se posle i izvinio, ona nije, verovatno još uvek zazire od mog muža.
Foto: bigthink.com
APELI
PPNS/KG VODIČ
Komentara: 0