Donji dom Britanskog parlamenta, Komitet za mir na Balkanu, utorak, 23. oktobar 2001. godine
Poštovane dame i gospodo,
Želeo bih da se zahvalim Komitetu za mir na Balkanu na pozivu u zdanje Britanskog parlamenta i na prilici da Vam se obratim na temu Jugoslavije i međunarodne zajednice. Predočiću vam viđenje trenutne situacije u mojoj otadžbini i njenu poziciju unutar šireg evropskog konteksta, sa srpske tačke gledišta.
Ja svoju domovinu, i domovinu svog naroda, smatram većom i širom nego što je ova sadašnja Jugoslavija, smanjena na samo dve republike. Komunistička vlast maršala Tita je na početku odlučila da razbije srpsku teritoriju na nekoliko delova i tako podeli srpski narod u više različitih administrativnih jedinica, koje nazivamo republikama. Cilj je bio da se onemogući podizanje naroda koji je u prošlosti više puta demonstrirao koliko visoku cenu je spreman da plati za svoju slobodu i nezavisnost od inostrane vladavine. Kada su devedesetih godina izbile secesionističke krize, Evropska Unija je požurila da ponudi svoje medijatorske usluge, ali je ubrzo i ona sama postala važan učesnik koji se stavljao na strane u jugoslovenskom konfliktu. Leteći u susret važnog Akta iz Helsinkija, Evropska Unija je otvoreno promovisala i ozakonila secesije ostvarene nasiljem. Uz to je i nagradila strane koje su delovale protiv jugoslovenskog ustava želeći da se odvoje od zajedničke jugoslovenske države i da tokom tog procesa prisvoje teritorije naseljene Srbima. U isto vreme, kažnjavala je sve one građane i čitave populacije koje su želele da ostanu unutar države kojoj su se zakleli na vernost.
Posledica ovakvog pristupa, promovisanog od strane Evropske Unije na početku, a kasnije čak i silom podržanog od strane Sjedinjenih Država, bio je dugotrajan rat sa značajnim brojem žrtava. Više od 400.000 Srba je iz Hrvatske, koja je imala podršku Zapada, proterano u sankcijama razorenu Jugoslaviju, sada smanjenu na dve republike, Srbiju i Crnu Goru. Do dana današnjeg Republika Srpska je pod kolonijalnom upravom takozvane „međunarodne zajednice” (što je zapravo pseudonim za u suštini anti-evropsku politiku Vašingtona). Svakog dana se srpskom stanovništvu oduzimaju vlast i prava dobijena potpisivanjem Dejtonskog sporazuma. Kosovo i Metohija, integralni deo Srbije, danas je pod okupacijom te iste „međunarodne zajednice”. Njeni predstavnici otvoreno podržavaju progon i svakodnevno ubijanje etničkih Srba u pokrajini. Oni promovišu i legitimišu stvaranje druge albanske države u regionu, suprotno pravilima rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Danas je ova nova albanska paradržava postala glavna stanica na heroinskom putu koji vodi od Srednjeg Istoka ka Evropi. Gospodin Toni Bler sada otkriva da 98 odsto heroina u Evropu dolazi iz Avganistana. Trebalo bi takođe da zna da taj isti heroin u Evropi distribuiraju albanski secesionisti i teroristi, uz prećutni pristanak takozvanih mirovnih snaga „međunarodne zajednice”.
Pre godinu dana, takozvana demokratska opozicija proglasila je pobedu na izborima u Srbiji, pošto je politika koju je sprovodio gospodin Slobodan Milošević doživela poraz. Postoje tri glavna razloga za ovaj poraz. Prvi je moralne prirode. Političku elitu nije krasio visoki moralni integritet. Drugi razlog je psihološki: nakon deset godina sankcija, dramatičnih padova u životnom standardu, agresije i otpora nesrazmerno snažnijem stranom protivniku, narod je bio obuzet osećajem rezignacije. Treći razlog je politički: opozicija je uspela da ubedi većinu naroda da je rušenje sa vlasti Slobodana Miloševića jedini način da se neprijateljstvo „međunarodne zajednice” prema Srbiji završi. Opozicija je iz Vašingtona donela seriju obećanja da će promene na vrhu biti nagrađene ne samo večnim prijateljstvom, nego i neophodnim investicijama u rekonstrukciju zemlje čija je infrastruktura bila uništena NATO bombama. Takođe, ubedila je ljude da će albanski secesionizam i terorizam nestati zajedno sa nestankom jedine prepreke na putu — Slobodana Miloševića.
Danas, godinu dana posle, situacija je mnogo gora po svim pitanjima. Sve negativne tendencije jačaju. Parlamentarna demokratija je postala nonsens sa pojavom novih restriktivnih zakona. Diskusije koje se odnose na uvođenje novih zakona sada su ograničene na trajanje od najviše pet sati! Predsedavajući parlamenta ima diskreciono pravo da kazni svaki politički nekorektan govor.
Međunarodni monetarni fond forsira ritam reformi koje su se širom sveta pokazale kao odlično i efektno oruđe u uništavanju nacionalnih ekonomija. Sledeća stvar koja je na redu je usvajanje zakona o radu koji će ukinuti sva radnička prava. Umesto da ide napred, Jugoslavija upada u divljački i brutalni kapitalizam iz XIX veka. Marksistička teorija je postala aktuelnija nego ikada ranije. Na redu je, takođe, nasilna privatizacija, da se tačnije izrazim — otuđivanje najuspešnijih fabrika, industrija i preduzeća od njihovih stvarnih vlasnika, to jest njihovih radnika. Sva javna svojina, stečena i uvećavana teškim radom nekoliko generacija radnika, proglašena je državnom imovinom. I sada se nova politička elita priprema da sve to rasproda.
Međutim, promoter neprijateljstava među centrima moći je još uvek tu. Jugoslavija je i dalje glavna komunikaciona regija između Evrope, Srednjeg Istoka i Centralne Azije. Da ukratko izložim: strategija Sjedinjenih Država ima za cilj da stavi teritorije pod efektivnu američku kontrolu, kako bi bile korišćene za kontrolisanje direktnog pristupa Evrope njenim najvažnijim energetskim resursima. Ova kontrola je ostvarena kroz dugi niz konflikata, ili, da upotrebim očigledno mnogo prihvatljiviji izraz, kroz „upravljanje krizama”. Zahvaljujući pismenom priznanju Majkla Linda i Džejkoba Hejlbruna objavljenom u časopisu International Herald Tribune od 4. januara 1996. godine, mi sada znamo da Vašington stvara „treće američko carstvo” na teritoriji nekadašnjeg Otomanskog Carstva. Treće američko carstvo treba da posluži kao jedini put ka trajnoj invaziji gladnih i očajnih imigrantskih masa trećeg sveta u Evropsku Uniju, i treba da bude ostvareno demokratskim promenama, destabilizacijom i slabljenjem Evrope. Jugoslavija je najvažnije bojno polje u neobjavljenom ratu američkih finansijskih centara moći protiv Evrope.
Šta može učiniti Evropska Unija kako bi zaštitila svoje interese? U svetlu emancipacije Evrope u odnosu na atlantskog levijatana, evropske države treba da organizuju mirovnu konferenciju za Balkan. Prvi cilj bi trebalo da bude reafirmacija principa iz Helsinške povelje, da budem tačniji, principa nepovredivosti postojećih granica. Drugi cilj je afirmacija principa nemešanja u odnose između zemalja Balkana. Istorijska iskustva su nam bez svake sumnje pokazala da su mešanja stranih sila u odnose zemalja Balkana bila glavni uzrok nestabilnosti i oružanih sukoba u regionu.
Hvala Vam na pažnji. Stojim Vam na raspolaganju za Vaša pitanja.
Komentara: 0