’Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih’ - profesor Konrad Rutkovski, bivši gestapovac (Kako upokojiti vampira - Borislav Pekić)

’Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih’ - profesor Konrad Rutkovski, bivši gestapovac (Kako upokojiti vampira - Borislav Pekić)

VI STE SVET – KAMPANJA AMERIČKE AMBASADE

(a pomalo su i političke)

Ćutala sam neko vreme povodom ove teme, ali ovo je prevršilo svaku meru. Nema veze što ću sad malo morgen da dobijem vizu i ostvarim svoj plan da sledeće godine u Njujorku iznajmim kabrio mustanga iz 66. i mesec dana se vozim kroz great murican south sve do San Franciska – srbuj makar slamu jeo.

Pa da počnemo.

Kada vas u moru šunda srpskog marketinga i raspevanih reklama za banke i uloške u stilu bolivudske produkcije sa TV ekrana trgnu i svojom lepotom očaraju briljantne i produkcijski besprekorne reklame američke ambasade u Srbiji „Vi ste svet“, zatvorite oči i načuljite uši na ono što narator priča.

2020.

Ova kampanja za cilj ima da pripremi javno mnjenje u Srbiji na odvajanje Kosmeta kao sastavnog dela njene teritorije. To se sasvim jasno da zaključiti iz niza lukavo upakovanih ali jasno izgovorenih poruka i ideja da dostojanstvo nacionalnog identiteta ne treba vezivati za veličinu teritorije jedne države, nego za doprinos njenih građana današnjoj civilizaciji, nauci, umetnosti, sportu i sl.

U jednoj od reklama se na pitanje „Kada za državu možemo da kažemo da je velika?“ nakon niza opštih mesta, direktno odgovara sa „Možda bi veličina države ipak trebalo da se meri onim što njeni građani daju svetu“.

Ovo se savršeno uklapa u već isprobanu neoimperijalističku filozofiju da saveznik dobija veoma konkretnu vojnu, ekonomsku i diplomatsku pomoć, dok se neprijatelj zadovoljava tapšanjem po ramenu i komplimentima koji ništa ne koštaju. The best trade deal in history of trade deals, ever.

Reklame su gradirane postepeno, strategijom sporog kuvanja žabe tako da žaba ni ne shvati da je skuvana. Juče je, međutim, objavljena nova reklama, koja će, nadam se, osvestiti žabu.

Ovog puta je za opisane ciljeve na najperfidniji mogući način iskorišćen veliki srpski pisac, Borislav Pekić. Citat iz reklame:

„Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo.“



2019.



Tradicionalno naivnom ali dobronamernom Srbinu se stvara iluzija da je ovo izgovorio sam Pekić, u čemu je problem?

Problem je u tome što je ovo izgovorio profesor Konrad Rutkovski, lik iz Pekićevog romana „Kako upokojiti vampira“, inače bivši oficir ozloglašenog nacističkog Gestapoa; lik od kojeg se sam Pekić kao pisac dvostruko distancirao umećući „priređivača“ koji naslovljava Konradova pisma.

KNJIGA U PDF FORMATU

Konrad ovo izgovara u svom 26. pismu koje se zove „Kako je profesor Rutkovski prodao dušu đavolu ili S one strane dobra i zla", pri paklenom miksu nekakvog nihilističkog nagona, sukoba sa samim sobom i pokušaja opravdavanja, jer je jelte, učestvovao u izgradnji jedne totalitarne varvarske zamisli koja je za posledicu imala nepregledna mora ljudskih leševa.

Poredi li to američka ambasada nas, Srbe, sa nacistima?

Manipulacija par ekselans, povreda časti, potencijalni materijal za tužbu. Gore zastava.

Isidora Smolović, 8. 12. 2020.

Ilustracije: Nolit; Fejsbuk; Jutjub


BORISLAV PEKIĆ O DOMOVINI I NASLEĐU


PISMA IZ TUĐINE - I DEO

Neke misli iz knjige "Pisma iz tuđine" Borislava Pekića, izdate u Zagrebu 1987. (Nakladni zavod Znanje)

Ma gde i ma kako živeo, pravi će pisac uvek pripadati istoriji i sudbini svog naroda.

* * *

Pesnik je glasnik svog sela i glasnik sveta. Nemoguće ga je proterati u ništavilo. Možete ga jedino oterati u slavu. Ima znakova da Moć ovu istinu počinje da shvata.

* * *

Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana.

* * *

Mi živimo u svetu na glavu obrnutom, u kome se prošlost menja a budućnost je neizmenjiva, gde jezik ne oživljava misao nego je ubija, gde se mir obezbedjuje ratom, ropstvo proglašava slobodom, moć zasniva na strahu i neznanju, a granice izmedju laži i istine zauvek su izbrisane. I gde san, pre nego što i on bude programiran, ostaje jedini slobodan koridor kojim se iz mračnog sveta 1984, 1985, 1986, ili ko zna koje, može pobeći u neki bolji san i naravno, smrt.

Izvor: Blog Borislav Pekić, 2007.


UPOKOJAVANJE PIŠČEVOG "VAMPIRA"

Borislav Pekić: "Kako upokojiti vampira"

Komunistički režim ga je i posle zatvora smatrao nepoželjnim, odlažući i sprečavajući objavljivanje njegovih dela. Kada mu je to dozlogrdilo, preselio se 1971. u Englesku. U Beograd se vratio da učestvuje u obaranju komunizma u Jugoslaviji

Dvanaest godina posle svoje smrti Borislav Pekić važi za jednog od najvećih pisaca na srpskom jeziku, ali van toga o njemu se malo zna. Northnjestern Universitdž Press je najavio da će ovoga proleća objaviti prevod njegovog romana “Kako upokojiti vampira”. To je treće njegovo veliko delo koje će se prevesti na engleski, nakon knjiga “Vreme čuda” (1976. godine) i “Hodočašće Arsenija Njegovana” (1978. godine).
Pekić u “Vampiru” hladnokrvno istražuje i s hirurškom preciznošću analizira umove sitnijih poslušnika totalitarnog sistema, konkretno Konrada Rutkonjskog, glavnog junaka, bivšeg oficira Gestapoa koji posle rata u Nemačkoj postaje liberalni intelektualac, i njegovog nadređenog, SS standartenfirera (pukovnika) Hajrinha Štajnbehera, fanatičnog naciste.

Za Rutkonjskog, profesora srednjovekovne istorije na Univerzitetu u Hajdelbergu, turistička poseta jednom dalmatinskom gradu u kome je pre 22 godine obavljao specijalne zadatke za Gestapo, postaje kobna. U 26 pisama ovaj bivši oberšturmfirer (potpukovnik) ispoveda se, prisećajući se svog prvog ispitivanja kada je bezopasnog gradskog činovnika poslao na vešala, kao i kako je, u drugom slučaju, na smrt pretukao nepokornog zatvorenika.

Ti užasi predstavljaju vampira koga Rutkonjski želi da upokoji. Ispovesti su za njega mučenja. Halucinira da njegov vampir živi u demonskom kišobranu vezanom za gradskog službenika. Kišobran nastavlja da proganja Rutkonjskog, vodeći ga, na kraju, u smrt.

Rutkonjski se i odriče svoje prošlosti i opravdava je. Tvrdi da je pristupio Gestapou da bi rušio nacizam iznutra, ističući kako je bio “potpuno svestan da je to samo jedno gnusno sredstvo za postizanje višeg cilja”. Da bi to dokazao, poziva se na brojne zapadne mislioce uključujući Marka Aurelija, Erazm a, Hegela, Ničea, Špenglera, Vitgenštajna i Sartra.

Bogdan Rakić, profesor na Univerzitetu u Čikagu, jedan od prevodilaca “Vampira”, kaže: “Čitava evropska intelektualna tradicija prikazana je kao tlačiteljska i veštačka, odvojena od spontane vitalnosti života.” Pekić nije imao nameru da kritikuje intelektualizam, dodaje Rakić, već da “pokaže da se totalitarne ideologije mogu iznova javljati pod izmenjenim okolnostima”.

Pekić je objašnjavao: “Rutkonjski je grešio kada je verovao da je samim tim što je dete hrišćanske civilizacije i tradicije srednje klase, bio zaštićen od tih varvarskih, izopačenih nagona.” To ne važi samo za bivše naciste: “Mnogo je ljudi koji se još uvek nisu suočili sa svojim vampirima.” Čekajući na objavljivanje svojih dela tokom osamnaestogodišnjeg literarno-političkog izgnanstva u Londonu, Pekić je započeo svoje remek-delo, “Zlatno runo”. Ova priča u sedam tomova o jednoj balkanskoj porodici počinje u smiraj mitskih vremena, a završava se u dvadesetom veku. Deo te sage preveden je na francuski jezik.

Iako počinje u mitovima, glavni tok priče slika rađanje srpske buržoazije i modernog Beograda i, preko njih, viziju urbanog građanskog sloja Srbije i Beograda. Na drugom planu, “Zlatno runo” predstavlja kritiku materijalizma i pohlepe.

U knjizi se govori o porodici Cincara, sada izumrlog vlaškog plemena, koja se u sedamnaestom veku uzdigla do imućnih preduzetnika u severnoj Grčkoj, a potom se preselila još severnije. I Pekićevo poreklo delom je cincarsko, pa knjiga opisuje i sećanja njegovog oca i dede. Rođen 1930. kao sin višeg državnog činovnika u Podgorici, glavnom gradu Crne Gore, Pekić je rano postao disident. Uhapšen je sa samo 11 godina zbog učestvovanja u demonstracijama protiv nacističke Nemačke.

Krajem 1944. već je podrivao rad komunističke omladine, da bi i oformio ilegalnu antikomunističku grupu nekoliko meseci kasnije, a potom i 1948. godine. Te godine je uhapšen, posle čega je u zatvoru proveo pet godina. U svojoj ćeliji pisao je zupcem češlja na toalet papiru. Tu je oboleo od tuberkuloze.

“Runo” i “Vampir” tek su dva od brojnih dela koja je napisao posle zatvora: četiri filmska scenarija, još šest romana, dve novele, priče, deset drama, jedanaest radio-drama, dnevnici, duhovita “Sentimentalna povest Britanskog carstva”, naučnofantastična dela i zbirke pisama.

U porodičnom stanu, njegova udovica Ljiljana objašnjava da je posle zatvora nekoliko godina proučavao “istoriju umetnosti, potom psihologiju”, da bi se onda potpuno posvetio pisanju, isprva za film, 1960. godine. “Bio je opsednut radom, pisanjem”, kaže Ljiljana. Upoznala ga je neposredno nakon zatvora u njegovom stanu u Malajničkoj ulici broj 7 u Beogradu, dok je “igrao poker s prijateljem”. Na toj kući sada se nalazi ploča s podsećanjem na njega.

Komunistički režim ga je i posle zatvora smatrao nepoželjnim, odlažući i sprečavajući objavljivanje njegovih dela. Kada mu je to dozlogrdilo, preselio se 1971. u Englesku. U Beograd se vratio da učestvuje u obaranju komunizma u Jugoslaviji i pridružio se grupi disidenata kojoj su pripadali Vojislav Koštunica, kasnije predsednik Jugoslavije, i Zoran Đinđić, potonji srpski premijer, ubijen u martu 2003. Februara 1990. godine njih trojica su osnovala Demokratsku stranku. Na osnivačkoj konvenciji Pekić je poručio komunistima pred njihov sunovrat: “Ako sistem nema moralnih osnova, principa ili zakona pred kojima smo svi jednaki, prestaje da bude legitiman.”

Četiri meseca kasnije učestvovao je u demonstracijama protiv vladavine bivših komunista Slobodana Miloševića i bio povređen u intervenciji policije. Umro je 1992. od raka pluća.

Dejvid Bajnder
Prevod sa engleskog: Ana Ješić
Izvor: NIN, 13. 5. 2004.


DRAMSKI PROGRAM TV BEOGRAD

Izvorni naslov: Kako upokojiti vampira
Žanr: drama
Režija: Slavoljub Stefanović Ravasi
Scenario: Borislav Pekić

Glavne uloge

  • Mira Banjac
  • Rada Đuričin
  • Mirjana Kodžić
  • Branko Milićević
  • Zoran Radmilović

Kamera: Miroslav Vorkapić
Izdavačka kuća: TV Beograd
Godina: 1977.
Trajanje: 66 minuta


ARHIVA PPNS: SLIKOM


PRVI PRVI NA SKALI Log glava 75

Donacija za udruzenje PRVI PRVI NA SKALI 2020

STRANICA KOJA SE ČUJE - ZORAN MODLI
PRVI PRVI NA SKALI FB STRANATVITERINSTAGRAM

PRVI PRVI NA SKALI Podrska PPNS

ARHIVA PPNS 


DREN

DOM

POTROŠAČI

PRVI PRVI NA SKALI Sadrzaj O GMO

● O GMO ● Roba bez GMO ● Foto ● Video (O GMObez prevoda) ● Članci (domaći medijistrani mediji) ● Dokumenti (domaći izvoristrani izvori) ● Svet ● Evropa ● Srbija ● Gradovi-opštine ● Kragujevac bez GMO ● M. M. Ševarlić

KRAGUJEVAC BEZ GMO FB GRUPA
SRBIJA BEZ GMO FB STRANA 

Print Friendly and PDF

Komentara: 0

Dodaj komentar

Facebook komentari