Dok me je vodila prema dnevnom boravku, s prepoznavanjem sam se osmehnula njenim leđima: nosila je svetloplave farmerice tesne preko bokova. Bilo je lepo sresti sebe tako spokojnu, tako osvetljenu. Lepo i, pomalo bolno.
A u dnevnom boravku, ti si sedeo ispred TV-a zavaljen u fotelju, s nogama na tabureu, kao pravi muž. Na tvojim grudima je mirovala žuta plastična činija. Kada si video nepoznato lice, pokušao si da se brzo pridigneš. Činija se zaljuljala i otpustila četiri pahuljaste kokice na tvoju majicu.
O, ostao si nespretan i u četrdesetim, i bilo mi je drago da to vidim. I opet sam se osmehnula.
Pogledala sam oko sebe. Sve je bilo upravo onako kako smo planirali: bez zavesa, bez teških, debelih tepiha i glomaznih lustera. Sa velikim akvarijumom, sa neurednim policama punim diskova i knjiga. Knjiga je bilo i na podu.
Obratio si se ženi, poluglasno. Nisam čula reč, samo ton, mek, uglačan. Ta nežnost iz tvojih usta ugnezdila se u mom uvu, gusta kao kap čuvarkuće.
Žena je donela iz sobe moj novčanik, koji si pronašao na ulici. Unutra su bili lična karta i dvesta dinara. Malo smo se šalili u vezi s tim, dok nije provrela voda za kafu.
Žena te je podsetila da poslužiš sok i otvoriš čokoladu koju sam donela. Ti si napravio onaj izvinjavajući potez ramenom. Ništa mi nije promaklo! Sve strelice koje si tako nedužno razbacivao okolo, završile su u mojim grudima.
Čudili ste se oboje da živimo tako blizu, a ne poznajemo se. Možda i hleb kupujemo u istoj prodavnici, a nikad se nismo sreli. Pa ste govorili, sve uskačući jedno drugom u reč i smejući se pri tom, kako ste studirali zajedno, kako ste jedno drugom prva ljubav. Ja sam iznenađeno podigla obrvu, mada znam tu priču. By heart.
Kada sam krenula, zajedno ste me ispratili do vrata. Tvoja ruka je bila iza njenih leđa dok sam ja još jednom zahvaljivala. Žena se ljubazno smeškala, onda se naglo uozbiljila, pa nastavila da se smeška. Znam šta si uradio. Ostao si neozbiljan i sve ostalo, zbog čega sam se nekada ljutila na tebe. Iza zatvorenih vrata čula sam Manijače!, potom ženin kikot koji je utvrdio knedlu u mom grlu.
Ali, onda sam podigla glavu i ugledala pun mesec. Bio je tako tih i vedar gore, na nebu. Pomislih da je kod tebe dan kad je kod mene noć, a ipak će ujutru, mesec i na tebe gledati ovim istim licem. I ta besmislica uteši me. Kao da je sve onako kako treba da bude.
Eto, samo sam htela da znaš, dok tamo projektuješ centrale, da ima jedna kuća u kojoj teče naš život bez nas.
Istim gorkim lekom prigušen je i moj bol, dok ovde podižem decu koja nisu tvoja.
Komentara: 0