U značajnom delu javnosti već godinama vlada uverenje da članstvom u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) i prijemom u Evropsku uniju (EU) širom otvaramo vrata genetički modifikovanim organizmima (GMO)[1] i GM proizvodima u Srbiji. Deo javnosti se protivi usvajanju novog zakona, usaglašenog sa režimom EU, i postavlja legitimno pitanje da li ćemo dozvoliti „onima što se bave genetskom manijom da Srbe ukrste s boranijom“ (Ljubivoje Ršumović, „Zar ćemo dozvoliti“)?
Razvoj je skopčan s rizicima, i svako racionalno društvo nastoji da uravnoteži ciljeve privrednog rasta i rizike koje on nosi. Države uklanjaju, sprečavaju i kontrolišu (ne)poznate rizike razvoja u meri u kojoj eventualne posledice po zdravlje, životnu sredinu i biološku raznovrsnost postaju neprihvatljive za zajednicu. To je slučaj i sa (ne)poznatim rizicima GMO proizvoda bioinženjerske industrije. Za početak, razlikujmo dve dimenzije kontrole GMO: kontrole uzgajanja i kontrole uvoza i stavljanja GMO na tržište. Država, recimo, može zadržati pravo da ne dozvoli uzgajanje GMO (čime npr. eliminiše rizik ugrožavanja biološke raznovrsnosti i stvaranja monopola na bazi intelektualne svojine na svojoj teritoriji), ali da istovremeno dozvoli uvoz GMO proizvoda uz strogu kontrolu namene (npr. GMO pamuka za industrijske potrebe ili GMO sojine sačme samo za ishranu stoke).
Nadzor GMO u Srbiji možemo ukratko opisati kao sistem „zabrani i zaboravi“. Naime, Zakon o GMO propisuje da „nijedan modifikovan živi organizam kao ni proizvod od genetički modifikovanog organizma ne može da se stavi u promet, odnosno gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Republike Srbije“ (član 2). Pošto su GMO i GM proizvodi zabranjeni (osim dolenavedenog izuzetka) ne postoji metod evidentiranja i praćenja GMO proizvoda kroz sistem prijave i dozvole te naši organi retko dolaze u kontakt sa GMO. Takođe, ne postoji sistem obeležavanja GMO u prometu, te naš kupac nema informaciju šta kupuje.
Pri tome zabrana nije apsolutna. Proizvodi koji imaju manje od 0,9 % primesa GMO, odnosno semenski i reproduktivni materijal sa manje od 0,1% primesa GMO nisu zahvaćeni zabranom (član 3). Naime, naš Zakon o GMO kreira pravnu fikciju da proizvodi sa manjim prisustvom GMO nisu GM proizvodi, i ne zahteva obeležavanje takvih proizvoda. Drugim rečima, ne postoji nulta tolerancija za GMO prema našem zakonu, pored rasprostranjenog mišljenja.
„Kvaka 22“. Zabranili smo, ali ne evidentiramo, jer ne možemo evidentirati ono što je zabranjeno, a što je zabranjeno to ne postoji, te ne možemo ni da ga obeležimo. Za preostalo propisati da ne postoji. Prema tome, zaštićeni smo.
EU sistem kontrole GMO možemo opisati na sledeći način: zabrani – prijavi – evidentiraj – proceni – odobri – obeleži – kontroliši – prati. Naime, EU primenjuje sistem nulte tolerancije gajenja, proizvodnje, obrade, uvoza i stavljanja na tržište neodobrenih GMO, kao i sistem strogog nadzora cirkulacije i kontrole namene odobrenog GMO proizvoda.
Kada je u pitanju dimenzija puštanja GMO u životnu sredinu, svaka država članica ima pravo da na svojoj teritoriji ne dozvoli uzgajanje GMO koji je prethodno odobren na nivou EU. Uvoz i stavljanje u promet GMO proizvoda, semena i reproduktivnog materijala, bez prethodne dozvole, uključujući i proizvoda sa primesama manjim od 0,9%, apsolutno je zabranjen. Kada EU izda odobrenje za uvoz i stavljanje u promet GMO, države članice, u načelu, ne mogu zabraniti njihovu cirkulaciju na svojoj teritoriji ukoliko je u skladu sa uslovima dozvole, osim ako ne obore odluku Evropske komisije kvalifikovanom većinom.
U čemu je onda fora kod ovakvog sistema zabrane i dozvole?
Svako od nas zna šta je GMO i može da ga prepozna kada ga vidi koliko i g. Ršumović ili g. Ševarlić. Štaviše, naučnici, bioinženjeri, i oni koji treba da spreče i kontrolišu cirkulaciju GMO (državni organi) mogu prepoznati GMO kada ga vide koliko i pesnici i agroekonomisti. Zastrašujuća pomisao, zar ne? Razmislite, da bi stručnjak, bioinženjer, prepoznao GMO mora prethodno doći u dodir s njim, da bi onda preneo informaciju državnim organima koji su nadležni da sprovedu sistem zabrane i kontrole. Sistem prijave i evidencije koji prethodi dozvoli omogućava Uniji, državama članicama i naučnoj javnosti da stupi u dodir sa GMO, upozna se sa karakteristikama svakog individualnog i rizicima koje on nosi. Štaviše, ako ne izda dozvolu (što je čest scenario) EU je već dobila informaciju šta je konkretan GMO, kako da ga prepozna, koje rizike nosi i može kontrolisati njegovu ilegalnu cirkulaciju.
Pa dobro, u čemu je fazon kada EU ipak može da dozvoli GMO proizvod?
Kroz sistem obeležavanja prethodno odobrenog GMO proizvoda, proizvođač je u obavezi da svoje kupce i krajnje potrošače na pakovanju i etiketi obavesti: „Ovaj proizvod sadrži GMO“. Distributeri, maloprodaja i krajnji potrošači imaju informisan izbor. Kada je u pitanju gajenje, kao što smo rekli, države članice zadržavaju pravo da zabrane GMO na svojim njivama. Konačno, sistem prijave i evidentiranja nalaže proizvođaču da pruži informaciju organima kako da prepoznaju GMO, bez jemstva da će mu biti izdata dozvola.
Ko u EU prodaje i kupuje hranu sa ovakvom etiketom?
Malo ko.
Šta zemlje proizvođači GMO kažu na ovakav sistem EU?
Ne znam, sudeći po postupcima koje u okviru STO vode protiv EU, verovatno nešto u stilu „baš ti je fazon“.
Ko primenjuje sistem zabrane, dozvole i kontrole sličan EU?
Rusija.
Da li je bolji sistem „zabrani i zaboravi“ od sistema „zabrani-odobri-obeleži-kontroliši“?
Za one „koji pucaju od ponosa kada stvore pasulj s’ ukusom lososa“, verujem, dileme nema.
Šta dobijamo a šta gubimo sadašnjim pristupom GMO problemu?
Dobijamo čvrstu veru da smo zaštićeni od GMO i gubimo najpovoljniji carinski tretman za našu robu i usluge na tržištima sa kojima nemamo sporazume o slobodnoj trgovini, jer ne ispunjavamo uslove za članstvo u STO.
[1] Genetički modifikovan organizam je organizam čiji je genetički materijal promenjen metodama savremene biotehnologije.
Moj stav, koji zastupam još od prve emisije o GMO na TV Novi Sad, daleke 2001. godine, je:
„Srbija je sve poslove završila, samo nam još GMO treba“
„GMO u srpskoj poljoprivredi nije deo rešenja, nego novi problem u jednoj privrednoj grani već dovoljno opterećenoj nataloženim mukama“
„GMO su Amerikanci pravili da reše svoje probleme u agraru. Njihova struktura poljoprivredne proizvodnje i naša su potpuno različite (pogledati Popis poljoprivrede iz 2011). Time su i njihovi problemi, potpuno drugačiji od naših i ne leče se pomoću GMO“
„Izvozni put Srbije nije u GM proizvodima, gde ni po tehnologiji, ni po površinama ne možemo da konkurišemo Brazilu, Argentini, SAD i drugim velikim proizvođačima. Izvozni put Srbije je konvencionalna semenska proizvodnja, male serije ekskluzivnih i ekološki opravdanih prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda, gde za GMO nema mesta“
„Zašto da konvencionalnu proizvodnju hrane, gde držimo kompletnu liniju proizvodnje, od nauke i tehnologije do konačnog proizvoda, zamenimo transgenom tenologijom gde bi uvozili konačan proizvod - seme - ali nam ne bi dali tehnologiju, koja je zaštićena patentima?“
„Dok se Zapad bori da jede zdravstveno bezbednu hranu ergo ne-GMO, kod nas se vodi kampanja da takvu hranu jedemo! Pa, mi ako smo ludi, što reče Jovan Rašković, nismo blesavi!“
„Autohtona i zaokružena proizvodnja hrane je garant državne nezavisnosti!“
Ima toga još, ali sam se umorio da „izlistavam“.
Možda još da je „GMO moćno oružje globalista i neoliberalnih imperijalista u ostvarivanju svetske političke dominacije, maskirane floskulom o svetu neopterećenom granicama, ali sa jednim predviđenim entrom vladavine. I, gle slučajnosti, taj predviđen centar su upravo SAD“.
Već sama činjenica da se o GMO piše na portalu Centra za evropske politike, dovoljno govori da je stav koji je izneo gospodin Sretić pre svega politički i da je ceo članak pisan u političke svrhe. GMO je, međutim, pre svega biološko-ekonomska kategorija. Kada postane političko-ekonomska, ili politička, onda već govorimo o interesima, interesnim grupama, dominaciji, vlasti i tu GMO više nije središte rasprave, već je samo sredstvo u ostvarivanju političkih ciljeva.
Gospodin Sretić zaboravlja da smo mi Zakon „usaglašen sa režmom EU“ imali još od proleća 2001. godine!
I to ne samo „usaglašen sa režimom EU“, nego i sa „režimom“ STO, sa kojom je nekako u to vreme počelo da se pregovara o pristupanju. Taj, prvi Zakon o GMO, koji je donet u „našem regionu“ nije smetao STO i oslanjao se na „legislativu“ EU. E, sad - ovi isti koji traže izmenu Zakona o GMO, da bi se „uskladili“ sa STO i EU, su izmenili taj Zakon o GMO iz 2001. Zakonom o GMO iz 2009. godine, koji je u Skupštini oblikovan od strane SRS, a prihvaćen od DS vođene Vlade, u kojoj su sedeli i današnji gospodin Dačić i gospodin Ljajić. Vikiliks je u „dokumentima iz Ambasade SAD u Beogradu“, lepo obradio ceo ovaj slučaj. Zakon o GMO iz 2009. je restriktivniji od onog iz 2001. Ono što bode oči STO je član 2. kojim se izrikom zabranjuje gajenje, ali i promet GMO proizvoda. Pošto se STO zalaže sa slobodan protok roba, mada ne reaguje kada Zapad udari ekonomski embargo Rusiji, onda oni uslovljavaju članstvo Srbije, skidanjem ovog člana tj. umekšavanjem Zakona o GMO iz 2009. godine.
E, sada „u priču“ ulaze domaće interesne grupe. Proizvođačima soje, a mi smo drugi izvoznik konvecionalne soje u Evropi, naravno da ne odgovara „promet“ GM soje, jer im kompromituje proizvodnju i plasman. Proizvođačima stočne hrane, opet, jeftinije GM sirovine pojeftinjuju proizvod, čine ga konkurantnijim i povaćava se profit. Zakon može da se „umekša“ do nivoa onog iz 2001, kada se niko nije bunio, ali su sada stavovi zaoštreni. Dok bi jedni menjanje Zakona iz 2009. sveli na praktično ukidanje svih barijera, jer to „STO od nas traži“, a dobro je i za posao, drugi svoje nepoverenje u poštenje i dobre namere „onih koje su izabrali velikom većinom na izborima“ manifestuju tvrdim stavom da Zakon o GMO iz 2009. ne sme da se pipne.
Pisac ovog članka kaže da se neko „protivi usvajanju novog zakona, usaglašenog sa režimom EU“. Prvo i pre svega, zašto pravno ne modifikujemo pojedine članove postojećeg Zakona, nego moramo da menjamo ceo zakon? Da li mi to „nemamo alternativu“? Da nije opet neki „uslov“? Drugo i posle prvog, šta to znači „usaglašenog sa režimom EU“? Koji je to „režim“?
To je režim dat „smernicama“, tj. „direktivama“ Evropske komisije. Osnovna smernica je Direktiva 2001/18/EK, član 23, kojim se dozvoljava državama članicama EU da privremeno, sa periodičnim proverama izmene stanja i mogućnošću obnavljanja odluke, na više godina zabrane korišćenje i/ili promet GMO i GM proizvoda na svojoj teritoriji na osnovu realne opasnosti po ljudsko zdravlje i očuvanje životne sredine. Razlozi eventualne zabrane gajenja i prometa GMO i GM proizvoda su prošireni i preciznije definisani aktima P7_TA(2011)0314, tj. 2013/C 33 E/38, Direktiva (EU) 2015/412 i daljim predlozima o mogućnostima država članica da zabrane ili ograniče gajenje GMO -P8_TA(2015)0004. Deo objašnjenja razloga dopune Direktive 2001/18/EK je vrlo indikativan i u originalu glasi „taking into account, in accordance with Annex II to Directive 2001/18/EC, the direct, indirect, immediate and delayed effects, as well as the cumulative long-term effects of GMOs on human health and the environment“, odnosno u prevodu „uzimajući u obzir, a u skladu sa Dodatkom II Direktive 2001/18/EK, neposredne i posredne, trenutne i odložene uticaje, kao i dugoročne uticaje GMO na zdravlje ljudi i životnu sredinu". Prema tome i EU uzima u obzir negativne uticaje GMO, ne dovodeći ih u pitanje, odnosno ne isključujući ih kao mogućnost. Zašto bi to, onda, uradili Srbi?
Očuvanje biosfere i zaštita biodiverziteta
Član 26.
Očuvanje biosfere obuhvata zaštitu organizama, njihovih zajednica i staništa, uključujući i očuvanje prirodnih procesa i prirodne ravnoteže unutar ekosistema, uz obezbeđivanje njihove održivosti.
Biodiverzitet i biološki resursi štite se i koriste na način koji omogućava njihov opstanak, raznovrsnost, obnavljanje i unapređivanje u slučaju narušenosti.
Zaštita biodiverziteta, korišćenje bioloških resursa, genetički modifikovanih organizama i biotehnologije vrši se na osnovu ovog zakona i posebnog zakona, kao i obaveza preuzetih međunarodnim ugovorima.
Dalje, gospodin Sretić kaže da su „GMO i GM proizvodi zabranjeni (osim dolenavedenog izuzetka)...“. Taj, „dolenavedeni izuzetak“ su „proizvodi koji imaju manje od 0,9% primesa GMO i reproduktivni materijal sa manje od 0,1% primesa GMO.
Opet prvo i pre svega, taj „dolenavedni izuzetak“ nije jedini izuzetak. Osim dole navedenog izuzetka postoje još i strogo kontrolisani izuzeci, regulisani posebnim aktima, a to su upotreba GMO u naučne i medicinske svrhe (videti Zakon iz 2009).
Drugo i posle prvog, samo laik može da se igra MDK vrednostima, odnosno „maksimalno dozvoljenim količinama“ od 0,9% i 0,1%. Vrlo opasan laik, jer iznosi svoje mišljenje sa sigurnošću poznavaoca. Vrednosti 0,9% i 0,1% nisu „izmišljotina“ Srbije, već međunarodno usvojene granice! Vrednosti 0,9% i 0,1% se nazivaju „mernom nesigurnošću“, koja u sebi sadrži mogućnosti greške svih mogućih objektivnih i subjektivnih grešaka tokom pripreme i određivanja uzorka. Usavršavanjem instrumenata i mernih prostupaka, ove MDK granice mogu da se snižavaju. Evropska unija Uredbom EU br. 1830/2003 definiše pravila sledljivosti i označavanja GMO. Tu se, između ostalog, navodi da nacionalna tela dobijaju tehnička uputstva od EK, te da proizvod može da sadrži tragove GMO (do 0,9%), ako je to tehnički neizbežno.
Nulta tolerancije je već ekonomski, pa i politički stav. I tu sada ulazimo u raspravu druge prirode, kojoj ovde nije ni vreme, a ni mesto. Može li „međunarodna zajednica“ i njene organizacije, kao što je STO, a koja je pod snažnim uticajem Zapada, pre svega SAD, da diktira zakonska rešenja suverenim državama članica UN pod pretnjom zabrane članstva? To je sukob globalizma i suverenizma, ali to ćemo sada da preskočimo.
Gospodin Sretić može da zaboravi Kvaku 22. Po njemu, „zabranili smo“, ali „ne evidentiramo“. Svaki prekogranični promet se evidentira! Postoje razne kontrolne i inspekcijske službe koje rade kontrolu robe, bez obzira da li je GMO ili nije. Svaki robu prati deklaracija, gospodine Sretiću. U toj deklaraciji, u sređenim državama, sve mora da piše, pa i GMO komponente ili GM seme, kao roba. Osim toga što piše, sređena država ne veruje deklaracijama, već sastav i kvalitet robe proverava u svojim laboratorijama. Svaka deklaracija, ako se držimo zakonskih propisa mora da bude prevedena na srpski jezik, pa to famozno „obeležavanje GMO“ nije ni potrebno. Uostalom, GM roba se vraća sa granice, pa nemamo šta ni da obeležavamo. Ako Vam je, ipak, veoma stalo do „obeležavanja GMO“, sistem postoji, gospodine Sretiću. Trougao žute boje sa oznakom GMO. Uz Zakon iz 2001. godine je išlo i nekoliko Pravilnika. Jedan od njih je i Pravilnik o obeležavanju GMO i proizvoda o GMO.
Ako noviji zakonski akt ne postoji, može da se koristi poslednji koji je donet. Zato „naš kupac“ ne mora da se brine, jer je višestruko zaštićen. Naravno, pod uslovom da se zakonska akta primenjuju i laboratorije rade. Ako to nije slučaj, onda to više nije problem GMO, nego problem organizacije i funkcionisanja države. Ako nam država nije pouzdana, to je još jedan razlog više da ne uvozimo, sejemo i „prometujemo“ GMO dok državu prvo ne sredimo.
Postupak analize rizika sprovodi se na način određen međunarodnim standardima, i to: 1) Međunarodnim standardom za fitosanitarne mere br. 2 - Okvir za analizu rizika od štetnog organizma (ISPM No. 2 -2007 - Framework for pest risk analysis); 2) Međunarodnim standardom za fitosanitarne mere br. 3 - Vodič za izvoz, provoz i uvoz agenasa za biološku kontrolu i drugih korisnih organizama (ISPM No. 3-2005 - Guidelines for the export, shipment, import and release of biological control agents and other beneficial organisms); 3) Međunarodnim standardom za fitosanitarne mere br. 11 - Analiza rizika za karantinski štetne organizme, uključujući analizu rizika po životnu sredinu i od genetski modifikovanih organizama (ISPM No. 11-2004 - Pest risk analysis for quarantine pests, including analysis of environmental risks and living modified organisms)...
Nikakve Kvake 22 tu nema. Sve je jasno kao beli dan. Onome ko hoće da mu bude jasno. I njemu i drugima.
Što se tiče iskaza datog rečenicom „EU sistem kontrole GMO možemo opisati na sledeći način: zabrani - prijavi - evidentiraj - proceni - odobri - obeleži - kontroliši - prati“, on jednostavno nije tačan. Ne „možemo“ ga tako „opisati“. Principi i mehanizmi su mnogo složeniji i na nivou EU, a i različiti zavisno od države članice, jer Evropska komisija ne donosi zakone, već smernice (direktive), koje ostavljaju dovoljno prostora državama članicama da deluju u svom najboljem interesu.
E, sad i ja da vidim u čemu je „fora“ kod gospodina Sretića...
„Svako od nas zna šta je GMO“, tvrdi autor članka o „gemoima i forama“. Ne zna, gospodine Sretiću. Ne, ne zna, svako. Razlika je između „znanja“, „poznavanja“ i „ličnog utiska da se zna“. Uostalom to ćemo lako da utvrdimo. Dođite kod mene na ispit iz genetika. Svaka ocena iznad 8 će da Vas kvalifikuje kao poznavaoca GMO. Vas lično, ali ne i kao procenitelja znanja „svih“. To radi ispitivač. Ispituje jednog, po jednog dok ne ispita - sve!
Kolega Ševarlić ne može da prepozna GMO „kada ga vidi“. Ne može ni gospodin Ršumović. Ni Vi. Ni ja. razlika između GMO i ne-GMO je u jednom genu. Ako taj gen nema jasnu fenotipsku manifestaciju, razlika se ne vidi. Zašto je to „zastrašujuće“, gospodine Sretiću? Da li je nešto GMO, ili ne, može da se spozna jednostavnim testom u roku od 15-ak minuta.
Zastrašujuće je što ni kolega Ševarlić, ni g-din Ršumović, ni Vi, ni ja ne možemo da prepoznamo bitangu, ni lažova, ni prevaranta. Često se vešto krije i pretvara, mnogo duže od 15-ak minuta. E, to je zaista zastrašujuće i može da ima ozbiljne, pa i katastrofalne posledice. Ne koristite tako olako tu reč „zastrašujuće“, jer me to plaši.
Nije „fora“ ni „Sistem prijave i evidencije koji prethodi dozvoli koja omogućava Uniji, državama članicama i naučnoj javnosti da stupi u dodir sa GMO“, jer dobro finansirana, obrazovana i negovana naučna „javnost“ u jednoj zemlji, samim putevima nauke i razmene rezultata, „stupa u dodir sa GMO“, mnogo pre „sistema prijava i evidencija“.
I gde je tu „fazon“?
Fazon je u nezavisnom umu, poštenju, mudrosti, stručnosti, pa da upotrebim i reč - rodoljublju. Da svako radi pošteno i stručno svoj posao. Novinari i člankopisci svoj, naučnici svoj, a naši izabrani predstavnici u političkom segmentu, da rade svoj. U interesu države i naroda. SVOJE države i naroda.
I onda nema ni fazona, a ni fora. Ili možemo da kažemo da je „fora“ biti u „fazonu“ - Srbija iznad svega i kako radili tako nam Bog pomogao.
P.S. Iako se sa mnogim iskazima datim u ovom članku ne slažem, ili bar smatram da ima osnova da budu osporeni, na kraju bih da dodam da je članak gospodina Zorana Sretića jedan od boljih koje sam pročitao na temu GMO, vrlo ozbiljno napisan tekst i da mi je bilo zadovoljstvo da ga pročitam.
Komentara: 0