Predsednica Vlade Republike Srbije, Ana Brnabić, kao stručnjak u valjda nekoj oblasti, izjavila je da je “najveći problem srpskog obrazovnog sistema to što smo naučili decu da bubaju veliki broj nepotrebnih informacija”. Predstavljajući projekat “Škole za 21. vek”, dodala je i da je reforma obrazovanja najvažnija reforma koju srpska Vlada sprovodi, i da ta reforma treba da pruži odgovor na pitanje kako će u budućnosti izgledati srpska ekonomija i društvo.
Na Aninu sreću, Britanski savet je rešio da uzme stvari u svoje ruke i u zemlje Zapadnog Balkana uloži deset miliona funti, od čega će se ovajditi 1150 osnovnih škola u Srbiji, kako drugačije nego kroz digitalizaciju. Pretpostavljam da bi bilo krajnje neumesno dovesti u sumnju rođačke firme preko kojih će ići nabavka digitalne opreme, jer Ana to ne radi zbog bogaćenja svog okruženja, već iz velike ljubavi prema narodu i ogromne brige za svu našu decu, a što je svakom poštenom i dobronamernom građaninu ove zemlje jasno.
Ana Brnabić je studirala na Univerzitetu Nortvud u Mičigenu (Northwood University), na čijoj se alumni listi kao najpoznatija imena pojavljuju Ana, gradonačelnik neke opštine na Filipinima i mis SAD za 1990. godinu. Čisto da pojasnimo da studiranje u inostranstvu samo po sebi ne znači ništa. Zatim je na nadaleko čuvenom Hull Univerzitetu u Engleskoj stekla MBA (Master od Business Administration) diplomu u oblasti marketinga. To što vi prvi put čujete za ovaj univerzitet, to je stvarno vaš problem. To što nam je predsednica Vlade stručnjak za marketing, e to bi već trebalo nešto da nam govori. Otkad se vratila u Srbiju radila je isključivo za američke firme i naročito zadužila današnju vlast kada je svedočila da Vučićev kum nije pokušao da sa dva miliona evra reketira američku firmu koja se bavila vetroparkovima, u čijem je srpskom ogranku direktor bila Ana.
Uzgred, energija vetra i marketing su, kao što svi znamo, najuže povezane oblasti.
Ovo navodim čisto da bismo svi imali još više poverenja u reči, procene, zaključke i obećanja predsednice Vlade.
A sada, da se vratimo na temu.
Tačno je da đaci u našoj zemlji učenje često svode na bubanje. U aprilu će biti pet godina otkad SNS postvlja ministra obrazovanja. Za pet godina je moglo mnogo toga da se učini da se promeni način učenja i bubanje iskoreni.
NIJE URAĐENO NIŠTA!
Tačnije, bilo je na desetine ideja ministra Šarčevića, najvećeg generatora propalih zamisli u srpskom obrazovanju. A onda je Ana Brnabić na osnovu nepostojećih kompetencija za tu konkretnu oblast, došla do zaključka da će tablet po učeniku i interaktivna tabla po učionici promeniti suštinu obrazovanja u Srbiji. Kakvo neznanje! Kakvo nemanje pojma! Kakav transfer blama! Ili samo finansijska računica, ko bi ga znao.
I zato, dve lekcije za diletanta opšte prakse.
LEKCIJA 1 – OECD
OECD, koji je uzgred tvorac PISA programa za ocenjivanje postignuća učenika, je 2015. godine objavio izveštaj o opsežnom i ozbiljnom istraživanju OECD-a, pod nazivom “Učenici, računari i učenje”. Istraživanje je sprovedeno u svim zemljama učesnicama PISA programa. Direktor Direkcije za obrazovanje i veštine OECD-a, Andreas Šlajher, sumirao je izveštaj u svom predgovoru, pa da vidimo šta kaže.
Najpre naglašava revolucionarnu ulogu informaciono komunikacijskih tehnologija, koja je dovela do toga da se naši današnji đaci neće uspešno snalaziti u životu i radu, ukoliko ne ovladaju njima. S druge strane, nastavnici se suočavaju sa brojnim izazovima, počev od preteranog izobilja informacija, preko plagiranja, pa do zaštite đaka od rizika koje nosi internet. Od škole se očekuje da razvije kritički odnos dece prema onome što pružaju internet i elektronski mediji, da ih informiše o izborima koje imaju i da prevenira rizično ponašanje.
Zatim navodi da je ovaj izveštaj prva međunarodna komparativna analiza digitalnih veština kojima su učenici ovladali, kao i uslova za učenje kreiranih da pomognu razvoju ovih veština.Ta analiza pokazuje da realnost u školama značajno kaska za onim što tehnologija obećava. U 2012. 96% petnaestogodišnjaka je izjavilo da ima računare kod kuće, ali je samo 72% njih koristilo računar, laptop ili tablet u školi. U nekim zemljama je taj procenat bio manji od 50. Čak i tamo gde su se računari koristili u učionici, njihov uticaj na uspeh učenika bio je osrednji. Ishodi učenja bili su neznatno bolji kod učenika koji su umereno koristili računare u školi, nego kod onih koji su ih koristili retko. Međutim, učenici koji su često koristili računar u školi imali su značajno lošije rezultate kod većine ishoda učenja, čak i nakon što su se u obzir uzeli socijalni status i demografski činioci.
Ne, digitalizacija nije taj čarobni štapić!
Rezultati su takođe pokazali da nije bilo znatnog napretka u čitanju, matematici i prirodnim naukama, u državama koje su imale velika ulaganja u IKT u nastavi. Najveće razočaranje donelo je otkriće da tehnologija skoro nimalo nije doprinela premošćavanju razlika između učenika sa naglašeno različitim životnim standardom. Jednostavno, za stvaranje podjednakih mogućnosti u digitalnom svetu, važnije je da svako dete dostigne osnovni nivo u čitanju i matematici, nego da mu se omogući i finansira pristup hajtek uređajima i uslugama. Na kraju se pominje i to da učenik koji provodi više od šest sati dnevno na internetu posle škole, rizikuje da se oseća usamljeno u školi, da kasni na časove ili ne dolazi u školu.
Ukratko – odnos sredstava uloženih u digitalizaciju i napretka obrazovanja je takav da ne opravdava uložena sredstva.
LEKCIJA 2 – ČUVENA FINSKA
U međuvremenu se i svetska i domaća javnost malo-malo pa oduševe finskim obrazovanjem. Da li tamo svako dete na svakom času ima tablet i strogo digitalne udžbenike? Naravno da ne. Da li je IKT središte njihovog obrazovanja i čarobni štapić koji ih je doveo u današnju poziciju? Naravno da ne.
A šta jeste?
Krajem šezdesetih godina prošlog veka, Finci su shvatili da im se ni privreda, ni društvo ne nalaze tamo gde bi želeli da budu. Otprilike, kao što Ana to shvata danas. Razmišljajući o tome koje bi mere najbrže doprinele poboljšanju i napretku, shvatili su da je ključ u sistemu obrazovanja. Otprilike, kao što je i Ana onomad izjavila.
Godine 1971. odlučili su da se značajan napredak u obrazovanju može najbrže postići ukoliko primene sledeće tri mere:
smanjenje broja đaka u odeljenju
značajno povećanje plate prosvetnih radnika
rigorozna selekcija i obrazovanje budućih nastavnika
Sve što je tada isplanirano, u potpunosti je sprovedeno do 1979.
Do 1991. potvrdilo se da takav sistem donosi tako dobre rezultate, da su odlučili da ukinu inspekciju i nadzornike. Na nastavničke fakultete (koji uključuju i obavezan master) prijavljuje se deset puta više kandidata od broja koji se prima. Nastavnička profesija je jedna od najprestižnijih. Preko 70% zaposlenih u obrazovanju čine žene. Oko 40% zaposlenih ima preko 50 godina. Nastavnici su u obavezi da se stalno usavršavaju, ali se ta obaveza sastoji od učešća na jednoj jednodnevnoj ili dvodnevnoj konferenciji godišnje. Sve ostalo zavisi od potreba i dobre volje nastavnika.
Zanimljivo je i to da su devedesetih odustali i od standardizovanih testova. Umesto toga, testira se validan uzorak đaka, tek koliko da se proveri da li su izgubili kompas u obrazovanju. Standardizovane testove polažu samo učenici završnih razreda srednje škole, koji žele da idu na fakultet.
Postoji nacionalni kurikulum, koji se shvata samo kao smernica, a onda svaki nastavnik ima široku autonomiju da sam organizuje i osmisli gradivo. Norma se obično izražava kroz godišnji fond časova, a meni je bilo zanimljivo saznanje da nastavnik jezika ima za oko 200 časova manju godišnju normu od nastavnika fizičkog. Učiteljska norma je 24 školska časa nedeljno, predmetnih nastavnika u osnovnom obrazovanju od 18 do 24, a onih u srednjem od 16 do 23.
Što se plate tiče, najvišu platu imaju nastavnici koji rade u višim razredima srednjeg obrazovanja. Plata se kreće oko 4000 evra.
Nje nevažno pomenuti i to da postoje nastavnici specijalizovani za rad sa učenicima sa posebnim potrebama i migrantima.
Broj đaka u odeljenju kreće se od 17 do 20. U predškolskom obrazovanju grupe su manje od 15, od 1. do 6. razreda prosek je 20, a od 7. do 9. 17 đaka po odeljenju.
U svim delovima sveta nastavnici su poželeli da vide kako taj uspešan sistem izgleda. Mnogi su posetili finske škole. Njihov najvažniji utisak je iznenađenje kada shvate da su im očekivanja bila pogrešna. S obzirom na uspešnost finskog obrazovanja, očekivali su da će tamo naići na brojne inovativne metode. Ostali su zatečeni činjenicom da se u Finskoj uglavnom radi po starim, tradicionalnim metodama, gde nastavnik ispredaje lekciju i zada domaći zadatak, a na sledećem času ga pregleda i komentariše sa učenicima, ili zajedno rade neke nove zadatke i vežbaju. Ništa enterteinment, ništa ludiranje, specijalni efekti i izigravanje klovna. Nema!
Zamislite koliko je nastavni plan neprenatrpan ako nastavnik jednog časa predaje, a sledećeg sa đacima pregleda i komentariše domaće zadatke. A mi? Mi samo letimo ko muve bez glave u besomučnoj trci sa preobimnim propisanim sadržajima, premalo časova, previše učenika u odeljenju. Davanje domaćih zadataka je nepopularno, jer mnogo preopterećuje učeničke glavice, ko da su glavice kupusa, a ne radoznale dece.
Uzgred, najnovija reforma nacionalnog kurikuluma u Finskoj, urađena je 2014. Zatim je prebačena na nivo opština, koje su dalje razradile opštinske kurikulume. Tada je posao prosleđen školama, koje su uz široku autonomiju napravile svoje školske kurikulume. Tek 2016. godine je sve to krenulo da se primenjuje u nastavi. Dve godine priprema, pa realizacija, dok mi često u septembru ne znamo kako će nam ta školska godina izgledati. Ajd što ne znamo, nego nemamo koga ni da pitamo.
Osnovna smernica poslednje reforme je da učenike uče KAKO se uči, a ne ŠTA da uče. Važno je napomenuti i da se mnogo pažnje posvećuje samom izgledu učionica, pa neretko učenici, nastavnici i dizajneri zajedno rade na rešenjima za izgled i funkcionalnost nameštaja, a sa arhitektama na multifunkcionalnosti prostora. U njihovim učionicama danas možete videti i ležaljke, lejzibegove, lako prenosive tribine od kojih po potrebi nastane prostor za grupni rad, ili za sedenje u bioskopu. Dobro, to je za nas već 23. vek, ali ne smeta da znamo i za to.
Zanimljivo je i mišljenje jednog profesora nastavničkog fakulteta, koji kaže da je finski sistem teško kopirati jer počiva na snažnoj vezi obrazovnog sistema sa društvenim vrednostima, koje se zasnivaju na saradnji, solidarnosti i blagostanju svih, a ne na takmičarskom duhu.
I zato, draga Brnabićeva i još draži Šarčeviću, krenite da koristite blagodeti tih istih savremenih tehnologija, pa da, ukoliko ne stižete da odete i lično se raspitate, bar na internetu pronađete iskustva onih koji su decenijama ispred nas. Ako mogu ja, možete i vi. Nemojte nam prodavati toplu vodu i vodati nas kao guske kroz maglu, jer nismo ni neobrazovani, ni nepismeni, a najčešće ni glupi. Glupi samo ispadnemo ponekad.
Hoćete da đaci ne bubaju?
Hoćemo i mi. Smanjite nam maksimalan broj đaka u odeljenju ako želite da se svakome od njih posvetimo, u skladu sa njegovim mogućnostima i potrebama. Prečešljajte već jednom, ali ovoga puta ozbiljno, nastavne planove i programe, platite nekome da pažljivo iščita propisano gradivo objavljeno u Službenom glasniku, izbacite bar pola, a drugu polovinu smisleno povežite horizontalno i vertikalno. Uozbiljite tržište udžbenika. Udžbenici su sve gori, prepuni materijalnih grešaka, nepismeno napisani, često pisani nerazumljivim jezikom, neprimereni uzrastu. To što će izdavač Pera da nađe recenzenta Miku, je glupost! Udžbenike morate temeljno kontrolisati pre nego što ih odobrite.
Osnujte već jednom ozbiljne nastavničke fakultete! To neka vam bude prioritet ako zaista razmišljate o obrazovanju. Pročešljajte i nas koji danas radimo u školi, ali po jasnim i nedvosmislenim kriterijumima, a ne po kapricu direktora, jer i njih ima raznih, baš kao i nas. Činjenica je da mnogi koji danas rade u našim školama, u finskim nikada ne bi dobili posao. I to svi znamo. Vaš je posao da napravite selekciju.
A onda ozbiljno povećajte plate prosvetnim radnicima, da biste motivisali najbolje maturante da upišu te buduće nastavničke fakultete. Neka selekcija bude rigorozna, neka njihovo obrazovanje bude kvalitetno, a ocenjivanje strogo. Tek kada nastavnički fakultet (ovaj nepostojeći) postane stvar prestiža, i kada mladi ljudi na rad u prosveti budu gledali kao na veliku i važnu stvar, imaćete dobro obrazovanje.
Manite se precenjene digitalizacije. Dovoljno je da svaka škola ima dva-tri fantastična kabineta za informatiku, učionice projektore, a nastavnici laptopove (školske) koje mogu poneti na nastavu. Obavežite izdavače da naprave besplatne digitalne radne sveske za đake koji koriste njihove udžbenike, pa neka domaće zadatke rade u njima. A na času neka se drži olovka u ruci, jer ćemo svi polako zaboraviti da pišemo.
Vidite šta kaže OECD? Džabe IKT, nastavnici su važni. Vidite šta kažu Finci? Ne mora digitalizacija učionica. Sistem je važan. A naš je sistem truo i ne liči ni na šta. Pet godina ga vodite, i samo ga šminkate. Prodajete maglu i nameštate tendere, pa nas sa javnih govornica grdite da mi ne valjamo.
Kako da vam kažem – prvo ne valjaju donosioci odluka. Uvek i svuda. Ne valjate vi!
Komentara: 0