U Matici srpskoj, u petak 8. decembra, u zajedničkoj organizaciji Matice srpske i Instituta za evropske studije, prof. dr Stiven Baskervil, sa Patrik Henri koledža (SAD) održao je predavanje „Nova ideologija seksa”. Prisutne goste i publiku pozdravio je prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, a razgovor sa gostom vodio je dr Miša Đurković, direktor Instituta za evropske studije.
Stiven Baskervil je profesor političkih nauka na koledžu Patrik Henri i autor knjige „Nova politika seksa: Seksualna revolucija, građanske slobode, i rast moći vlade” (Andželika, 2017). Tokom nekoliko meseci nakon objavljivanja ove knjige, seksualna revolucija je dobila pažnju neslućenih razmera, a posebno oni problemi koji su naglašeni u knjizi. Ona počinje sledećim rečima: „Zapanjujuća je brzina kojom je javno mnjenje zapadnog sveta, a i šire, počelo da bude pod uticajem onoga što Njuzvik magazin naziva „politikom seksa”. Kada se ova sintagma našla na naslovnoj strani Njuzvik magazina 2012. godine, prvenstveno se odnosila na kontroverzu oko istopolnih brakova. Danas se ona, isto tako, može odnositi na poplavu optužbi koje uključuju „seksualno uznemiravanje”, „seksualni napad” - sintagme koje u sebi sadrže reč seksualno, kojima su naslovne strane preplavljene. Pojava ove knjige i njen prijem u SAD podstakla je predavača da pokuša ukratko da predstavi osnovne stavove koje u njoj zastupa i domaćoj publici.
* * *
Dr Miša Đurković je na početku objasnio zašto je značajno da neki ljudi, koji su naučnici u svetu i bave se određenim temama koje se tiču direktnog uticaja na svakodnevni život građana, dođu u Srbiju i govore o svojim saznanjima i istraživanjima. On je napomenuo, da je izuzetno važna još jedna knjiga profesora Stivena Baskervila (Stephen Baskerville), knjiga „Stavljen pod starateljstvo“ (Taken Into Custody), zaista fascinantna knjiga koja bi trebalo da se prevede za našu čitalačku publiku, a u podnaslovu knjige stoji – Rat protiv očeva, braka i porodice kao institucije.
„Knjiga je objavljena 2007. godine, dakle pre deset godina. Gospodin Baskervil je jedan čovek koji se bavio političkom naukom, političkom teorijom i međunarodnim odnosima. Kad je na svom ličnom slučaju osetio kako izgleda ova cela industrija razvoda (termin koji on koristi), onda je počeo to da izučava i otkrio jednu potpunu Pandorinu kutiju u kojoj upravo preko tzv. porodičnih sudova (postoje posebni sudovi za porodične sporove u SAD), najradikalnije gaze ljudska prava određenih grupa ljudi. Ovde je sakupio zaista fantastične materijale koji govore o zakonima koji se donose i koji krše raznorazna prava, pre svega očeva, ali i drugih delova porodice, kako funkcioniše jedna cela industrija razvoda... Dakle, kad se uđe u taj sistem da se donose zakoni koji omogućuju sudijama, ekspertima, savetnicima, advokatima i drugima, da zarađuju ogromnu količinu novca i da reprodukuju jedno društvo u kome ima sve više razvedenih roditelja, u kome deca sve teže žive itd.“
„Ono što nas je najviše šokiralo je da smo videli da ti isti zakoni i isti modeli ponašanja dolaze kod nas. I bukvalno to je, recimo, ovaj takozvani Zakon o sprečavanju nasilja u porodici koji je donet prošle godine, i koji je od ove godine u upotrebi – bukvalno je prepisan, i sve te vanredne mere, uključujući i ono čuveno – da odmah se reaguje po prijavi i da se izbacuje optuženi član porodice, iako ne postoje nikakvi dokazi, na 48 sati i mesec dana... To su bukvalno zakoni koji su prepisani odavde i koji na isti način se primenjuju...“ – rekao je dr Đurković.
Profesor Baskervil je predstavio svoja saznanja o ovoj temi koju je obradio u knjizi „Nova politika seksa: Seksualna revolucija, građanske slobode, i rast moći vlade”.
Za razliku od prethodnih, ova ideologija koristi moć seksa kao svoj glavni politički instrument i oružje. Jedan dobrodušni istraživač naziva je erotskom ideologijom. Ova ideologija je preformulisala starije pokliče o socijalnoj pravdi u ambicioznije zahteve za ono što se sada naziva pohotnom pravdom. Pored toga, sredstva kojima se ovo postiže uključuju krivično-pravni sistem. Seks je uvek političan, proklamuju radikali, jer se smatra da neki vrše seksualno ugnjetavanje uskraćujući drugima njihova seksualna prava. Kako bi obezbedili ova prava ugnjeteni organizuju pokrete otpora, zahtevajući svoje seksualno državljanstvo i seksualno samoopredeljenje. Smatra se da su seksualna prava neodvojiva od ekonomskih, socijalnih, kulturnih i političkih prava, a to su prava koja država štiti. Seksualni ugnjetavači koriste hijerarhije seksualnih vrednosti, poput religije i tradicionalnog polnog morala, koje umnogome funkcionišu u sličnoj ideologiji rasizma. Ono što se sada traži je radikalnija seksualna politika koja može da dovede u pitanje nejednakost ili ugnjetavanje u okviru seksualnih odnosa, ili da sprovede viziju seksualnog samoopredeljenja i slobode, i pokrene kompletnu kulturnu revoluciju.
Takvu retoriku smo već čuli. Uz pojačano nezadovoljstvo iskazuje se mržnja prema ograničenjima, autoritetu, i žeđ za neograničenom slobodom i osvetom, slično kao kod ideologija prethodnog veka. U ovim manifestima evidentno je da je emocija koja pokreće sve nasilne političke pokrete – nezadovoljstvo. Ono nije usmereno ka imenovanom pojedincu koji bi mogao biti zvanično optužen i osuđen za počinjene zločine, uz pomoć ustanovljenih procedurai opipljivih dokaza, već protiv grupa neimenovanih predstavnika zajedno, s čim u vezi moraju biti smišljeni novi zločini i nova opravdanja za kažnjavanje. Nezadovoljstvo opravdava želju za pobunom protiv postojećeg poretka za restruktuiranjem društva, za rušenjem postojećih institucija, i uspostavljanjem novog reda, u kome bi oni bili glavni i koristili svoju novu moć da kazne one za koje misle da su im naneli zlo, a koji su u ovom slučaju, čak i u većoj meri nego u slučajevima iz prošlosti, samo obični ljudi koji gledaju svoja posla.
Ovo prevazilazi retoriku marginalnih ekstremista. Program seksualne slobode i seksualne ozlojeđenosti sada prožima sve društvene i političke institucije, medije, univerzitete, škole, dobrotvorne organizacije, zdravstvo, korporacije, fondacije, pravosuđe, crkve, vlade, internacionalne organizacije. Uz minimalno truda, svi su postali temeljno zadojeni politikom seksa. Nijedna druga matrica problema nije u tolikoj meri uticala na našu kulturu, politiku i svakodnevni život, niti je sa druge strane ijedna bila tako zaprepašćujuće izopštena iz kritičkog ispitivanja novinara i istraživača.
Širom sveta seks sada predstavlja polaritet koji, više od bilo kog drugog, određuje našu ideološku postavku. Feminizam, a i novija homoseksualna ideologija koja se temelji na istim metodama, krenuli su sa naizgled skromnim i ograničenim zahtevima...
Nauk prethodnim obrascima, obećanja o novom dobu slobode koji je seksualna revolucija davala, ubrzo su se ispoljila kroz nove oblike autoritarnosti. Najsvirepija od svih izrečenih kazni nove seksualne žandarmerije i najrepresivnije mašinerije vlade, koja je ikad postojala u modernim demokratijama engleskog govornog područja, jeste jednostrani i nevoljni brakorazvodni aparat – namenski stvoren mehanizam vlade, korišćen za rasturanje porodica, preuzimanje kontrole nad privatnim životima nevinih ljudi i njihove dece, zaplenu imovine po kratkom postupku, i za kriminalizovanje oličenja omraženog patrijarhata, odnosno očeva.
Sve ovo vodi do zamene hrišćanske etike radikalnom ideologijom. Ovi novi, rodni zločini, nisu nastali naspuprot seksualnoj slobodi, već su njen neodvojivi dodatak. Zanimljivo je da novi zločini deluju zajedno i u saradnji sa novim slobodama. Ono što je možda najznačajnije, a opet najmanje zapaženo – odlika rodnih zločina je nemoć glatkog kombinovanja proširene seksualne slobode sa smanjenom građanskom slobodom, seksualnog oslobođenja sa političkom represijom…“
INTERVJU FAKTIMA STIVENA BASKERVILA, PROFESORA „PATRIK HENRI“ KOLEDŽA IZ SAD
Bio sam u Poljskoj, Češkoj, Rumuniji i Rusiji. Volim istočnu Evropu, tu sam se oženio i živeo. Srbijom sam bio fasciniran, ali do sada nisam dolazio
Uništiti porodicu u nekoj zemlji znači držati tu zemlju u stalnom siromaštvu i u zavisnom položaju prema onima koji daju novac i drugu pomoć. Ali, to što se njima udeli, to nije razvoj, nego poluga za podređivanje
Većina NVO u Srbiji i drugim zemljama centralne i istočne Evrope se finansira iz fondacija i od vlada zemalja zapadne Evrope i Severne Amerike. To su NVO koje promovišu feminizam i radikalne seksualne ideologije. Nisu nevladine, kako se predstavljaju, već pod uticajem drugih vlada
Obamina administracija je preko spoljne politike gurala seksualni radikalizam i seksualna pitanja. Na čelu je bila državni sekretar Hilari Klinton
Stiven Baskervil, profesor političkih nauka na Patrik Henri koledžu iz SAD, vodeći autoritet za pitanja razvoda, starateljstva i porodičnih sudova, odabrao je Srbiju za jednu od destinacija gde je promovisao svoje knjige Nove politike seksa i Stavljen pod starateljstvo.
Za Srbiju se nije opredelio slučajno, već je želeo da upozori na mehanizam kojim će se i kod nas, kao i u drugim zemljama koje podležu totalitarizmu, razoriti institucija porodice radi potpunog potčinjavanja transnacionalnim integracijama.
Mehanizam je veoma jednostavan: pod spoljnim pritiskom, uz zapaženu ulogu zapadnih ambasada, i uz obimnu korupciju elita, uvode se zakoni kojima se u ime zaštite porodice, ona rastače; kada je porodica kao osnovna jedinica ekonomske proizvodnje uništena i kad su razoreni odnosi muškarca, žene i dece, oni postaju samo pojedinci kojima upravlja država, odnosno korumpirana elita koja ne polaže račune svom narodu nego onima od kojih novac stiže u vidu tzv. pomoći, a to su - UN i EU.
Nastupajući u Beogradu i Novom Sadu, na predavanjima i seminarima koje je organizovao beogradski Institut za evropske studije, Baskervil je upozorio da se i Srbija uvlači u mrežu globalnog totalitarizma i da sarađujući sa EU moramo da budemo veoma oprezni jer nisu svi zakoni koje prepišemo iz EU na korist našeg naroda.
Primera radi, u junu ove godine je stupio na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je, kako je ocenjeno na jednom od pomenutih skupova, ovlastio socijalne radnike da budu ono što su do sada mogle samo sudije i sudovi, a što za posledicu ima da se supružnici bez suđenja, odbrane i sudske presude udaljavaju iz svojih porodica samo na osnovu pritužbe odnosno prijave drugog supružnika, na osnovu odluke socijalnih radnika.
- Ma koliko to bila dobra prevencija u slučaju realnog nasilja, to je i dobar prostor za manipulaciju. Toliko, da postoje osnove da se misli kako je zakon tako i skrojen, ne da bi zaista štitio od nasilja, nego da bi poslužio za nasilje nad porodicom, za njeno perfidno razbijanje. Naime, sva pravosuđa na svetu već imaju zakone koji kažnjavaju nasilje, svako nasilje. Zašto onda posebno uvoditi zakon o porodičnom nasilju? Pa, taj zakon radi upravo suprotno - upropaštava porodicu.
U vašem je zakonodavstvu samo prekopirano ono što se već radi u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Karakteristika tih zakona je da definišu porodično nasilje veoma široko: da bi nešto bilo proglašeno nasiljem nema potrebe za fizičkim kontaktom, to može biti uvreda ili i manje, i nema nikakve veze sa onim što nasilje u klasičnom smislu znači.
Ovi zakoni ohrabruju supružnike da prilikom razvoda iznose lažne optužbe i da na osnovu njih, jedan supružnik, a to je najčešće otac, bude potpuno udaljen iz porodice. Ne samo razveden, nego i razdvojen od dece. Posledica primene ovog zakona nije ono što bi bilo normalno u slučaju nasilja - meseci ili godine zatvora, nego uklanjanje supružnika iz porodice, doma i od dece. Svrha je očigledna: udar na porodicu.
Postoji i druga posledica, sistemska, a to je da uvedete sistem u kome neko može da bude kažnjen bez pravosudnog procesa, prezumpcije nevinosti ili dokaza!
• Kako je to moguće od tvoraca liberalnog demokratskog Zapada koji formalno zagovara pravo na fer suđenje? Zar osuda bez suđenja nije jedna od osnovnih karakteristika totalitarizma?
Jeste. To je totalitarizam. Još jedna važna odlika je to što totalitarizam zadire u privatni život i njegov najintimniji deo - porodicu. Ne postoji totalitarnija stvar nego da upadnete u nečiji dom, rasturite porodicu i uzmete decu. Vi više ne upravljate svojim ličnim životom!
• Ko upravlja?
Pravni sistem, odnosno socijalne službe pod izgovorom zaštite dece preuzimaju kontrolu nad svakim članom domaćinstva pojedinačno. Pošto su se za to stvorili preduslovi, tako što je oslabio tradicionalni moral i uloge familije, crkve i vere, u taj vakuum su ugurane socijalne službe, iako one nemaju adekvatno i neophodno pravničko obrazovanje.
• Kakva je uloga NVO sektora u stvaranju tih preduslova, ali i u realizaciji totalitarizma u svim pogođenim društvima, pa i u srpskom?
Dobar deo ovoga o čemu pričamo je ideološki motivisano radikalnim ideologijama koje promovišu razne nevladine organizacije. A većina NVO i u Srbiji i drugim zemljama centralne i istočne Evrope se finansira iz fondacija i od vlada zemalja zapadne Evrope i Severne Amerike. To su NVO koje promovišu feminizam i radikalne seksualne ideologije. Nisu nevladine, kako se predstavljaju, već pod uticajem drugih vlada.
• Kojih konkretno?
Finansiraju ih EU, vlada SAD - u čemu posebnu ulogu imaju ambasade. Iza mnogih od pomenutih mera stoji vlada Norveške.
• Zašto ciljano uništavaju (srpsku) porodicu kao instituciju?
Zato što ona, baš kao i religija i crkva, služe da ograniče vlast države. Pomenutim centrima moći nije dovoljno da imaju lojalne političare u nekoj zemlji već moraju da steknu kontrolu nad ponašanjem ljudi. Zato prema zemljama istočne Evrope, gde su još jake hrišćanske vrednosti, imamo neprijateljski raspoložene medije i NVO. Poljska i Mađarska se opiru politici EU, pa vidimo kako se mediji i razne NVO neprijateljski odnose ne samo prema vladama ovih zemalja, već i prema njihovim narodima!
• Vratimo se na ulogu koju u svemu tome imaju ambasade, uključujući ove u Srbiji...
Znao sam da je dobar deo Obamine spoljne politike bilo „guranje“ LGBT prava. To se naročito videlo u imenovanju ambasadora. U Srbiji sam saznao kako su se ove direktive sprovodile u praksi, što je, naravno, nedolično, jer posao ambasadora ne uključuje mešanje u unutrašnju politiku domaćina.
• Kako zaustaviti to mešanje ambasadora u naše unutrašnje stvari?
Morate njihov pritisak učiniti javnim, mora se saznati da se to dešava. Amerikanci se mogu uzrujati ako saznaju šta - odnosno kako - radi njihova spoljna politika. Amerikanci podržavaju promociju slobode i demokratije, ali nisu svesni koje se vrednosti zapravo promovišu. Jedno je ohrabrivati demokratiju, a drugo podržavati jednu stranu u unutrašnjem sukobu zemlje domaćina - većina Amerikanca bi se tome protivila. Kao što im jeste zasmetalo kad su saznali koliko je Obamina administracija preko spoljne politike gurala seksualni radikalizam i seksualna pitanja. Na čelu je bila državni sekretar Hilari Klinton.
Sada je došao Tramp. Morate da učinite da se čuje da vam smetaju strani ambasadori i strani zvaničnici koji vam se mešaju u unutrašnja pitanja. Tada će biti odgovora!
• Šta se može učiniti da bi se popravilo stanje nastalo dosadašnjim guranjem radikalnih politika?
Moraju se promovisati druge vrednosti, kao što je porodica i lokalna zajednica, komšiluk. Od totalitarizma će nas zaštititi samo integritet porodice, činjenica da postoji sfera privatnog života u koji država nema pravo da se meša, pravo roditelja da sami odlučuju o vaspitanju i obrazovanju dece. Isto tako, država mora da poštuje pravo čoveka da bude vernik i van svoje kuće.
Ali, to nije istina, država ne polaže pravo na nas, jer smo mi odgovorni i drugima, a ne samo državi. Odgovorni smo Bogu, narodu, porodici...
Kad su ljudi počeli da ignorišu Boga i veru, nastao je vakuum, država je postala Bog i otac, a na mesto religije su došle sekularne ideologije: marksizam, feminizam, homoseksualizam itd.
• Čime one služe totalitarizmu? Koja je praktična posledica tih ideologija? To nisu kulture produžavanja života.
Prvo, oduzimanjem prava od porodice i roditelja, kontrola nad decom se daje drugima: vladi, državi... homoseksualnim parovima.
Drugo, u pravu ste, posledica je populaciona kontrola. Sedamdesetih smo imali ekološku politika koja je govorila da je potrebna redukcija populacije, a sada imamo stvari kao što je LGBT.
• Srbija na putu EU integracija usvaja zakone koji su deo te agende. Koliko nas EU zapravo ugrožava?
Morate se čuvati! Aktivnosti EU (ali i UN) povodom seksualnih pitanja su mnogo veće nego što se o tome govori po medijima! Ispod radara, pod krilaticom ljudskih prava ili jednakosti i nediskriminacije, zvaničnici EU se jako mnogo bave pitanjem porodice, i - nemajući uopšte kompetencije za to - upliću se u stvari kao što su porodični zakoni i slično, iako bi to trebalo da bude unutrašnje pitanje država članica.
Porodična pitanja su veći deo onoga što EU radi. Ako hoćete da idete u EU, morate da imate odnose sa njom. Uzmite ono što valja, ali ostanite čvrsti na prerogativima srpskog suvereniteta i unutrašnjih pitanja (a među njima su i ona koja se tiču porodice). To ne spada u nadležnost EU, nego Srbije.
Pogledajte kako se bore Poljska ili Mađarska. I morate da budete oprezni, jer EU nudi dobre stvari, kao što je novac. Ali, on onda postaje poluga kojom se EU meša u vaše unutrašnje stvari. Tako federalna vlada SAD „zavrće ruku“ vladama država da rade ono što ona hoće. Morate biti čvrsti i odlučni da odbranite vrednosti koje su važne za Srbiju.
• Pa ipak, u Srbiji i drugim srpskim prostorima je dugo nametana politika rastakanja nacije i nacionalnog interesa uz - ili kroz - jake kampanje za promovisanje vrednosti globalizacije odnosno za promovisanje evrointegracija i evroatlantskih integracija... Тu ljudi prestaju da prvobitno budu pripadnici svog naroda i sebe prvo vide kao deo nekih manjih grupa koja se bore za svoja prava, od seksualnih, pa nadalje... i tek u neki treći, četvrti plan stavljaju narodnu pripadnost, vrednosti svog naroda, odnosno svoje zemlje?
Da, uznemirujuće je to povezivanje ljudi u transnacionalne grupe koje su definisane ideološki. Imali smo pretpostavku da je patriotizam destruktivni totalitarizam i da izaziva rat, iako su ratove u 20. veku izazvale transnacionalne ideologije, bar koliko nacionalizam. Opasno je okarakterisati nacionalizam i patriotizam kao nešto što je loše samo po sebi, jer se onda otvaraju vrata transnacionalnim ideologijama, a one, umesto da budu integrativne, dovode do - podele društava.
Zato sam počeo da mnogo više cenim nacionalnu državu. Ne govorim o fanatičnom nacionalizmu - fašizmu, nego o patriotizmu, jer on kao svoje nasleđe nudi zaštitu lokalne zajednice, porodice i pojedinaca od moći države i transnacionalnih organizacija. A to je važno jer u današnjem svetu te transnacionalne organizacije postaju sve moćnije.
• Da li je opasnost od narastajuće moći transnacionalnih organizacija tema za UN?
Te iste UN, kad se pogledaju njihove aktivnosti ispod onog radara koji beleži njihovo zauzeće za očuvanje mira, često nastupaju neprijateljski prema porodici. Pod parolom razvoja, UN idu u zemlje u razvoju i u njima, slično kao i u Evropi, koriste novac da bi oslabili tradicionalne vrednosti tih naroda, njihovu religiju i drugo. Čak prave takve razvojne projekte koji rasturaju porodice i razdvajaju žene i decu od muškaraca. Imaju programe - kao što je i u Srbiji slučaj sa, na primer, pitanjem porodičnog nasilja, i imaju projekte, u okviru kojih izdvajaju žene i daju im novac sa direktnim ciljem da marginalizuju, odstrane muškarce i podele porodicu.
A pogledajte Zapad! Naše industrijski razvijene zemlje. Mi smo se razvili zbog - porodice. Porodica je osnovna jedinica ekonomske proizvodnje. Porodične ekonomije su bila mesta na kojima je počela proizvodnja i one su te koje su stvorile moderne ekonomije.
Uništiti porodicu u nekoj zemlji znači držati tu zemlju u stalnom siromaštvu i u zavisnom položaju prema onima koji daju novac i drugu pomoć. Ali, to što se njima udeli, to nije razvoj, nego poluga za podređenost. Ekonomski razvoj se postiže organizovanjem porodice, zajednice i proizvodnih jedinica. A ne udeljivanjem novca.
• Tu je nezaobilazna i globalna korupcija na koju je ukazao ministar Ivica Dačić u Njujorku, kad je rekao da od novca koji stigne deo ode jer je obaveza korisnika pomoći da angažuje skupe konsultantske kuće (naravno, sa Zapada)...
Ceo program pomoći je zapravo pod kritikom, jer dobar deo novca ide na finansiranje korupcije. I to na korumpiranje elita. Opet ću da istaknem da se mi na Zapadu nismo razvili ni uz čiju pomoć, nego tako što smo sami stvarali proizvodnju. Razvili smo i slobodu, i to tako što naše vlade dobijaju novac od nas, od poreza, a ne od spoljne pomoći, ili od nafte i sličnog. Od koga vlada dobije novac, njemu polaže račune.
Hoću da kažem da onaj narod koji dobija pomoć, nije samo osuđen na to da se neće razviti, nego će još i propadati preko dejstva raznih poluga, u koje spadaju i zakoni koji se bave porodicom.
• Šta ste još hteli da poručite našem narodu?
Moji roditelji su bili vladini službenici, odrastao sam kao ateista, a kasnije sam postao vernik i usvojio hrišćanske vrednosti za koje se sada borim. Bio sam u Poljskoj, Češkoj, Rumuniji i Rusiji. Volim istočnu Evropu, tu sam se oženio i živeo. Srbijom sam bio fasciniran ali do sada nisam dolazio. Bio sam u Hrvatskoj. Na osnovu svega što sam imao prilike da vidim, želim da vam poručim da niste sami. U tom smislu, voleo bih da vidim više prijateljstva između Bosne, Hrvatske i Srbije jer su vaši narodi vernici i imaju višu zajedničkog između sebe nego što imaju njihove elite. I na zapadu imate prijateljske narode, iako to mediji ne pokazuju.
• Da li je ranije, u tradicionalnim sistemima vrednosti, bilo ovoliko nasilja u porodici i društvu i koja je uloga medija u ovom fenomenu?
Znate, posao medija je da istražuju korupciju i zloupotrebu vlasti, ali to više ne rade...
Mediji se bave time što šire toksičnu kulturu putem rijaliti programa i ljude preobražavaju u agresivnije.
I ranije je bilo porodičnih problema, ali su se rešavali uz pomoć familije, komšija, ljudi koji sa nama idu u istu crkvu ili sveštenika. To su bile nepolitičke i neagresivne intervencije, to je bila moralna obaveza svakoga od nas: ako postoji problem u porodici, hajde da ga rešimo, jer je on i naš problem. A danas se samo kaže: „što se ti mešaš, to nije tvoja stvar“. I onda naša porodica postaje stvar žandarma. Sada moramo da uložimo napor da stvari preokrenemo, jer taj žandarm dolazi uz određenu cenu.
STIVEN BASKERVIL: RODNA RAVNOPRAVNOST I PROBLEM LJUDSKIH PRAVA
Ova kratka knjiga je opomena i neophodni dodatak suštinskom nerazumevanju vremena u kojem živimo.
Termin „ljudska prava“ se isuviše često koristi u srpskim medijima, jer ima političku težinu: deo je uslova za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Zbog toga je potrebno da se raščisti šta su ljudska prava i šta zaista nude političke i druge opcije koje glasno zagovaraju ovu politiku.
Povest o ljudskim pravima
Posle stravičnih zločina koje je svet video tokom Drugog svetskog rata, narodi okupljeni u Ujedinjenim nacijama napisali su 1948. Opštu deklaraciju o pravima čoveka, sa ciljem da građane na međunarodnom nivou zaštite od samovolje i torture država – ovlašćenja država su ograničena da bi se sprečio totalitarizam. Na osnovu ove povelje, koja je rezultat istorijskog hoda čoveka ka osvajanju sloboda u odnosu na centre moći, nastala je čitava ideologija koja je svojim vrednosnim sistemom prožela sve institucije ljudskog društva u drugoj polovini dvadesetog veka.
Međutim, da li su ljudska prava donela slobodu? Problem nastaje kada treba da se odredi ko je nadležan za sprovođenje korpusa ljudskih prava. Ova problematika postala je jasna sa tzv. Drugom generacijom ljudskih prava, koja su osnovna ljudska prava i njihovu definiciju znatno proširila. Tako je država, a ne pojedinac ili manje ljudske zajednice, postala odgovorna, između ostalog i za „životni standard“ pojedinaca, što već više nije nužno ograničavanje državnih ovlašćenja već njihovo proširivanje, koje sa sobom povlači i nove troškove državne administracije, koje neko (građani – poreski obveznici) moraju da plate. Ovo gledište, po kojem proširivanje ljudskih prava na socijalnu politiku zapravo donosi državi znatno više vlasti svoju najproblematičniju stranu pokazalo je u sferi „rodne ravnopravnosti“, ženskih prava i pitanja porodice.
Seksualnom revolucijom šezdesetih godina, koju su predvodili marksisti iz „Frankfurtske škole“, značajno su se umnožili zahtevi za pravnom zaštitom ženskih prava, a zatim i prava tzv. „seksualnih manjina“. Stounvolska pobuna, napad homoseksualaca na njujoršku policiju, bila je najglasniji znak ovog ideološkog kretanja čije posledice osećamo i dan danas.
Za razliku od prethodnih pokušaja da netradicionalni vrednosni sistem, karakterističan za dekadentna, opadajuća doba, dobije javno priznanje i zaštitu u evropskoj civilizaciji, ovaj put je borba uključena u kompleks ljudskih prava, pa je vremenom nastao nepisani znak jednakost između trgovaca belim robljem, rasista i protivnika gej brakova. Ovu paradoksalnu jednakost omogućilo je proširivanje pojma ljudskih prava, primarno sprovedeno kao deo političkih zahteva manjinskih ideoloških grupa, kako to primećuje niz feminističkih aktivistkinja (o čemu detaljnije u knjizi): „Diskurs ljudskih prava je moćna poluga uticaja na političke procese na državnom i međudržavnom nivou. Sada pred nama stoji zadatak da u njega potpuno uklopimo i pitanje rodno – specifičnog nasilja.“
Moralni autoritet ljudi koji su se decenijama borili protiv torture, streljanja, mučenja i drugih vidova državnog nasilja, preko noći je prenet na homoseksualce, feministkinje, pa čak i borce za prava životinja. Kako se svi, sem poslednje navedenih, bave pitanjima vezanim za čovekov privatni život, jasno se uočava opasnost u pomolu. Stiven Baskervil kaže: „Feministkinje ne samo da ne pokušavaju da privatno lice ograde od mešanja države u njegov privatan život, već i streme da stvore sistem u kome će permanentno takvo mešanje biti u potpunosti opravdano, sistem izgrađen na fundamentalnom negiranju razlike između javnog i privatnog ili same činjenice postojanja ličnog života koji nije kontrolisan od strane države. Glavna meta njihovih napada su porodica i neprikosnovenost ličnog života.“ Teren za Velikog brata je pripremljen.
Novi totalitarizam: uništavanje privatnosti i slobode nezavisnog života
Najraniji dokumenti o ljudskim pravima, uključujući i one starije od Opšte deklaracije o pravima čoveka, privatni život i porodicu definišu kao oblasti koje treba da budu zaštićene od mešanja sa strane. Međutim, proširivanje ljudskih prava na ideologiju feminizma, homoseksualizma i seksualnih sloboda, uz povećanu ulogu države, dovelo je državne činovnike u naše domove, gde im ni u najtotalitarnijim društvima nije bilo mesta. Primer Konvencije o uklanjanju svih oblika diskriminacije žena to najbolje pokazuje.
Nadzorni komitet za sprovođene ove Konvencije tražio je od država potpisnica da iskorene upotrebu „stereotipa“ o ženama čak i u privatnom životu: „U skladu sa Konvencijom, država treba da nadzire i koriguje čak i ponašanje svojih građana u njihovom ličnom životu – na primer, to kako supružnici između sebe dele kućne obaveze i vaspitanje dece.“ – kako piše Kristina Hof Somers. Kada se ovi nalozi kose sa tradicionalnom kulturom pojedinih država ili religioznim opredeljenjem građana, ideologiju proširenih ljudskih prava treba sprovoditi na silu, sredstvima državne prinude, jer – tako se svi zakoni sprovode.
Sasvim je jasno da se ovaj mehanizam može primeniti i na sva druga problematične pitanja: gej brakove, tzv. „seksualna prava“, rodnu ravnopravnost i rodne uloge (u nekim državama EU, poput Velike Britanije, odrednice otac i majka izbačene su iz državnih dokumenata) – polje je onoliko neograničeno, koliko je neograničeno polje proširivanja ljudskih prava.
Kako su nas elite prevarile?
U početku, izborili smo se da svoju privatnost, slobodu i lični integritet sačuvamo od torture države, i to smo platili životima ljudi poput Martina Lutera Kinga. Danas je njihovo delo zloupotrebljeno na tako monstruozan način da država ponovo ima ovlašćenja da svoje pipke širi gotovo u spavaću sobu: šta drugo znače još uvek nedefinisana „seksualna prava“ za koja se može očekivati da uskoro uđu u međunarodni pravni sistem.
Već sada, Ujedinjene nacije traže da svoju decu vaspitavamo u skladu sa feminističkom ideologijom, a ukoliko to ne radimo, država treba da nas u najmanju ruku opominje i podstiče, a možda i – kazni?
Ova kratka knjiga je opomena i neophodni dodatak suštinskom nerazumevanju vremena u kojem živimo. Termin „ljudska prava“ se isuviše često koristi u srpskim medijima, jer ima političku težinu: deo je uslova za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Zbog toga je potrebno da se raščisti šta su ljudska prava i šta zaista nude političke i druge opcije koje glasno zagovaraju ovu politiku.
Nadnacionalne elite su prevarile narode Zapadne Evrope i Severne Amerike, a sada su krenule su u varanje Istočne Evrope i Balkana. Na nama je da se postaramo da ne uspeju. Nijedan od ovih procesa nije neminovan niti nužan, ali je osnovna pretpostavka borbe da se ovi procesi spreče naša svest da problem postoji i da nikoga neće čekati da ga reši.
Nikola Marinković Izvor: Ceopom
INSTITUT ZA EVROPSKE STUDIJE: STIVEN BASKERVIL - POLITIKA RAZVODA
PRILOZI
Pojmovi
Član 8
1) rod označava društveno odrđene uloge, ponašanja, aktivnosti i atribute koje dato društvo smatra prikladnim za žene i muškarce;
2) pol se odnosi na biološke karakteristike žena i muškaraca;
10) rodno osetljiv jezik jeste jezik kojim se promovišu ravnopravni odnosi između žena i muškaraca i sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarenja ravnopravnosti, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu;
Član 22.
Organi javne vlasti u svom radu i u svim opštim i pojedinačnim aktima koje donose u skladu sa zakonom koriste rodno osetljiv jezik.
Član 35.
Organi javne vlasti koji obavljaju poslove u oblasti obrazovanja i vaspitanja, nauke i tehnološkog razvoja dužni su da:
(2) korišćenje rodno osetljivog jezika u udžbenicima, i nastavnom materijalu, kao i u svedočanstvima, diplomama, kvalifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama, kao i u drugim oblicima vaspitnog rada;
Član 37.
Sredstva javnog informisanja dužna su da koriste rodno osetljiv jezik, da izveštavaju rodno osetljivo i izbalansirano, bez senzacionalizma i iznošenja detalja iz porodičnog i privatnog života, da razvijaju svest o rodnoj ravnopravnosti kako bi se iskorenili društveni i kulturni obrasci, običaji i praksa zasnovani na rodnim stereotipima, predrasudama i rodnoj diskriminaciji i smanjilo rodno zasnovano nasilje i nasilja prema ženama.
Snimak: TV Most Tekst: Matica srpska; FB reporter; Fakti, Catena mundi Izvori priloga: Republički sekretarijat za javne politike; Uprava za rodnu ravnopravnost Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije; Regulatorno telo za elektronske medije
Komentara: 0