Bjađo di Gracija službovao je na Balkanu u brojnim diplomatskim i vojnim misijama: u Zagrebu, na dužnosti šefa operacija u Posmatračkoj misiji Evropske zajednice (ECMM); u Sarajevu, na dužnosti vicekomandanta italijanskog vojnog kontingenta u okviru misije Nato-a IFOR; u Beogradu, na mestu vojnog atašea ambasade Italije; u Mostaru, na dužnosti vicekomandanta francuske divizije u okviru misije NATO-a, SFOR.
Autoru ove knjige namera je da pokaže da su razlozi za bombardovanje Srbije 1999. bili pretežno geopolitičkog i strateškog karaktera i da je Jugoslavija devedesetih godina bila žrtva novog svetskog poretka, koji su nametnule sile pobednice međublokovskog odmeravanja snaga između Istoka i Zapada, koje je trajalo tokom čitavog Hladnog rata.
U tom cilju autor u knjizi daje globalnu sliku u čije okvire treba smestiti razloge žestoke rešenosti Zapada, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i Nemačkom, da dovede do potpunog raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, što je u funkcionalnoj i uzročnoposledičnoj vezi sa padom Berlinskog zida, ujedinjenjem Nemačke i raspadom Sovjetskog Saveza.
Knjiga sadrži i izvesne autobiografske epizode, događaje i situacije kojima je autor bio neposredni svedok s obzirom da je službovao u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji, a među njima je i opis perioda provedenog u Beogradu tokom NATO bombardovanja.
IK ALBATROS PLUS: KONFERENCIJA, 2017.
PENZIONISANI ITALIJANSKI GENERAL NATO OTKRIO ISTINU O BOMBARDOVANJU SRJ! PORUKA RUSIJI ILI EKSPERIMENT?
"To je bio eksperimentalni rat koji je NATO-u poslužio da, između ostalog, trenira svoju avijaciju u napadu gde je bila neuporediva disproporacija između onoga koji napada i onoga koji se brani"
Bombardovanje SRJ bilo je eksperimentalni rat NATO-a, kaže penzionisani italijanski general NATO i vojni diplomata Bjađo di Gracija.
Osim toga, Di Gracija pravi paralelu između tog bombardovanja i bacanja atomske bombe na Nagasaki.
"To je bio eksperimentalni rat koji je NATO-u poslužio da, između ostalog, trenira svoju avijaciju u napadu gde je bila neuporediva disproporacija između onoga koji napada i onoga koji se brani", kaže Di Gracija.
On je to rekao u intervjuu za Politiku, koji je dao kada je prošle nedelje boravio u Srbiji povodom objavljivanja njegove knjige "Zašto je NATO bombardovao Srbiju" u koju je pretočio svoja iskustva iz službovanja.
Komentarišući paralelu koju izvodi između bombardovanja SRJ i atomske bombe u Nagasakiju, Di Gracija kaže da "ako se atomska bomba bačena na Hirošimu delimično može shvatiti kao vojna akcija, ona naredna, bačena na Nagasaki, u trenutku kad Japan već prihvata kapitulaciju, označila je početak Hladnog rata i bila svojevrsna poruka SAD Sovjetskom Savezu".
"A bombardovanjem Srbije, Rusiji je poslata poruka o tome ko je pobednik u Hladnom ratu. I ništa od toga nije krivica Srbije, koja je uradila sve što je mogla, jer su međunarodne okolnosti bile takve da je Rusija bila slaba", naglasio je on.
Na konstataciju da bombardovanje kineske ambasade tumači kao tadašnje upozorenje Zapada Kini, Di Gracija naglašava da je to njegov lični zaključak, baš kao što je, kako je rekao, celokupno bombardovanje SRJ bilo upozorenje oslabljenoj Rusiji.
Sada, kako kaže, situacija je bitno drugačija.
"Zašto u ovom momentu niko ne razmišlja o bombardovanju Severne Koreje? Zbog nuklearnog oružja, ali i činjenice da iza nje stoji Kina, koja je u međuvremenu ojačala. Takođe, i Rusija je povratila epitet supersile, a ono što je uradila s Gruzijom, Moldavijom i pogotovo Krimom, slično je onome što je NATO uradio s Kosovom. Zbog toga je Kosovo 1999. bilo jedinstven primer koji se neće ponoviti", kaže Di Gracija.
On se osvrnuo i na sumnje koje je iskazivao u zvanične interpretacije slučajeva Markale i Račak navodeći da u početku nije verovao u srpsko objašnjenje Račka.
"Tek kada sam posle nekoliko dana sreo jednog kolegu, italijanskog oficira na dužnosti posmatrača OEBS-a, rekao mi je: ’Bjađo, ovo nije kao što prikazuju na televiziji. Obavestio sam o tome i šefa misije (Vilijama Vokera). On je prvi stigao na mesto događaja i nije zatekao prizore koje su potom preneli mediji. Ali, pošto je poslao izveštaj šefu misije, ništa se nije dogodilo", ispričao je on.
Uveren je da su kosovski Albanci bili srećni kada se dogodio Račak i da bi ga, da se nije desio, "svakako u pogodnom trenutku izmislili".
Sličnu sumnju iskazao je i kada je reč o slučaju Markale navodeći da je njegov izveštaj Komandi Misije ECMM doživeo sličnu sudbinu kao dopis njegovog italijanskog kolege o Račku.
"Poslao sam ga posle istrage koju sam sproveo nakon bombardovanja Markala, sumnjajući da bi Srbi gađali pijacu na nekoliko koraka od pravoslavne crkve. Nisu bili zainteresovani, i opet se ništa nije desilo", rekao je Di Gracija.
1. Novi svetski poredak 13 1.1. Osnovne crte pojma 13 1.2. Energija i finansije 18 1.3. Nova strategija NATO-a 22 2. Tok krize na Balkanu 28 2.1. Osnovni podaci iz istorije Jugoslavije 28 2.2 Raspad Federacije 32 2.3. Rat u Bosni i Hercegovini 36 2.4. Mirovni sporazum 54 3. Srbija i Kosovo 65 3.1. Mitovi srpskog naroda 66 3.2. Verifikaciona misija OEBS-a na Kosovu - KVM 68 3.3. Račak 73 4. NATO operacije 79 4.1. Izolacija Srbije 79 4.2. Napad na srce zemlje 83 4.3. "Humanitamo“ bombardovanje 90 4.4. "Holokaust“ na Kosovu 93 5. Ratne igre 99 5.1. Pravedni rat 100 5.2. Razlozi 103 6. Izazov Zapadu 107 6.1. Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji 110 6.2. Optužbe i suđenje 117
ZAKLJUČAK
Četvrtog aprila 1999, u jeku vazdušne kampanje bombardovanja Srbije, Zapadna alijansa obeležila je pedeset godina od osnivanja.
Prošlo je pola veka od onog dana kada su u Vašingtonu zemlje osnivačice, tačnije Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Island, Italija, Luksemburg, Norveška, Holandija, Portugalija, Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države, potpisale Sporazum o uzajamnoj odbrani. Zapadna Nemačka je NATO-u pristupila 6. maja 1955, a 12. marta 1999, svega nekoliko dana pre napada na Srbiju, ušle su Poljska, Češka i Mađarska. Razlozi za osnivanje Alijanse ispisani su u članu 5 osnivačkog Statuta organizacije, koji kaže:
„Strane su saglasne da će se oružani napad protiv svake od njih, ili više njih istovremeno, u Evropi ili protiv Seveme Amerike, smatrati direktnim napadom na sve njih zajedno i u skladu sa tim su saglasne da će takav napad dati, svakoj od njih, pravo na legitimnu odbranu, individualnu ili kolektivnu, a u skladu sa članom 51 Povelje Ujedinjenih nacija, i pravom da pomogne napadnutoj ili napadnutim zemljama članicama, da odmah preduzme, individualno ili zajednički sa ostalim članicama, mere koje smatra potrebnim, podrazumevajući i upotrebu vojnih snaga, za supotstavljanje i održanje sigurnosti na severnoatlantskim teritorijama. O svakom oružanom napadu ove vrste i o svim merama preuzetim u vršenju prava na samoodbranu biće odmah obavešten Savet bezbednosti."
Dvadesetčetvrtog marta 1999, kada je počelo bombardovanje Srbije, svi ovi pravni instummenti bili su važeći i na snazi, te bi bilo zanimljivo analizirati da li su preduzete mere bile u skladu s tim kriterijumima Saveza.
Treba najpre reći da se, od osnivanja NATO-a, nijedna zemlja članica nikada nije pozvala na član 5, a u istorijskoj perspektivi on će biti primenjen samo jednom, posle napada na kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, 11. septembra 2001. godine. Tom prilikom su teroristički napadi izjednačeni s oružanima napadom na jednu od država članica, ali Sjedinjene Američke Države ni u ovoj situaciji nisu zatražile zajednički odgovor, već je obrazovana posebna koalicija za intervenciju u Avganistanu.
Iako su mnogi ukazivali da se NATO deklaracija o podršci SAD, posle terorističkih napada, nije odnosila na „ratni čin“, već na „varvarski čin“, pozivanje na član 5 značilo je da je NATO zemljama članicama nametnuta odluka o moralnoj podršci i, u zavisnosti od nacionalnih zakonodavstava, odluka da prihvate ili odbiju da uđu u vojnu koaliciju protiv talibanske vlade u Avganistanu.
Kada je reč o ratu 1999, više je nego jasno da nije bilo nikakvog napada protiv jedne ili više članica Alijanse od strane Srbije. Oblast na koju je izvršen napad nalazi se izvan onoga što je definisano kao "sevemoatlantska“ zona, i Kosovo nikako nije moglo biti poistovećeno sa zemljama članicama Alijanse. Bombardovanje je izvršeno bez ikakve rezolucije i izvan sistema odlučivanja Ujedinjenih nacija. U Njujorku se o ovoj temi debatovalo, organizovani su radni sastanci, razne diplomate su se isticale u razmeni mišljenja, u dragocenim diskusijama, u kojima su pohvaljivali jedni druge, ali sve to nije imalo nikakvoga uticaja na vojne operacije.
Niko nije konsultovao ni Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija - jedini organ nadležan da naloži početak ili prekid bombardovanja, jer se vrlo dobro znalo da bi barem tri od pet zemalja u Savetu iskoristile pravo veta kojim raspolažu, te su u ovoj situaciji NATO generali učinili, i nastavili da čine ono što im je bilo naređeno. Ukratko, kako ni prema odredbana člana 5 osnivačkog akta Atlantskog saveza napad nije bio legitiman, a ignorisano je i međunarodno pravo, izvodi se zaključak da NATO bombardovanje Srbije 1999. nije bilo ništa drugo do nezakonit međunarodni čin, koji se samo teorijski mogao opravdati nasiljem koje je jedna suverena država vršila protiv etničke manjine u svome sastavu.
Ova knjiga ne bi bila celovita bez procene pravno-zakonskih i ustavnih posledica učešća Italije u kampanji vazdušnih napada na Srbiju.
Nema nikakve sumnje da je italijanska vlada svojim saveznicima dopustila korišćenje nacionalnog vazdušnog prostora, i upotrebu svojih vojnih letelica u vazdušnoj kampanji, koje su sve vreme bile pod operativnom kontrolom Komande NATO-a - ona je odlučivala gde će se i kada izvršiti napadi.
Čini se da je, neposredno pred sam početak bombardovanja, predsednik SAD Italiji ponudio mogućnost da svoj doprinos ograniči na raspoloživost baza "iz razloga oportuniteta, a s obzirom na geografsku blizinu Italije sa teritorijom podvrgnutom ratnim dejstvima“, ali da je vlada tu mogućnost odbila i decidirano tražila da učestvuje u vojnim operacijama kao sve ostale zemlje. Uostalom, kampanja je bila ograničena samo na bombardovanje iz vazduha, nije predviđala gubitke.
Dakle, ako uzmemo u obzir da nije bilo pozivanja na član 5, da nijedna od zemalja Alijanse nije bila u opasnosti, da se oblast gde je izvršena vojna intervencija nalazila izvan naznačenih granica „NATO teritorije“, otkud onda, u tome kontekstu, ovaj oružani napad i od strane Italije protiv Srbije?
Atlantski savez odlučio je da izvede kampanju bombardovanja primenom rezona koji prevazilaze okvire konstitutivnih principa organizacije, a na osnovu potpuno novog principa „obaveze da zaštiti", iskoristivši intenzivna upozoravanja medija koji su širili vesti o „humanitamoj katastrofi“ koja je bila u toku.
Članice Atlantskog pakta odlučile su da učestvuju u bombardovanju, svaka posebno i na osnovu svojih unutrašnjih zakona, a imajući u vidu da atlantske rezolucije nisu u tom smislu obavezujuće, tačnije: njima se predlagalo, ali ne i primoravalo.
Potrebno je, zato, ovde izložiti italijanski slučaj.
Nepodređen obavezama iz člana 5 Statuta NATO-a, italijanski Ustav pruža zakonske odrednice ponašanja, pa se u članu 11 kaže: „Italija odbacuje rat kao sredstvo za rešavanje međunarodnih nesuglasica.“ Ne zanemarujući mogućnost primene principa jus ad bellum, po kome rat uvek postoji kao opcija u vođenju spoljnih poslova jedne zemlje, ovaj princip ostaje u okvirima samoodbrambenog rata, jer je Italija član organizacije koja ne predviđa mogućnost agresije. Tekst člana 78 Ustava Italije kaže: "Oba doma Parlamenta donose odluku o ratnom stanju i poveravaju vladi sva potrebna punomoćja u vezi sa tim“, i na taj način, rat postaje narodno pitanje, preko Parlamenta, tj. ne ostaje u isključivoj nadležnosti vlade.
Konačno, član 66 govori da predsednik Republike „proglašava ratno stanje o kome je Parlament na zajedničkoj sednici oba doma doneo odluku“.
Ovi članovi, tj. Ustav, imaju apsolutnu prednost u odnosu na sva ostala dokumenta, tako da NATO nije u mogućnosti da nametne ništa od onoga što je u suprotnosti s odlukama nacionalnog parlamenta.
Drugim rečima, u Italiji vlada ustavni poredak i o ratu odlučuje Parlament, koji procenjuje posleđice takve odluke koja se tiče čitave zemlje u celini i igra centralnu i dominantu ulogu kada su u pitanju međunarodne obaveze, pre svega kada je reč o obavezama vojnog karaktera čija je posledica ratno stanje, a o čemu svoj stav iznosi predsednik države.
Iz ovoga sledi zaključak da italijanska vlada bombardovanje nije smatrala ratnim činom, pa je za učešće u operacijama bila dovoljna njena odluka: NATO je odlučio, a italijanska vlada odobrila, nezavisno od toga da li je u pitanju bombardovanje suverene države ili misija manjeg obima.
Dvadesetčetvrtog marta NATO zemlje počele su napade koji su trajali sve do 10. juna, kada je, pošto je Jugoslavija pristala na ponuđeni mirovni plan, vojna intervencija okončana.
U tom momentu Ujedinjene nacije su ponovo stupile na scenu, u ulozi beležnika i ništa više, i priključile su plan o prekidu neprijateljstava Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244, koja je donesena uz učešće svih zemalja članica. NATO vojne snage koje su stupile u akciju protiv Srbije bile su znatnoga obima i, sa vojne tačke gledišta, zasluživale su mnogo jačeg protivnika.
Italija je imala ulogu idealne i savršene platforme za napade, i ne samo da je direktno u njima učestvovala, već je primila i vojne snage svojih saveznika, učinivši sve što je potrebno da opsluži nešto oko hiljadu aviona u stanju maksimalne operativnosti, i pruži svu logističku i drugu podršku potrebnu za izvođenje intenzivnih ratnih vazdušnih napada.
Italija je za ovu vazdušnu kampanju na raspolaganje NATO-u stavila 19 aerodroma, sa kojih je uzletao najveći broj NATO aviona 13 država članica. Nisu učestvovali Island i Luksemburg jer ne poseduju vojnu avijaciju, i Grčka, koja nije učestvovala ni u čemu, navodeći kao razlog pravoslavno bratstvo i političke motive.
Poljska, Češka i Mađarska nisu učestvovale zato što su tek postale članice, i još uvek nisu bile integrisane u vojnu mašineriju NATO-a. Mađarska je u drugom delu vazdušne kampanje dopustila da se na njenoj teritoriji rasporede rakete koje su preuzele jedan deo ciljeva prethodno naznačenih raketama tomahavk, raspoređenim na brodovima i podmomicama na Jadranskom mom.
Sjedinjene Američke Države bile su brojčano najzastupljenije u ratnom naoružanju, i jedine kadre da odgovore na sve borbene i logističke zahteve, a obezbedile su i svu „visoko tehnološku“ opremu - nijedna druga zemlja nije raspolagala takvim sredstvima u dovoljnim količinama.
Osim toga, trebalo je bombardovati, ali bez sopstvenih gubitaka.
Kada je 10. juna 1999. zamuklo oružje, bilo je neizbežno zapitati se šta se to zaista dogodilo. Svi odgovori sažeti su u ono što se u vojsci uobičajeno naziva „izvučene pouke“ (lessons leamed) iz kampanje koja se, kao što je bilo planirano, ograničila na bombardovanje sa velike visine i bez ikakvih gubitaka.
U operativnom smislu pouke su bile minimalne, s obzirom da je procena dejstava džina koji je zgazio miša zaista irelevantna, i teško da bi se u ovoj prilici stečeno iskustvo moglo ponoviti na nekom drugom mestu. Ova je lekcija u vojnom smislu, dakle, u potpunosti zanemarljiva. Ipak, u nekim drugim aspektima treba je ozbiljno uzeti u obzir.
Izuzetno je zanimljiva geopolitička procena strukture NATO-a: kako se preobrazila i koji su to interesi koje je štitila.
Pre svega, ozakonjena je i "protokolisana“ vojna intervencija „izvan člana 5“, tačnije ona koja ne potpada pod pravila osnovnog principa samoodbrane i odbrane napadnute savezničke zemlje.
NATO je prvi put u svojoj istoriji dejstvovao protiv jedne nezavisne, međunarodno priznate države, i to je ozbiljno uticalo na sam koncept vojne intervencije, koja je, kao prerogativa, oteta iz ruku Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija - one su, uzgred, oduvek traljavo izvršavale ovu svoju dužnost, te je ovu prerogativu preuzela autonomna organizacija zemalja koje su sebi dale za pravo da odlučuju.
Drugi važan aspekt tiče se proširenja prostora mogućeg dejstvovanja Alijanse. Tačnije, definitivno je potisnut koncept geografskog prostora, a zamenio ga je koncept interesne sfere.
NATO je na taj način postao instrument moći višestrukog identiteta, u stanju da se angažuje u situacijama koje nisu potpuno jasne, čiji se smisao gubi u meandrima politike i poprima karakter nacionalnih interesa članica Alijanse, koje komanduju, saopštavaju i, dakako, špekulišu. Na Balkanu su se, tako, prepotentno nametnuli interesi Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke.
Završetak bombardovanja Srbije pokazao je, očigledno, da je NATO na sebe preuzeo izvršenje određenog zadatka, a da pritom nije imao pojma kakav je njegov krajnji cilj (na stranu humanitami razlozi, koji su bili jasni i opšte poznati), i nije imao nikakvu kontrolu nad nezaustavljivim ritmom strateških izbora. Ušao je u tunel bombardovanja ne znajući šta se nalazi na drugom kraju, i uzdao se isključivo u okolnosti koje su ovo rešenje - puno opasnih rizika i s neizvesnim ishodom - nametnule. Opcija vazdušnih napada protiv Miloševićeve Jugoslavije bila je obećana u slučaju neuspeha pregovora u Rambujeu. Činjenica da je taj neuspeh bio namerno izazvan - bila je malo važna, i mogla je biti zaboravljena.
Tada se činilo da je NATO iz ovoga sukoba izašao kao organizacija koja nije imala nameru da uđe u rat, već je samo vojno intervenisala, stavivši na raspolaganje svoj dobronamerni stabilizujući uticaj svuda gde je potrebno, goneći zlotvore i učestvujući u njihovom kažnjavanju, i na taj način se identifikovala kao produžena ruka zajednice koja sledi ispravan put. Takav je NATO izbio na površinu i u sudnicama Međunarodnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu vitlao svojim neokaljanim mačem pravde.
Ali, istina je imala i mnogo drugih aspekata, koji nisu zanemarljivi.
Ozbiljno zabrinjava slika Alijanse nepovratno podlegle uticajima s oboda Evrope, koji su preobraženi u haotične i anarhične teritorije, pogodno tlo za rast svakojakih nacionalnih histerija, žarište nastajanja i razvoja nestabilnosti. Opcija ponavljanja kosovskog scenarija bila je nemoguća, usled obnovljene moći Rusije, koja je postala nova supamička sila na svetskoj sceni. Broj kriznih područja je u međuvremenu nesrazmemo narastao, što je smanjilo mogućnost svakoga uticaja. U poređenju sa novonastalim krizama, od tada pa nadalje, "slučaj“ Kosova postao je beznačajan izuzetak.
Intervencija Atlantskog saveza na Kosovu poslužila je, između ostalog, da se ostvari legitimitet delovanja Rusije u Gruziji, Moldaviji i pre svega na Krimu - u ime zaštite manjina koje su težile, kao svojevremeno kosovski Albanci, da dobiju „humanitamu zaštitu“ od naklonjene i zainteresovane spoljne sile. Može se sa pravom tvrditi da ono što je učinila Rusija nije bilo ni pravedno niti zakonito, kao što ni pravedno ni zakonito nije bilo ono što je učinio NATO na Kosovu i u Srbiji, ali istorija sledi svoje tokove „popločane dobrim namerama“ i lošim rezultatima.
Može se, dakle, izvesti zaključak da su bombardovanje Srbije i rat na Kosovu bili eksperimentalno tlo koje je donelo vrlo malo zaista pozitivnih rezultata, koji bi mogli da posluže kao uputstvo za rešavanje sukoba u čitavom svetu, a on, umesto da se uspokoji, postaje sve nemirniji i netolerantniji.
Ostaje ubeđenje da je NATO intervenisao tamo gde je smatrao da treba nametnuti rešenja u skladu s novim svetskim poretkom, pri čemu nacionalne granice nisu više problem, niti prepreka za intervenciju. Države koje su nametnule ova pravila bile su obuzete željom da preuzmu kontrolu nad svetom, i preuzmu moć, pri čemu je svakoga ko bi im se suprotstavio trebalo eliminisati. Ali, pokazalo se da ova pravila nisu primenljiva uvek i svuda, i da zavise isključivo od odnosa snaga u igri u svakom geopolitičkom kontekstu ponaosob.
Slobodan Milošević nije shvatio da su u ogledanju snaga strane bile nejednake i da je on bio preslab i preterano izolovan, kao i da se „velike sile zapadnog kapitalizma“ neće zaustaviti. Osim toga, jeste bio odgovoran, barem spolja gledano, za zločin nepoštovanja ljudskih i etničkih prava, postavši na taj način laka žrtva klevetničkih hajki i osuda.
Rusija je, izgleda, posle neuspeha koji je doživela na Balkanu, odlučila da izgubljene pozicije nadoknadi u globalnom smislu, i ponovo je izašla na svetsku scenu pretendujući da za sebe uzme ulogu koju je imao Sovjetski Savez, i stupajući u savezništvo sa državama sa kojima decenijama nije imala diplomatske odnose; uspostavila je dijalog i sa Turskom, svojim istorijskim protivnikom, zemljom koja ima odlučujuću ulogu u održavanju ravnoteže između svetskih sila, i važnom članicom NATO-a.
Osim toga, mnoge zemlje nekadašnjeg Varšavskog pakta loše su svarile ono što im je zapadni kapitalizam ponudio, i žele da se vrate u sferu delovanja „cara Putina“, koji se oslobodio ideološkog tereta SSSR-a i koga čvrsto podržavaju dva vrlo važna sektora ruskog unutrašnjeg javnog mišljenja: s jedne strane to su oni koji još uvek gaje izvesna pozitivna sećanja na veliku moć Sovjetskog Saveza, i, s druge strane, zastupnici kapitalističkih kriterijuma zapadnog tipa, kojim Rusija na mnogim poljima delatnosti upravlja bolje i profitabilnije od samog Zapada. Rusija ima i podršku nacionalnih evropskih partija: one u prošlosti nisu mogle ni da zamisle tako nešto, a danas oštro kritikuju režim ekonomskih sankcija Rusiji uveden od Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država odlukom kancelarke Angele Merkel i predsednika Obame. Rat u Siriji očigledan je primer aktivnog uspostavljanja delovanja Hladnog rata, gde, posle dvadeset godina, Sjedinjene Američke Države ravnopravno pregovaraju sa Rusijom, koja je ponovo postala velika sila, naslednica Sovjetskog Saveza iz vremena pre pada Berlinskog zida. Već je izvesno da dve sile mogu ili naći zajednički dogovor ili pristupiti odmeravanju u novim i do sada neistraženim ulogama.
Na ovu geopolitičku svetsku scenu stupio je sada novi američki predsednik Donald Tramp, unevši neverovatno ubrzanje, čija je tendencija promena svetske ravnoteže.
Iako se čini da se njegovi prioriteti tiču unutrašnje ekonomije i revizije međunarodnih ekonomskih sporazuma, s izbornom parolom „Amerika pre svega“ preobraženom u nacionalni princip, glavni izazov za spoljnu politiku biće već objavljena tri pravca delovanja: borba protiv islamizma, odnosi sa Rusijom, izmena odnosa vojnog savezništva s Evropom, čiji je NATO osnovni nosilac.
Neizbežno je primetiti da su ove tri teme imale ogroman, odlučujući uticaj na Balkanu devedesetih, čije su krajnje posledice dovele do bombardovanja Srbije 1999. i do ishitrenog osnivanja novih nezavisnih država, prema kojima bismo, ako ih definišemo kao neobične, već pokazali priličnu dobronamemost.
Ovde je reč pre svega o Kosovu i hrvatsko-muslimanskoj komponenti u Bosni i Hercegovini, ali se tiče i Cme Gore i Makedonije.
Prve dve od ovde navedenih su nedvosmisleno države „evropskog belega“, sa najvećim procentom islamskih boraca koji su se pridružili džihadistima tzv. Islamskog kalifata u Siriji i Iraku. Do sada su se Evropljani i Amerikanci pravili da ne vide šta se događa, i da ne primećuju da je reč o autentičnim islamskim fundamentalističkim leglima. Osim toga, ove zemlje ne poseduju industriju, ne proizvode gotovo ništa, i do sada su živele isključivo od zapadne pomoći, koja im je dodeljivana u raznim oblicima, kao nagrada za antisrpski otpor, i od trgovine drogom. Isto bi se moglo reći i za ekonomsku situaciju Cme Gore i Makedonije, sa tom razlikom što ove dve raspolažu prirodnim lepotama koje se mogu iskoristiti u turističkom smislu. Nije stoga nimalo čuđno što su najviši eksponenti vlasti u navedena četiri državna entiteta, u toku američke predsedničke kampanje, otvoreno navijali za kandidatkinju Klinton, suprugu šefa države koji se više od svih založio za ostvarenje njihove nezavisnosti. Nasuprot tome, u Srbiji i Republici Srpskoj navijalo se za Donalda Trampa, koga su novinari opisivali kao veoma kritičnog prema Klintonovoj administraciji upravo po pitanju NATO bombardovanja. Bez obzira da li je stvama ili nije Trampova podrška Srbiji, demantovano je samo da je on dao ovakvu specifičnu izjavu, ali ne i činjenica da se njegov stav razlikuje, i da klintonovsku strategiju bombardovanja smatra kardinalnom greškom.
Kad je o budućoj borbi protiv islamskog terorizma reč, novoizabrani američki predsednik izjavio je da je naklonjeniji ideji o dogovoru sa Rusijom, koja nikada nije skrivala svoju podršku Srbiji, nego sa nesložnom Evropskom unijom, što je označilo istorijski preokret. Tokom više od šezdeset godina SAD su se zalagale za unapređenje jedinstva i razvoja Evrope, u zabludi da će to doprineti rastu njene moći: Maršalov plan, zajedničko evropsko tržište, širenje u istočnoj Evropi posle pada Berlinskog zida, i kasnija kriza na Balkanu, posmatrana kroz prizmu ekonomskog pristupa raspolaganju svetskim naftnim kapacitetima. Evropa je doprinela američkom uverenju o mogućoj raspodeli ponuđenog "tanjira“, u čemu je naročito profitirala Nemačka devedesetih godina, kroz NATO intervenciju na Balkanu.
Čini se da će sve ovo pretrpeti ozbiljne promene zahvaljujući predsedničkoj pobedi Donalda Trampa, koji ima nameru da izvrši korenitu reviziju svega što je ostvarila porodica Klinton, najpre Bil kao predsednik, a zatim Hilari kao državni sekretar u Obaminoj administraciji.
Evropi predstoji period izražene nestabilnosti: moraće najpre da se suoči sa sopstvenom krizom identiteta bez Velike Britanije, i Nemačke koja se čini krajnje nepopulamom kod Sjedinjenih Američkih Država, iz ekonomskih razloga, zatim sa ulaskom brojnih zemalja koje je privukla mogućnost ekonomskog učvršćivanja i perspektiva ulaska u NATO - koji je Tramp nazvao „neadekvatnim", iako nije naveo njegove nedostatke i mane, i ograničio se na isticanje potrebe da se revidiraju nacionalni troškovi za njegovo održavanje. Neposredna posledica ovog američkog stava biće verovatno okončanje procesa primanja novih članica u Evropsku uniju i u NATO, koji će postati znatno manje privlačne mete.
Uprkos svemu, ova situacija mogla bi da dovede do funkcionalne rehabilitacije Evrope, pri čemu bi države nekadašnje Jugoslavije mogle zaigrati važnu ulogu.
Pošto su nepovratno uspostavljene državne granice: Slovenije i Hrvatske, koje su van diskusije, Kosova i Bosne i Hercegovine, koje su smešne, Cme Gore i Makedonije, koje su nikakve, preostaje Srbija koja bi mogla da, posle trideset godina, ponovo preuzme dominantnu ulogu na geopolitičkoj sceni koju Nemačka i SAD neće više moći da kontrolišu u smislu teritorijalnog (nametnutog) mešanja.
Sve ovo moguće je ostvariti u okviru jednog sistema u kome će Evropa biti kadra i spremna da prizna pravu ulogu država, sa svim njihovim specifičnim prerogativama i nadležnostima, bez obzira na pravila koja diktiraju prethodna članstva u regionalnim organizacijama kojima vladaju supersile. Bilo bi možda preterano očekivati da Evropa zajednički, u konstruktivnom duhu i uz intelektualno poštenje, porazmisli o već počinjenim nesmotrenim koracima, ali će zato svaka od zemalja ponaosob morati dobro da se zamisli i preduzme racionalne korake koji bi doveli do ispravljanja grešaka iz skorije prošlosti.
Ukoliko to ne bude bilo moguće, perspektiva je nezaustavljiv proces „obmute balkanizacije“: svaka evropska država mogla bi biti podvrgnuta nepravednom tretmanu kakav je Srbija pretrpela 1999, pa će postati nužno da svaka za sebe osigura sopstvenu bezbednost ponovnim naoružavanjem i zatvaranjem granica.
U današnjoj situaciji čini se da neprijatelj - koji je početkom devedesetih tako silno nedostajao Zapadu da su ga, pre svega vojnici i diplomate, tražili svuda naokolo, nalazeći samo neadekvatne protivnike, smatrane nepogodnim i nedoraslim jer se služe novim oblicima ratovanja (kao što je recimo ISIS), što je uzrokovalo neophodnu i korenitu promenu osnovnih koncepata Zapadne alijanse - više i ne postoji: Donald Tramp je označio njegov nestanak.
Biće neizbežno pomiriti se s tim, i dobro porazmisliti šta dalje; možda treba težiti izmenjenoj i razumnijoj ravnoteži snaga, ne gubeći iz vida sve modeme osobine savremenog Hladnog rata: on prodire i u informatičke prostore, ne tiče se isključivo dveju supersila već dotiče mnoštvo aktera, i u bliskoj budućnost će bez sumnje nastaviti da evoluira.
Proročanstvo koje je predsednik Buš izrekao 1990. nije se ostvarilo - istorija ga je demantovala. Posledice ove ideje platila je samo Jugoslavija, prva i jedina žrtva priželjkivanog i lažnog novog svetskog poretka.
Komentara: 0