Na početku 1999. godine predsednik SRJ Slobodan Milošević izjavljivao je da Jugoslavija neće dati Kosovo "ni po cenu bombardovanja". Posle propasti pregovora u Rambujeu i Parizu i propasti pregovora s američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom ("znam, bombardovaćete nas, vaša misija je završena"), NATO 24. marta počinje rat protiv SR Jugoslavije. Mada je među mnogobrojnim bombama ("za tri Hirošime") koje su u dvomesečnoj kampanji bačene na Srbiju bilo i nekoliko onih koje su 22. aprila pogodile ispražnjenu rezidenciju predsednika SRJ u Užičkoj ulici, zapadnim političarima do sada nije baš uspelo da dokažu kako su vodili rat "protiv Miloševića" a ne protiv Srba. Da bi dodatno nekako poduprla tu ratnu platformu, EU je S. Miloševiću i članovima njegove porodice uskratila vize, a kasnije je ta lista proširena na 582 osobe bliske režimu. Slobodan Milošević i još četvorica najviših funkcionera SRJ i Srbije od 27. maja nalaze se na listi Haškog tribunala kao optuženici za ratne zločine počinjene na Kosovu.
Početkom juna Milošević kao da se zaustavlja iza same ivice ambisa, prihvata mirovni plan koji su u Beograd doneli Černomirdin i Ahtisari (Klinton: "U čemu je trik?"). Nakon što su predstavnici VJ-a i NATO-a u Kumanovu potpisali vojno-tehnički sporazum s generalima NATO-a, a Savet bezbednosti usvojio Rezoluciju 1244, jugoslovenska vojska i policija povlače se sa Kosova, sa vojskom i policijom beže i kosovski Srbi i Crnogorci, a oni koji ostaju preživljavaju stanje haosa koji na Kosovu nadgleda KFOR. Predsednik Milošević objavljuje pobedu, najavljuje obnovu zemlje, a do kraja godine dodeljuje skoro pet hiljada odlikovanja.
Istog dana kada je na Dan VJ-a Milošević unapredio 20 generala i odlikovao 3000 pripadnika VJ-a, Sveti arhijerejski sinod SPC-a zatražio da u interesu naroda i za njegovo spasenje Milošević i savezna vlada podnesu ostavke. Narednih nedelja u više gradova u Srbiji počelo potpisivanje peticije za ostavku predsednika Miloševića, ali on ničim ne pokazuje da čuje te zahteve.
Krajem septembra Milošević je u Pančevu ocenio da je obnova zemlje uspešna i "pobednička", a otvarajući novu železničku stanicu u Leskovcu, optužio je organizatore opozicionih protesta da su "kukavice, ucenjivači i ulizice".
Krajem novembra uhapšena je grupa "Pauk" pod optužbom da je pod patronatom francuske obaveštajne službe planirala atentat na predsednika SRJ, što daje šlagvort da režimska propaganda razradi koncept borbe protiv stranih zavera.
Rat je Slobodanu Miloševiću kao vrhovnom komandantu ojačao autoritet, a sa krajem rata i gubitkom Kosova obnovljena je rasprava o katastrofalnim posledicama njegove desetogodišnje vladavine. Osećanje poraza u zemlji, optužnica za ratne zločine spolja činili su njegov duži opstanak na vlasti teško zamislivim, ali, s druge strane, međunarodna poternica homogenizovala je vrh režima i pojačala motiv za odbranu vlasti, koja je sada postala odbrana života, što je prevremenu smenu Slobodana Miloševića učinilo manje verovatnom. Njegove unutrašnje protivnike možda hendikepira fakat da je politička borba s njim sada svedena na neku vrstu potere za "ucenjenom glavom", a njegove pristalice, obrnuto, pokazuju se motivisanim da političke protivnike prosto satru.
Za februar 2000. najavljuje se održavanje redovnog kongresa SPS-a; partijski izbori pred taj kongres su u toku, a u okviru toga iz više organizacija SPS-a na terenu predloženo je da Slobodan Milošević ponovo bude izabran za predsednika SPS-a.
President of the Federal Republic of Yugoslavia (Serbia and Montenegro) and Supreme Commander of Yugoslav Army Slobodan Milošević declares victory over US-NATO imperialists who failed to force Serbia to accept Kosovo’s independence and impose Rambuye ultimatum on Yugoslavia which meant complete military, economical and political capitulation.
Komentara: 0