Ristić: Hiljade ljudi u dolini Jadra drhte da ih država ne pretvori u izbeglice
Ratko Ristić, prorektor Beogradskog univerziteta i v.d. dekana Šumarskog fakulteta, izjavio je u emisiji "Iza vesti" da u dolini Jadra hiljade ljudi drhte jer im je ugrožena egzistencija, jer u svakom trenutku država može da donese neku uredbu i da ih pretvori, usred njihove zemlje, u izbeglice. "Jadarit, koji nosi taj litijum, je jedna od najgorih mogućih formi koja sadrži litijum i da biste iz toga izvadili litijum potrebni su veoma invazivni tehnološki procesi. Recimo, u slučaju jadra, preko hiljadu i sto tona sumporne kiseline dnevno. Formiranje deponija sa više miliona metara kubnih vrlo toksičnih materija nosi veoma visok rizik od zagađenja i površinskih i podzemnih voda", ističe profesor i naglašava da promoteri litijuma u Srbiji prećutkuju jednu istinu - da Srbija nije uopšte toliko bogata litijumom, da su bogatije i Nemačka, Engleska, Portugal, Austrija... I da niko u Srbiji ne govori da se u svetu radi na grafenskim i natrijum-jonskim baterijama. "Zašto bi Srbija raseljavala svoje ljude da bi nekom u Evropi ili bilo gde u svetu bilo bolje", pita dekan Šumarskog.
„Projekat Jadar je paradigma onome što se sprema i ostatku Srbije – govorim o Valjevu, Požegi, Rekovcu, Jagodini. Svuda tamo ima litijuma, ako se to dopusti u dolini Jadra onda će se ta epidemija raširiti i životna sredina u zapadnoj Srbiji i šire, biće nepovratno devastirana“, ističe.
Ukoliko vršioci vlasti ne shvate da to može generisati jedan ozbiljan bunt, mislim da smo u problemu, dodao je Ristić.
„Poznato je da je planiran projekat Jadar u zapadnoj Srbiji koji bi trebalo u prvoj fazi da zauzme 2.300 hektara, perspektivno duplo toliko i nametnut je stav da je litijum neophodan za proizvodnju baterija za električne automobile kako bi se smanjila emisija gasova sa efektom staklene bašte, smanjila zagađenja. Međutim, niko ne govori o tome da je u svetu već počelo da se radi na natrijum-jonskim baterijama, da je najveći svetski proizvođač Ketl zaključio ugovor sa Tesla korporacijom da od 2023. krenu sa natrijum-jonskim baterijuma, a da je jedna kineska kompanija razvila automobil koji se kreće pomoću grafenskih baterija. To je jedan derivat ugljenika gde za osam minuta punjenja imate autonomiju od 800 km. I onda se postavlja pitanje ko to nama nameće priču da je litijum „belo zlato“ i da je Srbija jedna od najbogatijih zemalja na svetu. Nameće nam poslovni svet, koji gleda samo profit, koga je briga za stanje životne sredine, a pogotovo oni koji o dolini Jadra pričaju kao o nekoj pustinjji u kojoj niko ne živi“, rekao je profesor gostujući u emisiji „Iza vesti“.
Na pitanje kako je moguće da bude nametnuto nešto što je protiv interesa građana, Ristić kaže da je pitanje da li vlast uopšte o tome brine.
„Ja ozbiljno postavljam pitanje da li je Srbija suverena zemlja. Rio Sava, ćerka firma Rio Tinta, sprovodi nešto što se zove Akcioni plan raseljavanja stanovništva – kucaju od kuće do kuće, ubeđuju ljude da prodaju zemlju, nekretnine. Oni raseljavaju naš narod na našoj teritoriji. JP Putevi Srbije dalo je ovlašćenje Rio Savi da prikuplja uslove, mišljenja i saglasnost za izgradnju puteva, a Privredna komora Srbije promoviše studiju ekonomskih koristi od projekta Jadar“, naveo je.
Ristić je podsetio da je Skupština opštine Loznice pre nekoliko meseci usvojila izmene i dopune Prostornog plana i izvršila preimenovanje zemljišta, navodeći da se postavlja pitanje zašto su to usvojili ako nema nikakve dozvole o ekploataciji litijuma.
Navodi da svi ignorišu narod koji tamo živi – u deset sela je više od 1.400 domaćinstava, više od 4.000 ljudi. Ignorišu kvalitetan poljoprivredni ambijent, škole pune dece, da od neolita postoji oko 50 lokaliteta kulturno-istorijske vrednosti, tu je Tršić, manastir Tronoša, nabraja.
Na konstataciju da iza Rio Tinta stoje moćni deoničari, moćne države, moćni ljudi, pa i neke evropske zemlje, uz podršklu i domaćih aktera, a na pitanje kako je moguće da taj projekat s tim svim ne uspe, Risitić kaže da niko nema pravo da pomera 4.000 ljudi sa njihove zemlje i njihovih njiva, podsećajući na Ustav.
Kaže da postoji ozbiljan broj ljudi – od naučnika i akademika, profesora univerziteta, javnih ličnosti koji su protiv projekta, a ključ je da je taj narod tamo protiv tog projekta. Veruje da će oni ići do kraja u odbrani svojih prava i onoga što predstavlja suštinu njihove egzistencije.
Te 2,4 milijarde dolara koje su rekli da bi investirali, kaže, ne bi investirali odmah nego u periodu ekspoloatacije rudnika koji će da traje 50 godina.
„Rio Tinto nema nikakvu referencu u esksploataciji i ekstrakciji litijuma, oni su se uglavnom bavili bakrom, gvožđem i nekim drugim materijalima. A potencijal poljoprivrede u tim krajevima iznosi više od 80 miliona evra godišnje – a ništa ne bi zagađivali, ne bi došlo do uništenja šuma i zemljišta. Jadarit, koji nosi taj litijum, je jedna od najgorih mogućih formi koja sadrži litijum i da biste iz toga izvadili litijum potrebni su veoma invazivni tehnološki procesi. Recimo, u slučaju jadra, preko hiljadu i sto tona sumporne kiseline dnevno. Formiranje deponija sa više miliona metara kubnih vrlo toksičnih materija nosi veoma visok rizik od zagađenja i površinskih i podzemnih voda. Ako bi se akcenat stavio na poljoprivredu i prerađivačku industriju – tu bi se zaposlilo daleko više ljudi i ne bi bilo zagađenja“, kaže Ristić, navodeći da bi tako nešto dalo veću korist ne samo za Loznicu, već i celu Srbiju.
Navodi da kada čita literaturu o „otisku Rio Tinta u svetu“ shvata „da njima ništa ne treba verovati“.
„Ima jedna činjenica koju ovi promoteri litijuma u Srbiji prećutkuju – Srbija nije uopšte tako bogata litijumom. Bogatija je Nemačka u dolini Rajne, bogatija je Engleska u Konvolu, ima ga u Francuskoj Austriji, Finskoj i Portugaliji. Portugalci su u oblasti Monte Alegro proterali kompaniju koja je htela da kopa litijum, jer su shvatili da bi im uništili vredno poljoprivredno područje. A zašto oni dolaze kod nas? Pazite, litijum u Nemačkoj će se vaditi sa tri do pet kilometara dubine, iz podzemnih voda, ta podzemna voda će se delimično relaksirati od velike količine toplote koja će biti korišćena za grejanje stanova i za povrtarsku proizvodnju, rashlađena voda ide na jonske filtere, izdvaja se litijum, celzijum i rubidijum, a ohlađena voda se vraća u podzemlje. Nema raskopavanja, nema raseljavanja, nema seče šuma nizagađenja zemljišta“, ističe Ristić.
Kaže da su, uprkos tome, Nemci vrlo oprezni. „Ima mišljenja da je kopanje litijuma u Srbiji samo maska da bi kopali borati, jedinjenja na bazi elementa bor, koja služe kao osnovno jedinjenje za hemijsku industriju. Ako je jasno da nemamo tako velike rezerve litijuma, postavlja se to pitanje, da li je za to maska“, navodi.
Nemačka i Francuska, kaže Ristić, neće da kopaju na jedan invazivan način na svojoj teritoriji, ali kao što reče kancelarka Angela Merkel – veoma su zainteresovani da se kopa u Srbiji.
Ristić pita zašto je Srbija zainteresovana za tako nešto, s obzirom na to da jedan takav projekat prestavlja negaciju konvencija i o klimi i o biodiverzitetu i o zemljištu.
„Zašto bi Srbija raseljavala svoje ljude da bi nekom u Evropi ili bilo gde u svetu bilo bolje“, pita dekan Šumarskog.
„Kopanje grobova“ i hipokrizija velikih
Generalni sekretar UN Antonio Gutereš ranije danas je pozvao svetske lidere da nađu rešenje za klimatske promene kako ljudi bi prestali da kopaju sopstvene grobove. On je naveo da je dosta sa surovim postupanjem na biodiverezitetu, da je dosta gorenja i bušenja i sve dubljih iskopavanja, navodeći da bušimo sopstvene grobove. On je poručio da je dosta sa tretiranjem prirode kao toaleta.
„Kada govorimo o najbogatijim zemljama sveta, one su se sastale u Rimu, G20, i oni su davno zabrinuti za stanje životne sredine, međutim iako to pokušavaju da predstave kao jednu zajedničku brigu i projekat, a ipak us fokusirani sami za sebe. Praktično borba protiv klimartskih promena se svodi na to da razvijene zemlje Zapada zadrže stečene privilegije, a da se teret tih mera prilagođavanja prevali na one nerazvijene“, navodi profesor.
Govoreći o velikim zemljama i njihovim stavovima o životnoj sredini, kaže da na globalnom nivou vlada strašna hipokrizija. „Oni najglasniji za zaštitu životne sredine sprovode to na svojoj teritoriji, ali oni kasape amazonske šume, oni su devastirali Afriku i zemlje Saherskog regiona i pokušavaju na ovim skupovima samo da provuku neke ciljeve koji treba da cementiraju njihov privilegovan položaj u odnosu na ostatak čovečanstva. Ne verujem da će se išta spektakularno desiti u Glazgovu“, naveo je profesor.
Srbija zapustila životnu sredinu
Ristić kaže da imamo veoma zapuštenu životnu sredinu, da ljudi umiru od bolesti povezanih sa zagađenjem vazduha, da prerađujemo 10 posto otpadnih voda – a sve ostalo se ispušta u vodotokove. Najsiromašniji smo kavlitetnim površinskim vodama, imamo najmanje šuma u odnosu na ostale balkanske zemlje, dodaje.
Profesor kaže da je trenutni stepen pošumljenosti 31 procenat, ali da je, prema prostornom planu, nama potrebno 41,4 posto, odnosno milion htektara.
„Mi godišnje pošumljavamo dve do tri hiljade hektara, a trebalo bi 25 do 30 hektara godišnje“, rekao je i dodao da je pošumljavanje jedna od najvažnijih mera za smanjenje efekata globalnog zagrevanja. Ovim tempom nećemo za sto godina da ispunimo ono što smo zacrtali u Prostornom planu, zaključio je.
Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran je za zaštitu životne sredine. Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.
Sloboda preduzetništva
Član 83.
Preduzetništvo je slobodno. Preduzetništvo se može ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije.
