Proučavanje prirode i života domaćeg stanovništva

Odmor koji ne podrazumeva obilazak istorijskih i kulturnih znamenitosti, već proučavanje prirode i života domaćeg stanovništva, sve je popularniji u svetu

Dok šesnaestospratni kruzeri plove Karibima, na otvorenom moru najčešće koriste mazut. Nove skijaške staze zahtevaju novu seču drveća. Zbog prekomerne posete turista mnoge plaže se zatvaraju kako bi se oporavili koralni grebeni. Mogu li turizam i ekologija ruku pod ruku ili će svako parče raja, pod najezdom turista, postati pakao?

Dok Kjoto, Venecija, Amsterdam... uvode razna ograničenja za posetioce, nacionalni parkovi, parkovi prirode i rezervati rešenje nalaze u eko-turizmu. O kakvoj vrsti turizma je reč najbolje ćemo razumeti kada pogledamo foto-robot eko-turiste – on se ne izležava pored hotelskog bazena, niti je deo grupe koja užurbano razgleda gradske znamenitosti, već brine o prirodi i razume lokalno stanovništvo.

Kako za „Politiku” objašnjava dr Vladimir Stojanović, šef Katedre za geoekologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, eko-turisti su u potrazi za novim saznanjima i iskustvima u prirodi, a najviše ih dolazi iz najrazvijenijih država Severne Amerike, Evrope i Australije. Najpoznatije eko-destinacije su u Latinskoj Americi, poput gornjih spratova tropskih šuma u Kostariki, staništa kornjača na obali Tihog okeana u Meksiku, nacionalni parkovi Afrike, Veliki koralni greben u Australiji, Antarktik…

ARHIVA PPNS TURISTIČKA TURA POSVEĆENA KULTURNO-ISTORIJSKOM NASLEĐU ARANĐELOVCA I TOPOLE

Gde je Srbija na ekološko-turističkoj mapi?

– Nije nepoznato da se Srbija suočava sa problemima u životnoj sredini i da već dugo vodi bitku sa zagađivanjem i degradacijom, čak i u svojim nacionalnim parkovima. Upravo oni bi trebalo da budu naše najvažnije eko-destinacije. Neki to i jesu, a postoje i brojni primeri rezervata koji su postigli značajan uspeh u razvoju turizma. Gotovo da su svima poznati „Zasavica”, „Uvac” i „Gornje Podunavlje” – napominje dr Stojanović.

Kako dodaje, neki od doživljaja koji se pružaju posetiocima u tim rezervatima potpuno su saglasni sa aktivnostima u eko-turizmu. Tu je i infrastruktura koja pomaže razvoj ovih eko-destinacija: vidikovci, osmatračnice za posmatranje ptica, katamarani i druga plovila, a najzad su tu i table za informisanje i interpretaciju.

– Takođe, tu je i jedan od poslednjih proglašenih Unesko rezervata biosfere u ovom našem delu Evrope „Mura-Drava-Dunav”. To je rečni koridor koji delimo sa Austrijom, Slovenijom, Mađarskom i Hrvatskom, a naš deo tog rezervata zahvata tzv. Bačko Podunavlje, od Bačkog Brega do Bačke Palanke. To nizijsko prostranstvo pored reke sadrži staništa brojnih zaštićenih vrsta biljaka i životinja, dok se u zaleđini nalaze sela sa autentičnim folklornim nasleđem – objašnjava naš sagovornik koje su to domaće eko-destinacije.

Međutim, eko-turizam u našoj zemlji i dalje je u senci banjskog, seoskog turizma, organizacija raznih manifestacija, a zahvalnost za svoj razvoj duguje podsticajima koji su dolazili pre svega iz lokalnih sredina. U svetu je priča nešto drugačija, svoj zamah eko-turizam je doživeo još u devedesetim godinama 20. veka.

– Tada je čovečanstvo s posebnom pažnjom posmatralo globalne učinke zagađivanja i degradacije životne sredine. U toj deceniji je afirmisan i održivi razvoj kao važno oruđe u njenom očuvanju. Iako nije tipična eko-destinacija, i u Evropi ima uverljivih primera eko-turizma. U njima je zaštita prirode veoma dobro organizovana, turisti su ekološki edukovani, a usluge smeštaja ne zagađuju životnu sredinu. Takođe, u evropskim zaštićenim područjima moguće je naići na odlične primere tumačenja prirodnih pojava, procesa i zaštite prirode, što je neophodno za ukupni doživljaj eko-turista. Na primer, u Švajcarskom nacionalnom parku, jedinom u ovoj srednjoevropskoj državi, duž jedne turističke staze moguće je pružiti pogled na proplanak čija je četinarska šuma postradala u požaru 1951. Od tada nije sprovedena nijedna mera rekultivacije, pa taj proplanak i dalje izgleda opustošeno. Na obližnjoj tabli piše da je to mesto na kome naučnici istražuju kako priroda samu sebe regeneriše. Istraživanja prirode su neophodna i veoma važna za sve nas – ističe dr Stojanović.

On daje i recept za unapređenje eko-turizma u Srbiji – u prvom redu efikasnija zaštita životne sredine i obezbeđenje novih međunarodnih statusa u zaštiti prirode.

ARHIVA PPNS TURISTIČKA TURA POSVEĆENA NASLEĐU ĆUPRIJE, DESPOTOVCA I PARAĆINA

– Dalje, eko označavanje destinacija i usluga u eko-turizmu je važno, poput onog koji je razvila EVROPARK federacija, koja izdaje sertifikat „Evropska povelja za održivi turizam u zaštićenim područjima”. Za sada u celoj Srbiji taj status nosi jedino Specijalni rezervat prirode „Gornje Podunavlje”. Konačno, obrazovanje je neophodno, a specijalizovanih kadrova u eko-turizmu i zaštiti prirode nema. Ovaj nedostatak sigurno će biti otklonjen činjenicom da je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu u toku postupak akreditacije master studija – Eko-turizam i zaštita prirode – ističe „Politikin” sagovornik.