Rudarenje litijuma u Kongu: Zapad želi korist, stanovništvo snosi rizik

Velike količine neiskorišćenog litijuma nalaze se u Demokratskoj Republici Kongo. Zapadne kompanije žele da ih iskoriste. Stanovništvo snosi rizik.

U Manonu je devet sati uveče. Školarci trče kući po mraku, pored koliba sa krovovima od bananinog lista i male katedrale od crvene cigle. Senke plešu između stabala palmi i manga u blistavim svetlima motocikala. Frizerski salon u sporednoj ulici je veoma prometan. Mladići pričaju o najnovijoj stvari u gradu: rudniku litijuma koji bi stari rudarski grad Manono na jugoistoku Demokratske Republike Kongo trebalo da vrati u prosperitet.

Manono ima legendarnu reputaciju među investitorima, geolozima i rudarskim preduzetnicima: „Belo zlato“, kako se ovde litijum naziva zbog njegove boje i vrednosti, nalazi se ovde u jednoj od najvećih neiskorišćenih rezervi rude na svetu. Gotovo da nema drugog metala za kojim globalna potražnja trenutno raste tako brzo.Tržišta poput Kine i Nemačke traže litijum za punjive baterije u električnim automobilima.

U 2021. godini iskopano je 100.000 tona litijuma širom sveta – očekuje se da će potražnja dostići dva do tri miliona tona godišnje do 2030. godine. Litijum bi trebalo da pokreće globalnu energetsku tranziciju. Kongo može igrati centralnu ulogu u tome. Da li će vrli novi elektronski svet takođe stići do Manona, duboko u savani Centralne Afrike, daleko od bilo kakve moderne infrastrukture?

Karlos, koji je trenutno u frizerskoj fotelji, preselio se 1.400 kilometara od glavnog grada Konga Kinšase u Manono da bi našao posao. „Hoćete da nas snimite?“, pita on. "OK. Ali predsednik mora da vidi snimak. U ovom gradu nema šta da se jede, čak ni povrće za naše porodice.”

Ostali su samo kopači

Manono je stari rudarski grad iz belgijskog kolonijalnog doba, sa kopanjem kalaja od 1919. godine. Nakon nezavisnosti 1960. gotovo da nije bilo ulaganja. Industrijska eksploatacija kasiterita, kalajne rude stala je 1982. godine, a Manono je u velikoj meri uništen u ratovima u Kongu od 1996. do 2003. godine. Mehaničar opisuje kako je grad bombardovan, opljačkan i zapaljen, a stanovnici su pobegli. Ostali su samo kopači koji su kopali kalaj i tantal u napuštenim rudnicima oko grada.

Manonova stara centralna bolnica bila je u dramatično lošem stanju pre zatvaranja ove godine. Sedam laboratorijskih tehničara delilo je mikroskop. Pacijenti su ležali na betonskom podu unutrašnjeg dvorišta, a njihove porodice pored njih davale su im svež vazduh na teškoj tropskoj klimi. Malarija je uzrok smrti broj jedan, rekao je glavni lekar. Odeljenja su bila puna neuhranjene dece.

Ceo grad Manono, sa nekoliko desetina hiljada stanovnika, ima manje od tri kilometra puteva. Samo blatnjavi putevi povezuju grad sa ostatkom sveta, prohodni su samo za motore. Kamionima sa robom kao što su lekovi potrebno je više od dve nedelje za oko 430 kilometara od udaljenog glavnog grada provincije Kalemija na jezeru Tanganjika sa lukom do Manona. Dok roba stigne, košta duplo.

Šest sati uveče, taksisti motocikala na raskrsnici kod bolnice izležavaju se na sedlima. Čekaju kupce: građevinske radnike iz rudarske kompanije AVZ Minerals Limited. Australijska kompanija želi da iskopa Manonov litijum. Lokalni radnici grade „Kamp Kolajn” gde će biti sedište AVZ-a. Svake večeri, u svojim plavim uniformama, belim gumenim čizmama i kacigama, ostavljaju ih na raskrsnici da se motorom odvezu kući.

„Manono je geološki skandal“, kaže Moise Kiluba, katolički sveštenik u Manonu i koordinator grupe civilnog društva Forces Vives. Dolazi iz grada i bori se za bolje uslove rada i života ljudi. „Toliko minerala nije iskopano još od kolonijalnih vremena“, objašnjava on. „Ne samo kasiterit. Ima litijuma, galena, bakra, koltana, zelenog turmalina, crvenog granata, smaragda, mangana“, Ali, „stanovništvo je marginalizovano, postoji politika pohlepe“.

Projekat Manono cilja na jedno od najvećih nalazišta litijuma u tvrdim stenama na svetu. Planirano razvojno područje "Manono Project" prostire se na 188 kvadratnih kilometara u licencnom području PR13359, u kojem je AVZ 2017. godine stekao 60 odsto učešća. Grad Manono se nalazi u sredini ove oblasti. Oko PR13359 nalazi se dodatnih 242,25 kvadratnih kilometara istraživanja u dva licencna područja PR4029 i PR4030, takozvani Manono Ektension Project, koji je AVZ nedavno preuzeo 100 posto.

AVZ procenjuje resurse PR13359 na 400 miliona tona zemljišta sa klasifikovanim 1,65 odsto litijum oksida i planira da otkopa jednu trećinu od toga tokom 29,5 godina. Da bi to učinila, država Kongo bi morala da konvertuje dozvole za istraživanje (PR – Permis de Recherche), koje dozvoljavaju samo traženje sirovina, u dozvole za rudarstvo (PE – Permis d’Ekploitation), koje dozvoljavaju vađenje i prodaju sirovine.

Od 2010. godine rudarski okruzi bogati litijumom oko Manona više puta su menjali nosioce dozvola. Naizmenično, sa ogorčennjem u razdvojenim sporovima, strani akteri su spekulisali novcem i vezama za ove rudnike, sklapali dogovore, svađali se, menjali poslovne partnere, tužili svoje bivše partnere i pritom razmenili mnogo novca.

Frauen bücken sich und sieben Wasser in einem schlammigen Fluss in einer Metallschüssel
^{Kopači prosеjavaju vodu u reci Lukuši u potrazi za mineralom kasiteritom (foto: Junior Kannah/AFP)}

U međuvremenu, grad Manono ne može čak ni da drži otvorene državne škole, a stanovništvo jedva da zna šta se dešava. Čini se da su neki biznismeni čak i sami prodali licence, prelazeći od prodavca do kupca nakon dogovora. Tu stvari počinju da se komplikuju.

Preduzetnik: Nemac

U 2012, rudarska kompanija Alphamin Resources kupila je PR4029 i PR4030 za dva miliona dolara i akcije od kompanije Gorrion Properties Limited. Alfamin, poznat po rudarenju kalaja u istočnom Kongu, dobio je nemačkog predsednika i generalnog direktora Klausa Ekhofa 2013. godine. Ubrzo nakon što je napustio kompaniju 2014. godine, Alfamin je otpisao dve licence kao „bezvredne“.

Ponovo su se pojavili 2016. godine kada ih je kompanija Medidoc FZE, registrovana u Dubaiju, koja je rekla da je investirala u Alfamin, prodala AVZ-u. Prema registru kompanija Ekonomske zone Ras Al Khaimah u Dubaiju, Medidokova poslovna oblast je „trgovina medicinskim i hirurškim artiklima“.

Na prvi pogled, teško je razumeti kako je takva kompanija mogla da stekne i preproda prava na dva najvažnija svetska nalazišta litijuma. Ali Medidokov menadžer u to vreme bio je Poljak Andreas Fridrih Rajtmajer, dugogodišnji poslovni partner Klausa Ekhofa. Kada je AVZ kupio dve licence od Medidoka 2016. godine, Ekhof je bio izvršni direktor AVZ-a. U junu 2018. Klaus Ekhof je napustio AVZ.

U junu 2019. pridružio se rudarskoj kompaniji AJN Resources registrovanoj u Frankfurtu, gde je njegov bivši kolega iz Alfamina Mark Gason postao glavni finansijski direktor. AJN Resources, koju zastupa Ekhof, potpisao je sporazum sa državom Kongo, koju predstavljaju ministarstva rudarstva i trezora, između ostalog, za neotkrivene rudarske koncesije u Manonu.

Od januara 2022. do juna 2023. Ekhof je bio u konkurentskoj kompaniji Tantalek Lithium Resources iz Kanade. Poseduje prava na 11 gomila jalovine - naslage zemlje koja je ostala od rudarskih aktivnosti nakon vađenja sirovina - koja se delimično nalazi na licencnom području PR13359, direktno iznad AVZ-ovih dokazanih nalazišta litijuma.

Deponije jalovine iz Manonovih prošlih rudnika kalaja takođe sadrže mnogo litijuma za koji niko ranije nije bio zainteresovan. Tantalek procenjuje količinu zemlje koja sadrži litijum u svojoj jalovini na 105 miliona tona. Od novembra 2021. kanadska kompanija je držala još dve koncesije za istraživanje odmah pored AVZ-a kroz zajedničko ulaganje sa državnom kompanijom iz Konga. Prošle godine, Tantalek je najavio svoje prvo bušenje. "Biće veliko", napisala je kompanija u svom biltenu.

Абраумберг у пејзажу, трава испред
^{Otkrivene gomile iz prethodnih rudarskih aktivnosti, ubuduće će se tamo kopati litijum (foto: Jack Volf)}

Ekhof je mnoge prenose prava na rudarstvo i povezane obaveze nazvao „normalnim procesom u poslovanju istraživanja“. On objašnjava poteškoće ulaganja u rudarstvo u zemlji kao što je Kongo, gde ne postoji infrastruktura i gde je samo nekoliko igrača posvećeno: „Zbog fluktuirajućih cena robe, projekti vremenom postaju bezvredni i rizični kapital nije dostupan. Zbog toga, kompanije stalno prodaju i kupuju projekte”.

Rajtmajer, bivši Ekhofov poslovni partner, objasnio je da je problem u tome što je u Kongu, "zemlji visokog rizika", samo nekoliko finansijera spremno za neophodna velika ulaganja. Za svaki projekat se moraju prikupiti milijarde u infrastrukturi.

Ali, trebalo bi da bude jasno ko je trenutni vlasnik. U Kongu, međutim, trenutno je potpuno nejasno ko tačno ima koja prava na litijum u Manoni. Državni kongoanski partner Cominiere sada polaže pravo na 100 odsto najvažnije licence PR13359, a trenutno je upisan i u državni registar rudarstva. Sa druge strane, AVZ i dalje tvrdi da ima 75 odsto udela u zajedničkom preduzeću Dathcom koje je nekada formirao sa Cominiere-om i kompanijom u kineskom vlasništvu.

Demontaža je za sada blokirana

Nejasno je da li ovo zajedničko preduzeće još uvek postoji u svom izvornom obliku. Cominiere naziva AVZ „bivšim“ partnerom. AJN je takođe i dalje zainteresovan za Manono, kao i Tantalek. Postoje izveštaji o ministarskim uredbama koje su kasnije poništene, međunarodni arbitražni postupci su u toku, a ishod je otvoren. To znači da je iskopavanje litijuma za sada blokirano, kao i dosta pripremnih radova i testova. A od novca koji su kompanije već morale da potroše na to, gotovo ništa ne završava kod lokalnog stanovništva.

Probno bušenje je već obavljeno u ogromnom rudniku kalajne rude Roche Dure. AVZ pumpe i generatori ispumpavaju vodu. Buduće sedište AVZ-a „Kamp Kolin” ima modernu salu za sastanke, kantinu sa pijaćom vodom, grade se kuće za buduću radnu snagu. Očekivanja Konga su velika, bilo da su od radnika, državnih službenika, nastavnika ili aktivista - reč je o hiljadama novih radnih mesta, novoj bolnici, novim putevima, čak i u dalekoj metropoli Lubumbaši.

Državni Kongoanski Cominiere insistira na tome da fabrika baterija u DR Kongu ima smisla. U Manonu se već nose odgovarajuće majice. Stariji se sa nostalgijom prisećaju „dobrih vremena”, belgijskog kolonijalnog doba, kada je bilo posla i medicinske nege.

Ono što lokalni ljudi očekuju nema mnogo veze sa onim što rudarske kompanije zapravo planiraju. Baterije se ne proizvode tamo gde se rude kopaju, već tamo gde se sklapaju automobili, odnosno u Kini, Japanu ili Južnoj Koreji. Broj lokalnih poslova u rudnicima će verovatno biti u trocifrenom opsegu.

Direktor AVZ-a Najdžel Ferguson, australijski naslednik Klausa Ekhofa, govori o 300 radnih mesta građevinskih radnika, 150 stalnih poslova u rudniku i 200 do 300 privremenih poslova za stvari poput održavanja puteva.

„Nekoliko kompanija se obogaćuje na našoj zemlji, ali mi smo zaglavljeni u bedi. Dolaze i teraju nas da se mučimo kao robovi" - Ester, stanovnica Manona

Ali do tada slede veliki izazovi. Nalazišta litijuma u Kongu nalaze se u tvrdoj steni, takozvanom pegmatitu. Stena se drobi, komponente sa najvećim mogućim sadržajem litijumskog minerala spodumena se peku na preko 1.000 stepeni – to je energetski veoma intenzivan proces – a zatim se transformišu sumpornom kiselinom. Na kraju se dobija litijum-sulfat sa sadržajem litijuma od 80 procenata što se može izvoziti na dalju preradu. Tu su i brojne druge sirovine i ostaci.

AVZ bi trebalo 41.175 tona sumporne kiseline godišnje za svoju predloženu rafineriju litijum sulfata u Manonu. Transport sumporne kiseline za rudarstvo izazvao je nekoliko razornih nesreća u DR Kongu - 18 ljudi je poginulo 2019. godine kada se kamion sa sumpornom kiselinom za rudnik kobalta Mutanda prevrnuo na putu. Prevoz sumporne kiseline na velike udaljenosti je „skup i opasan“, priznaje AVZ u svojoj studiji izvodljivosti za Manono.

PRILOG: AVZ Delivers Highly Positive Definitive Feasibility Study for Manono Lithium and Tin Project

„Ne znamo posledice ove eksploatacije“, kaže Ester, majka šestoro dece i lokalni radio voditelj. „Možda ona zagađuje vodu. Mogla je da ubija ljude. Uništiće našu okolinu. Mi ćemo patiti”.

Iskopavanje kasiterita rude kalaja i koltana rude tantala u Manonu se odvija u manjem obimu: ne industrijski sa velikim rudarskim mašinama, već ručno pijucima i lopatama. Ali to je takođe kontaminiralo jezera i reke u tom području. Lekari govore o mnogim bolestima koje izaziva zagađena voda.

Snabdevanje vodom je ugroženo

Niko u Manonu ne zna šta bi litijum mogao da znači za vodosnabdevanje. Lazare Mvilambve, aktivista za ljudska prava u gradu Kalemie, je zabrinut: „Zakon o radu Konga obavezuje promotere rudarstva ne samo da čuvaju dobrobit svoje radne snage, već i da zabeleže potrebe zajednice u dokumentu o konsultacijama“, objašnjava on. Bušotine bi morale biti zapečaćene kako ne bi zatrovale podzemne vode.

Ali, satelitski snimci prvog AVZ bušenja iz 2021. pokazuju očigledno otvorene bušotine. „To je opasnost po bezbednost“, kaže Stiven Emerman, specijalista za ekološku održivost rudarstva u Malach Consulting-u. Kontaminirane površinske vode mogu dospeti u podzemne vode preko bušotina. „Nezaptivanje bušotina pokazuje veoma visok nivo neodgovornosti. Veoma je teško zamisliti da takvo neodgovorno istraživanje može biti praćeno odgovornom proizvodnjom.

Neke rezidencije su udaljene samo 800 metara od postojećeg bivšeg površinskog kopa Roche Dure, dok su bivša gradska bolnica i katedrala udaljene samo tri kilometra. Takođe nije jasno kako AVZ namerava da se nosi sa otpadnim proizvodima rudarstva i potrošnje sumporne kiseline. Predložena deponija duga 1,8 kilometara preklapa se sa stambenim područjima i čini se da pokriva ono što stanovnici kažu da je jedini izvor vode za piće u Manonu.

Predložena brana sa jalovinom udaljena je samo četiri kilometra od grada, a u studiji izvodljivosti ne postoji plan za njeno praćenje i održavanje, kao ni simulacija efekata kvara brane. Takvi događaji mogu imati dramatične posledice, poput urušavanja brane u rudniku gvozdene rude Brumadinjo u Brazilu 2019. godine, u kojem je poginulo više od 270 ljudi.

AVZ kaže da je njegova jalovina bez kiselina, a da se sumporna kiselina koja rastvara litijum iz stena se neutrališe dok teče kroz krečnjačke stene. Međutim, rezultati ispitivanja nisu predstavljeni i ne analizira se da li su stene tada kisele. Emerman je izneo oštru presudu o studiji izvodljivosti: „Čita se kao nešto što je u velikoj žurbi napisao neko bez stručnosti, kao da je najlenjiji student koji počinje rad poslednje noći pre isteka ispitnog roka. Da li je to zaista sve što nalažu zakoni Konga ili smernice australijske berze?“

Javna verzija studije izvodljivosti nije dostupna, ali prema AVZ-u se kaže da ju je odobrilo ministarstvo rudarstva Konga. Bez studija, lokalna zajednica ne može znati rizike i potencijalne uticaje rudarskog projekta, niti može proceniti aktivnosti kompanije.

Ništa bolje nije ni sa Tantaleksom, konkurentom. Zakonski propisane studije izvodljivosti, ekoloških i društvenih uticaja za njena istražna područja još nisu dostupne. Niko u Manonu nije video da se sporazum sa lokalnom zajednicom takođe zahteva po zakonu, takozvani Cahier de charges.

Obećana bolnica je mala soba

Kompanija je obećala fondaciju u Manonu kaže da finansira i bolnicu u gradu. Glavni lekar ove bolnice pristao je na obilazak, prolazi glavnim hodnikom, gde plafon pada preko kreveta sa pacijentima unutra, u prostor koji je donirao Tantalek. To je mala, vlažna soba bez vrata, dva kreveta bez mreža protiv komaraca, plastični sto i prazna polica.

Od te posete, pacijenti su prebačeni u novu državnu bolnicu u blizini sedišta AVZ-a, gde lekari kažu da Tantalek plaća neke lekove. Hirurški tim je poslat u Manono, objašnjava Eric Allard iz Tantaleka na zahtev: „Zabrinuti smo za dobrobit zajednica u Manonu i pozitivan uticaj koji naši projekti u ovoj oblasti mogu imati na stanovništvo“.

AVZ i Dathcom kažu da rade puno u zajednici sa lokalnim stanovništvom. Postoje video snimci sastanaka. Ali, saopštenja za javnost, studije i izveštaji kompanije dostupni su samo na engleskom - čak ni na francuskom, a kamoli na lokalnim jezicima svahili ili kiluba.

Dok se prava na rudarstvo prenose između kompanija, a vlasti Konga kriju informacije od stanovništva, ljudi u Manonu prepušteni su sami sebi. Lokalni rudari, koji kopaju kasiterit i koltan iz zemlje, strahuju za svoju budućnost kada počne industrijsko rudarstvo - njihovi rudnici uglavnom se nalaze na koncesijama rudara litijuma.

„Litijum je u našoj zemlji“, kaže radijska novinarka Ester. „Mladi ljudi u Manonu imaju svako pravo da se žale. Nekoliko kompanija se obogaćuje na našoj zemlji, ali mi smo zaglavljeni u bedi. Ne kopaju stranci, ali imaju najveću korist. Dolaze i teraju nas da se trudimo kao robovi”.

Ovaj članak je nastao u okviru istraživačkog projekta „The Lithium Diaries” istraživačkog kolektiva The Rock Pool, koji okuplja istraživačke novinare, stručnjake, umetnike i aktere civilnog društva iz Evrope i Afrike. Sofija Pikls je koordinator dvopartijske radne grupe britanskog parlamenta za afričku regiju Velika jezera i bila je član Grupe eksperata UN koja nadgleda sankcije protiv naoružanih grupa u Kongu. Istraživanje su finansirali Journalism Fund Europe, Netzverk Recherche i neprofitna organizacija za finansiranje životne sredine Olin gGmbH.

Foto: Christopher Halloran/Shutterstock; NS energy Business; GB Reports
Sophia Pickles; JackVolf; Janvier Murairi; saradnik Dominik Džonson
Prevod: Automatski
Izvor: Тaz