U svojim političkim i kulturnim nevoljama, mi smo svome nacionalizmu davali najraznovrsnije oblike. Imali smo uski šovinizam, pun epskog pevanja i zapevanja, pun sitnih želja i pun nemoćnih pretnja i iščekivanja. Imali smo u poslednje vreme, naročito pred rat, propovedanje puste, brutalne sile, što je, uostalom, kao ad hoc dodatak suštini našeg nacionalizma, bilo sasvim na svome mestu. Između jedne i druge pojave, pokušavalo se i sa filozofijom nacionalizma uopće, i sa donekle analitičkom kritikom našeg nacionalizma napose. Ovo poslednje je činjeno retko i u vrlo maloj meri, ali je činjeno. Jednom takvom prilikom potrgnuta je i metafizika, odnosno mistika nacionalizma.
Naravno da se tu nije pomišljalo na mistiku u njenom starinskom, omladinskom obliku, nego se želelo da u nacionalnu propagandu i literaturu i u nacionalno obraćanje uđe moderna mistika, tj. prisustvo i vladanje nevidljivog i sistem smelih i dalekih projekcija.
Nema sumnje da jedan deo naše nacionalne pameti mora da bude mističan. Mora se priznati da one razne, mrtve i krvave oči, i razni povampireni jauci i šumovi čine elemenat duše uopće, pa prema tome i elemenat nacionalne duše u čoveku.
Odista, nacionalno osećanje i naroda i pojedinca neobično je intimno, diskretno i prikriveno. Emocije i razdraganosti te vrste obično su nekako stidljive, nepomešane sa ostalim životom čoveka, i skoro nikada ne bivaju vulgarisane.
Ali, iz toga sledi da je veoma težak zadatak odrediti kakav je i koliki upliv nekog događaja na nacionalnu dušu naroda, i, prema tome, da li je ta i ta reakcija prava, jedina, dosta jaka i spontana. Tako npr. efekat aneksione krize i reakcija nacionalnog života našeg na taj efekat tek se posle nekoliko godina dali sagledati i istinito utvrditi.
I stoga se u nacionalnom kretanju veoma često sukobljavaju ona dva suprotna faktora koji otežavaju definitivnu odluku o postupku, a ti su faktori instinktivno, donekle mistično osećanje kolektivne narodne duše i metodsko i istorijsko kvalifikovanje slučaja, nužnosti i neizbežnosti.
I kad se desi da u nacionalnom radu ili u nacionalnoj umetnosti dođe do procepa između spontane slutnje i objektivirajućeg metoda, onda mistici drže da je mistika i u nacionalizmu na svome mestu.
Zanimljiv je u tom pogledu sud o ruskom uplivu na naš državni i nacionalni život. Kadgod se dogodi kakav krupniji, sudbonosniji događaj ili kod nas ili u Rusiji, iz našeg naroda, jednodušno i elementarno, grune talas simpatije verovanja i nadanja u veliku slovensku carevinu, Dok se, međutim, po hladnom, metodskom ispitivanju ruski upliv na naš nacionalni otpor svodi na sasvim drugu meru.
U toj pojavi, i u drugim sličnim pojavama, i ako se hoće sve da protumači, ne može sve da se protumači. Ima dakle nešto što ne sluti nacionalna analiza. Nešto ne vodi računa o zaključcima i o na čisto izvedenim periodima narodnog života, nešto što motiv stavlja nad posljedicu, i veruje da često sentimentalna simpatija i srce odlučuju bitku, a ne oružje i filozofija slučaja.
Mistike, dakle, verovatno ima i u nacionalnom životu i stvaranju. Naročito kod mladih, nedograđenih, nezaposlenih naroda, kod kojih samo sadašnjost nije u stanju da okupira i drži sve nacionalne težnje i maštanja. Ali, mi bismo tada preporučili da mistike, po engleskom receptu, bude samo u inspiraciji, a ne i u objektivaciji.
Zatim, ne govorimo ovde o nacionalizmu u ratno doba, dakle u vreme kad je sav život u pohodnoj spremi i u kostimu, kad se sva kultura oruža i pretvara u brutalnu silu. Govorimo o mirnodopskom, normalnom, mirno aktivnom nacionalizmu. U tom nacionalizmu trebalo bi da nema mistike, treba savlađivati misticizam. Taj nacionalizam treba da je i po suštini i po obliku čista, visoka kultura. Kultura u najboljem smislu reči. Moral, humanizam, etika, čestitost. Valjanost i čestitost i prvoklasnost ne samo srpska, nego čovečanska. Ono što je Veljko Petrović, u svojoj Uskršnjoj pesmi, u najprostijem i najidealisanijem obliku tvrdio: „Farisej, Vizant, gramzivi Madžar, krvolok Turčin, lažni Mlaci“ – raspinjali su nas, „jer smo bolji“. U tome je naš mirnodopski nacionalizam. Bolji da budemo od drugih, od Vizanta, Madžara i Turčina, bolji od samih sebe, bolji od svake svoje pređašnje vrednosti.
Uopće, na Veljku Petroviću, na njegovim Rodoljubivim pesmama, njegovim malo razumljenim malo i rđvo čitanim, malo i rđavo deklamovanim rodoljubivim pesmama mogli bismo se ovde malo zadržati.
Veljko Petrović, kome je najmlađa kritika zamerila što nije rodoljubivi i nacionalni mistik, odista nije mistik. On je, štaviše, uz naše moderne istoričare, veoma mnogo učinio da se demantuje ta mistika u nacionalizmu.
„Raspni ga, jer je bolji!“ Time je rečeno da naša narodna psiha ima etičkih ideala, da ima savest u kojoj je zametak veličine. Ali, u produženju te pesme, kao i u mnogim drugim rodoljubivim pesmama, kazano je sasvim bez mistike, da ta naša nacionalna savest nije civilizovana, da je prosta, uska, seljačka savest sa gramzivim, gladnim moralom onih koji nisu sasvim svesni što je bolje, i nisu sasvim svesni da su bolji.
Treba, dakle, u interesu naše nacionalne čvrstine, da imamo jedno, ne strože, nego kulturnije cenjenje i merenje nas samih. Duše naše treba da postanu veće, psiha našeg vremena mora biti mnogo drukčija nego sad, slobodnih, pretvorljivih energija moramo imati više nego što imamo sad.
Ne pomaći, nego dići treba liniju nacionalnog našeg života. Drugi, nov složeniji oblik treba da dobije naša težnja za nacionalnim napretkom. Treba da dođe novo shvatanje, misao uopće, ne o našem odnošaju prema pojedinim prijateljskim ili neprijateljskim narodima, nego prema čovečanstvu. Naše težnje moraju biti u srodstvu, ili bar moraju zalaziti u težnje svega civilizovanog sveta. Jer samo stvar čovečanstva stalno velika, opća i sveta, i tek kad se mi s njom svežemo, naši ciljevi postaju apsolutno opravdani i opći. Inače, kod kulturnog nacionalca nastaju časovi smućenosti, nezadovoljstva, sumnje i pitanja, zbog uskog jednolikog shvatanja i slovenskog draufgengeraja.
Teoretski to možda svako zna, ali treba da to postane goreći osećaj u svima.
A ono, što je u ovo ratno vreme moralo biti gramzivost za uništavanjem, obaranjem i slavom, dakle jedno negativno osećanje, to treba da postane miran, idealan motiv rada i morala. I ako i u najkulturnijoj egzistenci mora biti sebičnosti, onda da to bude, mesto negativno-sebičnog, bar neutralno sebičan sistem i princip.
Dok smo usko i samosvojski nacionalni, a ne i čovečanski nacionalni, ne možemo imati viokih, maksimalnih radova. Jer maksimalni radovi traže ne samo maksimalnu energiju nego i maksimalnu slobodu, a ta je samo u pobeđenoj uskosti, u širokogrudosti, sveopštenosti, svedobroti, svečestitosti.
Ne samo iz rođenog iskustva i narodne tradicije, nego iz nauke i filozofije celoga sveta treba crpeti ideju-silu, ideju-simbol i ideju-kult našeg nacionalizma.
Iz velikih, nesentimentalnih, ali i neholeričnih duhova treba donositi i saglašavati prečišćene ideje i sisteme, a time stvarati veliku, nesebičnu i nezlobnu kulturu. Skandinavski narodi su divan primer take nove i mlade, ali srećno zasnovane nacionalne kulture, koja je isto toliko čovečanska koliko skandinavska. Otuda kod njih impozantni fakat da sa relativno skorašnjom kulturom daju najodličnije rezultate na čisto naučnom polju, u svojim etičko-moralnim težnjama, i u svojoj nacionalnoj borbi.
Skandinavce, i pragmatičare i idealiste, treba studirati i prevoditi. Harald Hefding npr. stvoren je za taku, ako je slobodno reći, ćasnu eksploataciju. Naivni pragmatičar, spontani pedagog, čudnovato dobar i opšte razumljiv u svojoj filozofiji i nacionalnosti. On napušta ideje koje su ma kako zgodna sredstva sitnih spekulacija, i razvija i propagiše ideje koje se mogu na terenu čitavog čovečanstva negovati, zalivati i presađivati, dok se iz njih ne razvije nešto što se okreće i govori i svakom narodu i svemu svetu, nešto što ima valer svečovečanskog života.
Zatim Bjernson, mali veliki čičica koji je trebao mesto za dvadeset ljudi. Koji je sasvim sentimentalno završio Iznad naših sila, ali koji nikad nije sedeo ni zadivljen ni izgubljen pred očima nacionalne sfinge, nego je pravio buru pred ćudljivom zagonetkom svoje domovine i svoga naroda, i , ponekad, škodio doduše svojoj ličnoj, a trenutno i nacionalnoj stvari, ali uvek koristan velikoj ideji širokog etičkog značaja kojom se Skandinavija tako odlično reprezentuje u kulturnom svetu.
Mi se, međutim, u svojoj nacionalnosti još uvek kolebamo oko srednjih vrednosti, neodređenih količina i nestalnih kvaliteta i tačaka. Ima jedna prilično drastična parabola Geteova koja se, naravno, ne sme ispričati, ali na koju moramo misliti kad vidimo masu naših nacionalaca, koji sa jednim zavidnim odsustvom savesti i pameti unose što više brutalnog ličnog i narodnog egoizma u formulu nacionalnog pojma i nacionalnog rada. Koji propovedaju da treba biti gori od onoga koga hoćeš da pobediš i s puta da skloniš.
„Raspni ga, jer je bolji“ – to je samo od milošte prema rodu rečeno tako. Inače, to je samo delom ponosna konstatacija, a delom je pusta želja pesnikova.
Zbilja, mi veoma često viđamo i sretamo te mračnjake-nacionaliste koji kažu da je nacionalna moć utoliko impozantnija i veća ukoliko su bolje skrivene, od ostaloga sveta, stepenice po kojima se ona u visinu penje.
Nacionalizam nije tu samo za osvajanje teritorija, za vaspitanje četnika i vojnika, za otpor prema siledžijama i nepravdi, nego je on za sav život tu, i za onaj veći deo života kad vojnici, po svršenom poslu, poskidaju oružje, i, osim vojničkog, imaju svoj građanski ponos i svoju individualnu ambiciju. A taj nacionalizam mi još nemamo.
„Što davno beše, i sad je u nama“, kaže V. Nazor, a naši mistici-nacionalci misle da je u tome jedno tromo mistično verovanje pesnika Hrvatskih kraljeva, i misle, možda, da je sve potrebno od vajkada u nama, i da je dosta ono što je sada u nama.
Ne. Kod nas se sada, posle slavnih pobeda, mora ispupčiti i jedan unutrašnji ideal, da budemo i u sebi bolji, i pred sobom bolji, dami od sebe bolji, bolji danas nego juče i prekjuče, bolji ja nego ti, bolji ti nego on. Jer ima samo jedan način da se bude nacionalan. I ima samo jedno sredstvo za to, a to je što šira, što bolja, što čovečanskija kultura, jer samo tako kulturan čovek je, bez emocija i bez ocena, u svako doba rodolju i nacionalac.
Nacionalnost nije, kao što se obično misli, zagrađivanje, mržnja na sve nenaše i pretnja pesnicom iz velike odvojenosti i otuđenosti. Nacionalizam je i u tom, u surovom elementu narodnog života, ali stalni, evolutivni nacionalizam je vedro lice, otvorena pamet, otvoreno srce, nesebičnost, kultura u najlepšem obliku.
Mi smo se pokrenuli i okrenuli nacionalno, ali nam nacionalizam još nije potpuno konvertiran. On će to biti onda, kad se dopuni opštečovečanskom primesom, kad se više ne bude mislilo da naše pobede i naše preporođenje dolazi samo otuda što smo prekinuli srpsko dremanje i buncanje. Nego otuda, što smo željni da bude nešto ne samo sebi i u svojoj zemlji, nego celom ljudstvu i u celom svetu.
Da ne budemo više Dodeova varoš od sirova drveta koja se opet pretvara u šumu. Da ne smatramo „da smo se pokazali“, da je sve urađeno u da treba da se nadmemo od zadovoljstva. Da se ne pravimo smešnim, misleći da biti ćelav znači biti rimski imperator.
Opet nam pada na um skandinavski nacionalizam. I bratski. To su ti ne mnogo kolorirani i ne mnogo trikolorirani, ali mnogo kulturni nacionalizmi. Nacionalizmi koji prave velikim. A naš narod? Divne, sjajne, jedinstvene pobede, narod mali pa mali. Mali zbogsvog uskog, nekulturnog nacionalizma.
Pada nam na um skandinavsko ili ili, svejedno koje, brandovsko ili kjerkegorovsko, koje bi trebalo napisati na svaki list svakog zelenog drveta. Pada nam na um B. Šo, engleski Hou J. koji strelama obara devet laćnih sunaca. B. Šo, koji samo u etiziranju svih pitanja i problema vidi socijalno i nacionalno jačanje. On je, uostalom, sasvim po našem nacionalnom ukusu, ordinaran, drzak i nasrtljiv, ali čovek i nacionalac sa prasrcem i prapoštenjem. Jednolik, dobar i konsekventan. Sasvim bez mistike. Veran kao kakav stari škotlandski plemić, a šaljiv kao kakav ogorčeni, pijani Irac. Nacionalac, s kulturom i bez mistike, koji svim svojim delima dokazuje, na svoj, malo paradoksalan način, da najidealnija sloboda nikada ni u čemu ne biti osvojen. A to se može samo u visoko kulturnom nacionalizmu, u nacionalizmu koji nije materijalan, ćudljiv i nestalan.
I B. Šoa treba studirati i prevoditi. Ne toliko da bi se pročitalo ono što je on napisao, koliko da se upozna on sam. Jer i u njemu ima dosta od one retke slobode rasnih i kulturnih ljudi koji se ne pokoravaju ni ličnim, ni nacionalnim svojim slabostima.
EMISIJA "KOD DVA BELA GOLUBA" PRVOG PROGRAMA RADIO BEOGRADA, POSVEĆENA ISIDORI SEKULIĆ
Iz pisma od 29. juna 1940. Svetislavu Petroviću:
- ...da zaradim 800 dinara i kupim drva. Ili, odem u još neku klisuru na neki dan...
AGAPE: VLADETA JEROTIĆ O ISIDORI SEKULIĆ, 6. 3. 2016.
- Bila je uvek skeptično-ironična kada je razgovarala bilo o čemu, uključujući religiju. A onda, drugo biće njeno bilo je osećajno-duševno-religiozno. Uverio sam se dosta rano da je ona bila religiozan čovek, ali to nije uvek išlo jedno s drugim baš jednostavno...
Komentara: 0